понедељак, 15. октобар 2018.

ЦРВЕНЕ БРИГАДЕ И ОЛОВНЕ ГОДИНЕ


Црвене Бригаде одговор на тајне операције ЦИА...

Отмица тадашњег италијанског премијера Алда Мора 16.марта 1978,и његова ликвидација после 55 дана заточеништва,означили су почетак краја терористичке организације,која је током 70-их и 80-их година прошлог века извршила убиства на десетине судија,политичара,новинара и виђенијих индустријалаца.

Црвене Бригаде,које су настале као одговор на тајне операције ЦИА у Италији,постале су једна од најпознатијих терористичких организација у свету.Залагале су се за стварање комунистичког друштва у Италији путем оружане борбе,и одвајање те земље од западне алијансе. Њихова најпознатија акција је отмица,а затим и убиство премијера и вође Демохришћанске странке Алда Мора.

Ликвидација Алда Мора представљала је почетак краја Црвених Бригада,које су током 70-их и 80-их година прошлог века убиле на десетине судија,политичара,новинара и виђенијих индустријалаца.Међу отетима био је и амерички генерал Џејмс Дозијер,а 1984 године убили су Лимаона Хунта из Синајских мултинационалних снага и посматрачке групе.Међутим,Морово убиство изазвало је гнев целокупног италијанског друштва,што је приморало власти да усвоје нове строге законе за борбу против терористичких организација.

Црвене Бригаде

Настанак Црвених Бригада (Brigate Rosse) везује се за крај 60-их година прошлог века,када је у Италији,уз подршку ЦИА која је водила тајну операцију ''Гладио'',почео да јача фашистички покрет.Циљ те операције био је уништење Комунистичке Партије Италије,и све популарнијих и масовнијих радничких и синдикалних покрета.Фашистичке организације широм Италије извршиле су серију добро планираних терористичких напада,с циљем заустављања студентских и радничких протеста и да на тај начин натерају власти да се обрачунају с левичарима.После неколико таквих напада током 1969. године италијанске власти почеле су да хапсе левичаре.Највеће хапшење обављено је после бомбашког напада на Тргу Фонтана у Милану,у коме је погинуло 16,а рањено двадесетак особа.Иако су бомбу поставили припадници фашистичког Новог поретка (Ordine Nuovo),напад је приписан левичарима.Власти су спровеле акцију у којој је ухапшено око 4.000 левичара и студентских активиста,који су осуђени на затворске казне.

То је био повод за оснивање организације с марксистичко-лењинистичком идеологијом у Милану.Убрзо је формирана и група у Торину.Њиховим спајањем 1970 године формиране су Црвене Бригаде.У почетку су имале око 500 чланова,старости између 30 и 40 година,који су примали месечне плате од 400 долара.Међу оснивачима истицао се Алберто Франческини,који је потицао из радничке породице.Црвене Бригаде постале су оружано крило великог друштвеног покрета који су чиниле левичарске партије и синдикати,а подршку су имали и од италијанске Комунистичке Партије.

Убрзо су отпочели са акцијама чији је циљ био уништење припадника екстремне деснице.Напади на фашистичке организације и њихове скупове били су скоро свакодневни.Вршили су саботаже у великим компанијама,давали подршку радницима и синдикатима,а најактивнији су били у индустријски развијеним подручјима Италије,посебно на северу земље.У почетку су уништавали аутомобиле власника фабрика,а убрзо су се преоријентисали на киднаповања.Веће терористичке акције почели су да планирају крајем 1971. године.

Циљеви и методологија борбе

Своје циљеве и методологију борбе Црвене Бригаде објавиле су 1974. године саопштењем за јавност.Притом су позвали раднике да приступе ''моћној борбеној Комунистичкој Партији'',што је био званичан назив за Црвене Бригаде.

У жељи да застраше правсудне органе и изврше притисак на њих да не покрећу процесе против њихових активиста,примењивали су тактику свакодневних напада.Како су постали оружана илегална формација,одустали су од акција по фабрикама.Почели су да изводе оружане акције,нападе на полицајце,карабињере,затворске чуваре,функционере конзервативних и десничарских партија.Прва значајнија акција било је киднаповање главног тужиоца Ђенове Сосија 1974. године.Њега су покушали да замене за два ухапшена припадника Црвених Бригада.

