понедељак, 17. децембар 2018.

УМРО ПЕСНИК И БОРАЦ ВЕЛИКОГ СРЦА!


Оснивач и гитариста легендарне комбат рок групе Banda Bassotti из Рима,друг Анђело Конти - Сигаро преминуо је у својој 62.години у уторак 11.децембра од последица канцера од кога је боловао.

Сигаро је био дугогодишњи припадник италијанског редскин и комунистичког покрета.На левичарској Ои!, Панк и СКА сцени активан је од почетка 80-их година прошлог века.Са својим друговима грађевинским радницима оснива политичко-музички редскин колектив Banda Bassotti 1987. године.Banda Bassotti прераста у бенд и 1991. године снима свој први албум.Сигаро постаје композитор и једна од главних карика тог музичког састава.Banda Bassotti предвођна Сигаром бивају први декларисани марксистичко-лењинистички бенд на светској ред скинхед сцени,а са временом најзначајнији и најпопуларнији.

Када су у мају прошле године радници италијанске фабрике ''Falk ist''  у Књажевцу због тешких услова рада и ниских примања организовали штрајк,Сигаро и остали чланови Banda Bassotti су се солидарисали са њима путем дирљивог видео спота у којем су им изразили подршку,али такође и са свим осталим радницима у Србији експлоатисаним од стране италијанског крупног капитала.Редакција ''Гласника'' и ''Црвени Скинхед'' изражава најискреније саучешће породици,бенду Banda Bassotti,италијанској ред скинхед сцени,комунистичком и радничком покрету те земље због смрти друга Сигара.Смрт нам га је мучки и подло истргла из наших редова,али његово име ће живети вечно,а Сигаро ће бити упамћен међу генерацијама пролетера као велики борац и песник!

СЛАВА ДРУГУ АНЂЕЛУ КОНТИЈУ - СИГАРУ!

Јосиф Висарионович између стаљиниста и антистаљиниста


Књига Владимира Карпова је раскошна документаристичка проза која читаоца вуче као криминалистички заплет.

Стаљин и Черчил су антиподи – „људи с опречним назорима и цртама карактера”. Кад су се почетком 1918. савезници искрцали у Архангелску и Мурманску ради гушења „црвене опасности” и Винстон Черчил је био на фронту. А баш је Стаљин командовао трупама Црвене армије које су „зле империјалисте” истерале из земље, упркос томе што је народни комесар за иностране послове „Троцки показивао спремност да ради са савезницима... Увек нам је обезбеђивао оно што смо тражили”, писао је британски обавештајац Брус Локарт, који је тако добијао „информације из прве руке о стању у влади и о одлукама које влада доноси у вези са свим питањима”. Локарт је „маштао да заједно с Троцким организује величанствени пуч”. Највећа препрека тој „идеји изванредној” био је Стаљин. Зато Коба јесте био Лењинов избор за наследника, али је то постао кроз једну од најсложенијих планетарних политичких (не)једначина у новијој историји.

Кад су се у току Другог светског рата сусретали као савезници из нужде, Енглез је цинично питао Кобу да ли може да му опрости учешће у контрареволуцији. Бог опрашта, говорио је генералисимус и настављао да тражи отварање Западног фронта, а што су западњаци одлагали, очекујући да Совјети буду толико израњавани да падну на мртве Немце. Черчил је чинио све да Запад победи победника над фашистима, али Руси су први стигли до Рајхстага.

Још се није осушило мастило на капитулацији 9. маја, а антикомуниста је 22. маја 1945. са W. S. C. – Винстон Спенсер Черчил потписао план за рат са СССР-ом, где стоји и да је „једини начин да дођемо до брзог успеха копнена кампања која би омогућила да се у пуној мери искористи наша доминација у ваздуху – како тактичка, тако и приликом удара по руским комуникацијама”. Трећи фронт није отворен, али Черчилу није био проблем да од Јозефа Гебелса посуди леп појам „гвоздена завеса” (недељник „Рајх” 25. фебруара 1945) и да против савезника Стаљина отпочне Хладни рат, објављен марта 1946. говором у Вестминстерском колеџу у Фултону.