Организацијска структура

Црвене Бригаде убрзо су постале једна од најпознатијих терористичких група у свету,која је имала око 800 наоружаних припадника и близу 3000 ненаоружаних активиста који су им пружали подршку.Основни критеријуми за пријем нових чланова поред идеолошког опредељења била је борба против капитализма и стварање комунистичког друштва.

Организација Црвених Бригада била је одлична.На врху субординацијске лествице налазила се Стратешка дирекција (Direzione strategica),која је сматрана мозгом организације.Дирекција је имала од 10 до 20 чланова који су углавном били високообразовани људи,неки и са титулама доктора наука.

Стратешка дирекција била је одговорна за политичко-организацијски програм Црвених Бригада.Њени чланови контактирали су са пуковницима који су били вође борбених формација које су се звале колоне.Једну колону чиниле су три бригаде које су се делиле на ћелије.Свака ћелија имала је од 5 до 10 активиста.По потреби ћелије су могле да се спајају у модуле.

Постојало је десет колона које су своје седиште имале у: Милану,Ђенови,Торину,Риму,Напуљу,Фиренци,Падови,Верони,Болоњи и покрајини Венето.Свака колона имала је своје тежишне задатке.Тако је на пример задатак Римске колоне био да напада политичке лидере и чланове Демохришћанске странке.Подручја на којима нису биле формиране колоне покривали су регионални револуционарни комитети.

Организација је поседовала велики број аутомобила,аутомеханичарске радионице,лабораторије за израду лажних документација,кројачке радионице где су шивене војне,полицијске и карабињерске униформе које су користили за извођење акција.Располагали су и са око 6000 конспиративних станова у свим крајевима Италије.

Убиство Алда Мора

Најпознатија акција Црвених Бригада,која је уједно и означила почетак њиховог краја,догодила се пре 35 година,16.марта 1978,када су отели Алда Мора.Отмица се догодила током дана,док је тадашњи премијер ишао према парламенту,у коме је требало да буде усвојен историјски споразум између Демохришћанске странке,чији је он био председник,и Комунистичке Партије Италије,против чега су биле левичарске радикалне партије.Приликом отмице премијера убијено је петоро његових телохранитеља.

После два дана отнмичари су медијима послали фотографије мора сликаног испред обележја организације,с натписом ''Brigate Rosse'' и петокраком у кругу.Мора су прогласили политичким затвореником коме ће судити ''народни суд''.Италијанска полиција убрзо је ухапсила поједине вође Црвених Бригада - Рената Курћија и Алберта Франческинија.Курћијева супруга Мара Кагол убијена је приликом хапшења јер је пружала оружани отпор.

Црвене Бригаде понудиле су размену Алда Мора за Курћија и 13 осталих чланова којима је требало да почне суђење.За време заточеништва Моро је писао Ђулчију Андреотију,који га је заменио на дужности премијера након отмице,да удовољи захтевима Црвених Бригада како би се избегле непотребне жртве.Међутим,Андреоти је био одлучан да се не преговара са терористима.Оглушио се и молбе чланова морове породице.Због тога је после Моровог убиства било све више сумњи да је Андреоти тако поступио због жеље да задржи место премијера Италије.

Црвене Бригаде убиле су Алда Мора после 55 дана заточеништва,у гаражи испод стана у римској улици Молтанћини.Његово тело на коме је било 17 прострелних рана пронађено је ујутру 9.маја у пртљажнику аутомобила марке ''рено 4'' црвене боје у улици Каетани,на пола пута између седишта демохришћана и комуниста,чиме су терористи очито желели да пошаљу поруку италијанској јавности.

Епилог

После убиства Алда Мора држава је кренула у одлучан рат против тероризма користећи сва расположива средства.Познати генерал италијанских карабињера Карло Алберто Дала Кијеза,кога је неколико година касније убила мафија,постао је координатор борбе против тероризма.Комунисти су одмах јавно осудили отмицу и престали су да дају подршку припадницима Црвених Бригада.После убиства и многи интелектуалци који су до тада подржавали Црвене Бригаде престали су то да раде.Чак су и ухапшене вође Курћио и Франческини осудили убиство и вођу Марија Моретија,који је извео акцију отмице.

Тада су поједини ухапшени припадници Црвених Бригада почели да одају поверљиве информације о деловању те организације.Један од истакнутих чланова Патрицио Пећи,који је касније убијен,одао је велики број припадника Црвених Бригада,који су убрзо почетком 80-их година били ухапшени.

Иако је италијанска полиција имала велике успехе у борби против Црвених Бригада,организација је повремено изводила акције,међу којима је и отмица судије Ђованија Дурса,за чије је ослобађање тражено затварање затвора у Асинару.Први знаци урушавања организације осетили су се тек 1984. године,када је дошло до поделе на две фракције - Борбену Комунистичку Партију и Унију Борбених Комуниста.У том периоду значајно је смањен број терористичких акција,а 1989. године већи број припадника Црвених Бригада био је ухапшен.Преостали чланови наставили су повремено да изводе акције,а половином 90-их нападнута је америчка база у Авијану.

После тога,све до 1999. године,сматрало се да је тероризам у Италији побеђен и да су Црвене Бригаде отишле у историју.Али када је испред своје куће убијен Масимо Дантон,аутор владине реформе закона о раду,показало се да Црвене Бригаде још увек постоје.На зиду изнад тела убијеног Дантона спрејом је било исписано ''Brigate Rosse'', и издато је саопштење у којем се наводи да ће тако проћи свако ко покуша да одузме права радничкој класи.Две године касније убијен је Марко Биађи,још један владин саветник за питање рада,а крајем децембра 2003. полиција је у центру Рима у подруму стамбене зграде открила тајно складиште оружја које је припадало Црвеним Бригадама.

Сматра се да око стотину чланова Црвених Бригада и данас повремено делују.

Модерни политичар

Италијански политичар и премијер Алдо Моро рођен је 1916. године у градићу Маглие.Од средине педестих година обављао је неколико значајних дужности у италијанској влади.Од 1955. до 1957. био је министар правосуђа,од 1957. до 1959. министар образовања.Током 1966. био је кратко министар спољних послова,а током 1976 обављао је и дужност министра унутрашнјих послова.Круна његове политичке каријере су два мандата на месту премијера,од 1963. до 1968. и од 1974. до 1976.године.Био је један од протагониста модерних политичких савеза и Италији,а на међународном плану залагао се за побољшање односа са тадашњом СФРЈ.

Судбина отмичара

Отмицу и убиство Алда Мора организовао је Марио Морети један од вођа организације.Морети је ухапшен 1981. године и осуђен за отмицу и убиство Алда Мора на шест доживотних казни.Пуштен је на слободу након одлужених 15 година затвора.

Саучесник у извршењу убиства био је Просперо Галинари,који је учествовао и у отмици судије Сосија 1974. године,после чега је ухапшен.Након бекства из затвора 1976.године,Галинари је ангажован у акцији отмице Алда Мора.Ухапшен је 1979. године и осуђен на доживорну робију.

Плашила их се и Коза Ностра

Припадници Црвених Бригада постали су препознатљиви по својој окрутности и методама мучења,међу којима је било и бушење колена електрично бушилицом.Ликвидирали су скоро све чуваре затвора за које су имали податке да су били укључени у мучења њихових припадника.Колико су били окрутни и какав их је глас био и Италији можда најбоље говори податак да су од њих страховали и вође Коза Ностре,који су својим члановима сугерисали да избегавају сукобе са њиховим члановима.

уторак, 09. октобар 2018.

Ламиа - Арис Солун / 27.08.2018


У гостујућем сектору налази се застава са ликом Ариса Велухиотиса (рођеног 27.августа 1905 године у Ламији - преминуо 16.06.1945 године) која је наменски истакнута на његов рођендан,у месту где је провео већи део свог живота.Арис Велухиотис је грчки револуционар,бивши члан Централног Комитета Комунистичке Партије Грчке и један од водећих команданата Народно Ослободилачке Армије Грчке (ЕЛАС).Учестововао је у кључним операцијама Грчког Покрета Отпора,између осталог и у акцији дизања у ваздух моста Горгопотамос.Након потписивања Варкиза споразума,Арис се није сложио са одлуком КП Грчке о прекиду ватре и даљих непријатељстава према Британској Армији децембра 1944,нашавши се тако у политичкој изолацији.Веома је важно поменути да се у биткама против ЕЛАС-а, Британци и њихови савезници из грчке буржоаске владе нису устручавали да користе помоћ преосталих нациста и других колаборационистичких трупа Грчке.У јуну 1945,мали одред који је предводио Арис опкољен је од стране владиних трупа у планинама недалеко од Арте,где је трагично окончао свој живот.Том приликом су главе Ариса и његовог ађутанта Дзавеласа одсечене од стране злочинаца ирегуларне десничарске формације и постављене на централном тргу града Трикале.