Ипак, у време Хрушчовљевог помахниталог поништавања свега што је у вези са Стаљином, што је превазилазило и размере западне пропагандне машинерије, Винстон Черчил је у Дому лордова децембра 1959. изрекао: „За Русију је велика срећа што је на њеном челу у годинама тешких искушења био такав геније и непоколебљиви војсковођа... Он је био истакнута личност која је сасвим одговарала суровом историјском периоду... Русију је добио са ралом, а оставио ју је наоружану атомским оружјем. Не, шта год да причају о Стаљину, такве људе историја и народи не заборављају.”

Да, изгледа да су за овакву неподложност таласима колективних хистерија способни само људи од таквог материјала, с које год да су стране фронта. Проћи ће четири деценије док се у Москви не појави „Генералисимус” (2002), књига која ће логиком „стаљинисте” Черчила поређати чињенице.

Књига Владимира Карпова је раскошна документаристичка проза која читаоца вуче као криминалистички заплет. Импресионира вештина којом писац употребљава документе – јавне и тајне, сведочења савременика испричана аутору лично – од министра Молотова до колеге обавештајца Фицроја Меклина и личних увида на местима где се историја одиграла. То су хиљаде факата – извештаја, наредби, записника, дневника – службених и личних, руских, немачких, савезничких генерала и политичара, обавештајних служби, партизанских командира; ту се генералисимус – који себе никад није тако звао – појављује као уредник првог броја „Правде”, ратник на специјалним задацима, сналажљиви практичар међу умишљеним интелектуалцима, али увек на другој страни од троцкиста; то је дефиле личности и сукоби интереса и карактера од Рузвелта, Хитлера и Рибентропа, до Тита, Ким Ил Сунга и Мао Цедунга; па – генералисимус као породични човек, читалац и посетилац позоришта, учесник на тулумима совјетских писаца; задовољена је и потреба оних које занимају спаваће собе Стаљинове даче и јеловник...

 Владимир Карпов, ипак, није Черчил, тако да је појам „геније” избегаван, а „непоколебљиви војсковођа” приказан с много људских нијанси. Черчилову дијагнозу и у данашњем свету, па и у Русији, мало ко се усуђује да изговори. Осим, народа!

Још пре деценију анкете су показивале да се мишљења обрађене јавности и руског народа драстично разликују. Најоцрњенији владар је стално избијао међу водеће. Коначно, прошле године је објављено како Руси бирају Стаљина за „најважнију личност у историји”. Можда ће мало боље инструирани анкетари или умереније време успети да Јосифа Висарионовича спусте на тој табели за неко место, али оно Черчилово је – закон историје.

Није наодмет рећи да је „Генералисимус” књига „жртве стаљинистичког терора”. Карпов је 1941. молбом успео да Сибир замени за пакао фронта, где је постао херој отаџбинског рата. Његова књига помаже народу да осећај за историјску правду испуни смислом, а пропагандну злокоб стави у контекст. Карпов пажљиво треби историју од суморних стереотипа евнушког антистаљинизма. Читалац, у ствари, присуствује дизању Стаљина, „кога историја и народ не могу заборавити”, а изгаженог од хорди стаљиниста и антистаљиниста. То не оправдава Стаљинова чињења, али отвара другачији поглед на догађаје који одређују и нашу судбину.

 Извор: http://www.politika.rs/scc/clanak/417485/Josif-Visarionovic-izmedu-staljinista-i-antistaljinista

петак, 14. децембар 2018.

ФОТО НЕДЕЉЕ: ВАСКО ДА ГАМА!


Навијач фудбалског клуба из Бразила Васко Да Гама са заставом на којој се налазе Маркс,Енгелс,Лењин,Стаљин и Мао.

Солунски борац из Мионице пешке до Титовог гроба!


Солунски борац Живојин Лазић ставља цвеће и јабуку из његове баште на гроб маршала Тита у Кући цвећа (1981).