понедељак, 08. октобар 2018.

Славимо Партизанов 73 рођендан


Све честитке од стране фанзин-блога Црвени Скинхед!

КОСОВО ЈЕ СРБИЈА – НАТО ИДИ КУЋИ!


Нова комунистичка партија Југославије (НКПЈ) поводом срамне изјаве Александара Вучића, председника Србије али и других представника власти о „ разграничење са Албанцима на Косову и Метохији“ поручује да се из таквих порука јасно препознаје тежња проимперијалистичког режима да настави погубну политику која неминовно води признавању окупиране јужне српске покрајине као „самосталне државе“ са представништвом у Уједињеним нацијама. 

НКПЈ истиче да је таква политика потпуно погрешна и супротстављена интересима како Србије тако и српског народа на Косову. Било какав „споразум“ који Вучић постигне са албанским сепаратистичким и марионетским властима у Приштини под патронатом империјалистичке Европске уније неће заштити српски живаљ на Косову већ га насупрот томе оставља на милост и немилост терориста из бивше такозване Ослободилачке војске Косова који сада, између осталих, чине марионетске власти у Приштини.

НКПЈ наглашава да је Косово и Метохија од окончања злочиначке агресије западног империјализма на Савезну Републику Југославију 1999. године окупирана територија од стране његове ударне војне песнице НАТО. Окупирани су како Срби, тако и Албанци, као и сви други житељи јужне српске покрајине у којој је изграђена највећа војна база НАТО на Балкану у склопу политике окруживања Русије снагама тог империјалистичког војног савеза и зарад грамзивих циљева крупног капитала.

НКПЈ поручује да су недопустива било каква „разграничења“, поделе, замене територија и слично. Основни циљ западног империјализма је да присили власти у Београду да признају границе између Србије и Косова и чланство Косова у Уједињеним нацијама што је апсолутно неприхватљиво.

НКПЈ користи и ову прилику да затражи од окупаторских НАТО трупа да одмах напусте територију јужне српске покрајине и захтева њен моментални повратак у састав матице Србије. Власти у Београду су дужне да одмах прекину преговоре под покровитељством западног империјализма са марионетском владом у Приштини. Срби и Албанци на Косову треба да се уједине у борби против империјализма и окупације следећи славни пример партизанских хероја Боре и Рамиза из Народно- ослободилачке борбе у Другом светском рату.

Секретаријат Нове комунистичке партије Југославије,
Београд,
22. август 2018.

четвртак, 04. октобар 2018.

Скинхеди против Националног Фронта



Вест Бромвич 28.04.1979. год, скинхеди антифашисти излазе на улицу како би се сукобили са десничарима Националног Фронта који су баш у том периоду кренули циљано да агитују на навијачким трибинама и панк концертима.

уторак, 26. јун 2018.

Обележавање 75-годишњице Стаљинградске битке


На обележавању 75-годишњице Стаљинградске битке учешће су узели навијачи Динамо Москва (Capitals),Спартака из Москве (предвођени бившим вођом навијачке групе Gladiators) и навијачи Ротора из Волгограда.

Скампиа : прича о фудбалу и страсти


Замислите да навијате за клуб коме свира победничка химна Лиге Шампиона.Замислите милионску зараду,да имате голгетера попут Кристијана Роналда и некога попут Леа Месија са својим дриблинзима.Затим замислите посећеност конференција за новинаре,фудбалере који се похлепно боре за повишицу плате,колумнисте који свакодневно о вашем клубу пишу хвалоспеве,замислите да имате богате спонзоре и огромну гледаност мечева на ТВ-у.Сада заборавите на све ово што смо поменули,ставите на страну или једноставно избришите из главе.Узмите на пример неку трећеразредну лигу,где имате гојазне играче и при томе морате да порадите на фудбалској тактици,а тим вам је још сачињен и од фудбалера слабих у дуелу који готово сваку акцију упрскају,али они храбро настављају даље да играју.Копачке су излизане и поцепане,време је учинило своје,па ни терен није бог зна какав јер траве готово и да нема.Aли зато итекако има антифашизма и антирасизма,свега онога што је у супротности са модерним фудбалом какав је данас и свим његовим дериватима.Овде влада здрав дух омладине,стадион носи име по цртачу стрипова који је дизајнирао Корто Малтезеа.Ово је Скампиа,један од квартова италијанског града Напуља,дом нижеразредног локалног фудбалског клуба Црвена Звезда!Прича која ће вам бити представљена кроз овај интервју,није прича стриктно везана за ултрасе,фудбал и велике победе.Ово је једноставно прича о предивној фудбалској игри и страшћу која она носи.

Како сте дошли на идеју да формирате фудбалски клуб Црвена Звезда Напуљ?

Рекао бих да је постојала потреба код људи да фудбал као игру доживе на један нов начин,слободан и субјективан,како на терену,тако и на трибинама.Црвена Звезда је настала 2006 године као фудбаласка екипа која је играла на једном од градских турнира,који је укључивао неколико тимова састављених од студената са различитих универзитета у Напуљу.Око клуба се одмах створила подршка која је пратила фудбалере на сваком мечу.Тренуци које су фудбалери доживели на терену зацементирали су везе између њих и навијача,па је тако настала и група,удахнувши живот нечему толико упечатљивом,да смо првом приликом када нам је предложено да саставимо тим и приступимо трећој локалној фудбалској лиги,донели одлуку да тај предлог одмах прихватимо.Након прве ''експерименталне'' године издвојили су се појединци који су почели да дају упутства и смернице како би клуб требао да функционише.Иако су вредности попут антифашизма и антирасизма одувек биле основа саме идеје око које смо се окупили,током година оне су само јачале кроз праксу у деловању карактеришући наш клуб,како доле на терену тако и горе на трибинама.


Зашто баш то име Црвена Звезда?

Име је одабрано 2006 год. (у то веме звали смо се Црена Звезда Оријентале по универзитету на коме смо студирали) на првом турниру на коме смо учествовали.Међу нама има доста фудбалских познавалаца и навијача,тако да смо желели да одамо почаст лепоти фудбалске игре коју је донела Црвена Звезда из Београда,поставши шампион Европе 1990/91.

Организовано навијање у овом тренутку суочава се са репресијом каква дуго није виђена:навијачке картице,забрана уношења транспарената,празне трибине...Чини се да клубови као што су Спартак Леће,Квартоград и Црвена Звезда нуде могућност да се избегну притисци, и врати на трибине ранији ентузијазам како би се кренуло из почетка?

Свакако да ниже лиге нису толико у фокусу државних институција и медија,тако да ефекти репресивне политике која је веома присутна на стадионима у Серији А,не утиче превише на подршку нашем клубу.Али упркос овоме,Црвеној Звезди су такође изрицане новчане казне због антирасистичких слогана упућених партији ''Лига за Север'' (Лега Лега...говна!) што нас је само још више усмерило ка томе да заузмемо тврђи став,и није нас ни у ком случају поколебало да наставимо да певамо наше песме.Тематика која заузима централно место у нашем навијању је подршка клубу,снага омладинског духа,заједништва...а не омаловажавање противника на терену.То нас не оптерећује.Према томе опет понављам,оно са чиме се ми суочавамо је много мањи притисак у односу на Серију А,а са друге стране пружа нам се могућност да се окупимо и навијамо сасвим слободно,изражавајући свој карактер.

Питања која се јављају везана за мајмунске крике и територијалну дискриминацију,изазивају много полемике међу навијачима.Да ли се за тако нешто може наћи оправдање у виду младалачког бунта или је то једноставно неприхватљиво расистичко понашање?Како ви који сте на првој линији фронта против расизма гледате гледате на тај проблем?