Живојин Лазић (1893-1986),из Санковића код Мионице,најпознатије је лице солунског борца и икона сељачке Србије.Симбол нашег добродушног и оштроумног сељака.

У 88.години је пожелео да обиђе гроб маршала Тита, ''јунака над јунацима'',како је за њега говорио.Кренуо је пешке из свог села удаљеног 90 километара од Београда на поклоњење покојном маршалу,са којим је имао сусрет 1977. и под чијом командом су се борили његови синови.

Истрајао је у пешачењу иако је био на прагу десете деценије живота.

Живојин Лазић је био митраљезац 17. пука Дринске дивизије.Прошао је крвави пут и пакао преко Албаније у зиму 1915-1916,борио се на Солунском фронту.Демобилисан је 1920. након шест година ношења униформе.

Као 81-годишњак,1974. се запутио пешке на Кајмакчалан да ода пошту својим ратним друговима - хиљадама српских младића,који су 1916. пали у борбама за тај врх.Путовао је 23. дана искључиво пешке.

Кратак документарни филм о Живојину Лазићу погледајте овде.

Чланак и видео преузети са странице princip.info

петак, 30. новембар 2018.

The Burial


The Burial је био Оi! бенд који је укључивао SKA,Northern soul и фолк утицаје у своју музику.Оформљен 1981 године у Јоркширу,Енглеској овај састав је издао свега један албум ''Day in the town'' 1988,али је истовремено сарађивао и са анархистичким поетом из Бредфорда Ником Токжеком на различитим пројектима под именом ''Britananarchists''.Нажалост,The Burial се убрзо и распада 1988 године.

Прва два снимка бенда ''The Burial'', ''Backstreet child'' и ''I just cant forget'' појавила су се на компилацији Oi! The Demos ('80-'83), чији издавач их је описао као прототип скакор жанра.Имали су три нумере на компилацији Oi! of Sex / две као The Burial (Old mans poison и Friday night) и једну као Britananarchists (Stiff with a Quiff).Нешто касније њихова песма ''Sheila'' појављује се на листи ''The sound of Oi!'' а затим и песма ''Holding on'' на ''Oi! Glorious Oi!''.

У књизи Дух '69:Скинхед Библија,њихов звук је означен као прави правцати коктел панка и соула.У свом чланку ''Истина о Oi! музици'' Гери Бушел је написао да су момци из бенда The Burial имали предсказање у ком правцу ће се кретати Oi!  и 2 Tone,још тада мешајући SKA звук са сировим панком на својим наступима.Колико је Гери Бушел био фасциниран оним што су радили,могло се чути у песми Бушеловог бенда ''The Gonads''  - Joys of Oi! која је имала стих да је ''The Burial број један''.Магазин ID описао је момке из Јоркшира као ''први скинхед бенд који је икада свирао SKA музику''. И нису много погрешили,јер The Burial  је стекао такву популарност својом оригиналношћу да је чак и чувени фанзин традиционалних скинхеда ''Hard as Nails'' редовно објављивао репортаже о њима.Тако их је у свом четвртом издању између осталог назвао и новим надама Street Punka.

Поглед на политику

Ерик Барни Барнс одлучујуће је утицао на The Burial по питању левичарског опредељења.Он је важио за активног члана троцкистичке организације ''Милитантна тенеденција'', пружајући снажну подршку Националном Синдикату Рудара током њихових вишегодишњих штрајкова,као што је сарађивао и са револуционарном социјалистичком групацијом ''Црвена акција''.Управо за часопис Црвене акције гитариста бенда Крис је дао интервју рекавши том приликом ''да то што има кратку косу не значи да је нациста,мада себе никада није смaтрао ни за комунисту''.