У одговору на претходно питање поменуо сам вам да је наша трибина такође новчано кажњена због слогана упућених ''Лиги за Север'' која се сматра расистичком.На основу овога вам је ваљда јасно да су ултраси итекако огорчени због расизма,нарочито територијалног који се јавља према екипама са југа и то се понавља из утакмице у утакмицу.Италија је у основи расистичка земља,како са становишта цивилног друштва,тако и у институционалном погледу.Чињеница је да се навијачке трибине кажњавају због расистичких слогана,међутим нема никавих последица у парламенту за чланове ''Лиге за Север'',који су итекако вређали бившег министра за интеграције Сесил Киенге што је парадокс сам по себи.Тако да једини ефекат који ће ове санкције донети,биће пораст расне мржње ван фудбалских стадиона,а не унутар њега (што је са стновишта спорта добро јер онда у оквру спортских такмичења неће бити ексцеса),међутим није добро што ће на улицама расизам бити слободан да се развија и шири,као и у државним институцијама.

Након више од десет година активности,ваше име је постало надалеко чувено међу навијачима великих италијанских,па и светских клубова који су вам указали поштовање.Како гледате на то?

Ми одржавамо везе са бројним фудбалским клубовима у нижим лигама и њиховима навијачима: Историјски Центар Лебовски(Фиренца),Атлетико Сан Лоренцо (Рим),Брутиум (Козенца)...који су показали да њихова борба итекако може бити одржива.А што се тиче професионалних фудбалских клубова имамо добре односе са Панатенаикосом (Грчка),тачније са групом Гејт 19,са којима делимо заједничку визију неговања народног фудбала (они су такође направили свој самофинасирајући фудбалски тим сачињен од навијача који се такмичи на локалном нивоу),али у сваком случају наше име је врло добро познато међу навијачима Наполија.


Да ли се ваши пројекти односе на фудбал сам по себи или су базирани на поруке које се могу чути са трибина?Шта је у ствари позадина тих пројеката?

У оквиру наших пројеката,фудбал заузима централно место.Међутим насупрот логици која доминира модерним фудбалом,наш начин остваривања победа и развоја клуба је дијаметрално супротан и разликује се у томе што ми не желимо да жртвујемо наше принципе и идентитет,што опет значи да постоји ризик да останемо наредне четири године у трећој локалној лиги и да не дочекамо промоцију у виши ранг уколико је то потребно да би се наши циљеви остварили.Ипак фудбал остаје у фокусу као моћно оруђе у нашим рукама.Наш сан је да покренемо школу народног фудбала доступног свима,где ћемо се сви окупити и повезати,дајући овој игри нови смисао бављења њиме.Да би то остварили,ускоро ћемо покренути радионицу за децу у напуљском кварту Санта Ћиара како би припремили тим за Медитерански антирасистички турнир који стартује у Палерму,а завршава се у Напуљу у мају.

Какав је ваш однос према оваквом фудбалу какав је данас?

Ми немамо никакав однос према фудбалу какав је он данас јер је под покровитељством институција у којима ми себе не видимо.Ми имамо своју причу,боримо се против комерцијализације спорта и негујемо другачији тип навијачких трибина и тифоза као таквих.Такође са економске тачке гледишта наш пут је потпуно другачији.Ми смо пре свега самофинансирајуће спортско друштво које се суочава са бројним тешкоћама,што значи да не добијамо никаву помоћ одозго,нити нам тече мед и млеко.Приходи од ТВ права,огромне своте новца и варварска глобализација нису део наших уверења којима се водимо.

Да ли сте наилазили на препреке на вашем путу?

Наилазили смо на бројне препреке.Заправо ми се почетком сваке нове сезоне питамо да ли ћемо изгурати до следеће.Постоје економске тешкоће,бирократски проблеми (везани за закуп и одржавање терена) као што постоје проблеми везани за кадровска питања,јер чињеница је да већина нас студира и ради,људи одлазе или су принуђени да смање свој ангажман јер немају превише слободног времена.Међутим ми се својски трудимо да превазиђемо ове препреке снагом наше групе и дискусијом међу нама самима дођемо до најбољег решења.

Како се финасирате?

Финасирамо се сами од својих средстава.Постоји месечна квота коју издвајамо за играче,управу,навијаче...Имамо и једну малу локалну компанију која се бави извозом и увозом прехрамбених производа ,која нас такође спонзорише,а ту су и разни догађаји на којима скупљамо добровољне прилоге,попут вечера и прослава на којима продајемо материјал: мајице,дуксерице,значке...


Како је ваш пројекат прихваћен на локалном нивоу у самој Скампији?Ситуација је сигурно веома тешка?

Напротив,наш пројекат има веома позитиван утицај на локалну заједницу,јер читав низ активности је годинама развијан у овом делу Напуља.Конкретно у Скампији смо постали део мреже друштвеног сектора као што су Мамут,фудбалске школе Арћи Скампиа,асоцијације Полићи Верди и Гридас,издавачке куће Марота и Кафиеро...итд.Са тачке гледишта многих људи овде,све је више локалаца који прате наш клуб и придружују се тифозима.Скампија је наш дом (не само због тога што живимо у њему,већ и због нашег стадиона Хуго Прата у коме проводимо доста времена),и без обзира што често овај кварт може бити суморан,ми се трудимо да ствари променимо на боље.Све оно што смо постигли само јача нашу вољу да овде останемо,трудимо се да повежемо периферију и центар града,да попунимо ту празнину,јер од званичних институција нема никаве вајде.Званичне институције само подстичу предрасуде,маргинализацију и искључивање једног дела грађана са периферије.

Како доживљавате политику на трибинама?

На трибини ми се пре свега трудимо да створимо грандиозну атмосферу у којој ће свако моћи да се препозна и узме учешће.У исто време наш пројекат се заснива на вредностима антифашизма и антирасизма,тако да ми осећамо потребу да изразимо наше мишљење кроз слогане и пароле које се баве друштвеним и политичким питањима.То што радимо недвосмислено представља аномалију у данашњем фудбалу,тј. не прати логичан след догађаја који доминира на терену и на трибинама.Фудбал јесте пре свега игра,али у фудбалу има доста политике,као што има и демагогије.Замислите само колико има територијалног расизма.Ми респектујемо оне који имају другачију традицију,где је забрањено да се политика појављује на трибинама,али за нас је фудбал један облик отпора.

Ти си већ више од десет година на трибини,шта је то најлепше и најружније што памтиш са фудбалске тачке гледишта,а шта са навијачке тачке гледишта?

Хммм...чекај да размислим...било је ту заиста лепих и грозних ствари.Најгоре чега се сећам са фудбалске тачке гледишта је пораз који смо доживели резултатом 5:1 од тима са којим смо били у истом рангу такмичења током наше премијерне сезоне.У почетку смо сви били веома забринути,али од тада па у наставку нисмо изгубили више ниједну утакмицу.Најлепши моменат би био рецимо ове сезоне,против тима са којим смо се борили за улазак у виши ранг ФК Атлетико Флегрео,који није ни налик нама по томе како функционише,јер представља инвестицију појединца у фудбалски клуб,где је евидентно да шира друштвена заједница нема никакве користи од таквог спортског друштва.А што се тиче трибина,најлепше успомене су везане за наше сусрете са навијачима клубова са којима смо на истим таласним дужинама (Локомотива Флегреа и Лебовски).Најгоре што нам се догодило било је затварање нашег стадиона Хуго Прат у Скампији ових дана.Захваљујући свакодневним протестима успели смо да се изборимо за укидање одлуке,оштро смо реаговали на неправду вршећи притисак на општинске и градске институције, и сада смо спремни да се вратимо на стадион и подржимо наш клуб Црвену Звезду.

Реци нам за крај,да ли је другачији фудбал заиста могућ?

Ми се надамо да јесте.Држећи се нашег пута ми смело и поносно корачамо ка циљу у складу са нашим уверењима.Након скоро десет година људи око нас схватају значај нашег рада,гурајући нас напред јер желе да приближимо ове наше идеје што широј заједници,да нас упознају и схвате да уколико се удружимо,можемо да променимо ствари на боље.Јер фудбал иако је само спорт,ми на њега гледамо као на чистоту физичке културе доступне свима,која би требала да инспирише друштво и промовише окупљање,кооперацију,здраве вредности заједништва и братства.Другачији фудбал је могућ једино ако је заснован на партиципацији народа и слободи у одлучивању,а не на економском интересу.Желео бих да се зхвалим Ирени Еспозито и свим људима око Црвене Звезде.

ЖИВЕО НАРОДНИ ФУДБАЛ!
ЖИВЕЛА ЦРВЕНА ЗВЕЗДА!