У магазину ID Барнс наводи следеће: ''Потичем из једног малог места крај Мидлзброа где се налази рудник челика,тако да је цела моја породица везана за раднички синдикат.Такође многи људи из мог окружења су оригинални скинхеди и за нас бити скинхед значи припадати радничкој класи,док је идеологија фашизма у потпуној супротности свему томе.Снажно утемељење у оквирима радничке класе омогућило је нама скинсима са севера Енглеске да боље сагледамо шта представља Национални Фронт према коме осећамо одвратност,док скинхеди из Лондона никада нису имали такво искуство какво ми имамо''.

Уредник ID магазина је написао како је The Burial настао пре неких шест година појавивши се одприлике у исто време када и бенд ''Redskins''.Међутим док су се други бендови повлачили у студентске кругове ,не желећи да имају проблеме због нациста који су им упадали на свирке,The Burial је постао препознатљив по томе што су нацисти на њиховим свиркама пребијани.Пол Мек Гин члан ''Glasgow Spy Kids''-a је једном приликом рекао како је The Burial један од ретких који је устао и отворено рекао оно што је већина људи осећала.У књизи Дух '69: Скинхед Библија налази се цитат певача Мика Хала са концерта у Стоктону 1985,на коме се обратио публици овим  речима: ''Свакодневно можете да прочитате у новинама како су сви скинхеди дебеле фашистичке силеџије.Ево ја нисам дебели фашистички силеџија! Види ли неко у сали дебеле фашистичке силеџије?!''.То је био бенд The Burial,баш онакав каквим су га описале универзитетске новине са Оксфорда - непоколебљив,милитантан и антифашистички!

Чланови:

Мајкл Мик Хал - вокал
Крис Вестон - прва гитара
Ерик Барни Барнс - ритам гитара
Ешли Бел - бас гитара
Чарли Симор - бубњеви

петак, 09. новембар 2018.

Саопштење групе ''ULTRAS VIAREGGIO''


ПЕДЕСEТ ЗАБРАНА!Да, можда ће вам звучати као шала али ово је тужна истина наше реалности.У малом градићу попут Вијаређа,у последње три године активности навијачке групе ''Viareggio Ultras'',репресија државних органа спроведена је кроз 54 забране одласка на утакмице,од којих су њих 50 и даље на снази.

Практично 0,1% грађанства Вијаређа (1 у њих 1000) подвргнуто је истрази,што је број који до сада није виђен у аматерским лигама!!!Оваквој диспропријацији мора се додати скорашњих 33 забране,издатих од стране полицијске станице града Масе-Карара,које се тичу добро познатих догађаја од 08.04.2018 године,када су ултраси Вијаређа без обзира на то што им није дозвољено гостовање,отпутовали као и увек у Масу,сукобивши се са локалним навијачима.

Ових 33 забране само ће се акумулирати на нових 17 тужби,увелико покренутих против чланова групе током наше констатне и неуморне активности.Не треба заборавити ни претрпљене превентивне мере (хапшења и кућни притвор) које ван сваке сумње показују манијакални ниво репресије над ултрасима Вијаређа.

Сада сви (нарочито државни органи) вероватно очекују како ћемо објавити да распуштамо групу...али то се овде неће десити!!!Са овим саопштењем ултраси Вијаређа  најављују како ће суспендовати све даље активности на стадиону,укључујући и подршку нашем вољеном клубу на утакмицама,али у исто време ми најављујемо нове битке и ултра активности на улицама које ће итекако бити појачане!!!

Нема распуштања,нема одустајања,нећемо се предати пред онима који желе да нас виде лоботомиране попут неких који слепо прате информације на ТВ-у и прижељкују нас иза решетака .Прво што ћемо предузети је легална борба,жалба вишој инстанци против недавних мера,имајући у виду да постоји један део забрана које су одбачене,а затим поново реактивиране под сумњивим околностима,јер сматрамо да је то нелегитимно и противуставно.

Наставићемо нашу борбу како би поново отворили капије стадиона Dei Pini,наставићемо са сакупљањем добровољних прилога кроз социјалну активност,наставићемо посете братским групама,организоваћемо велику манифестацију на стогодишњицу оснивања Вијаређа...али изнад свега континуирано ћемо бранити наш град седам дана у недељи,нашу територију,као што смо и до сада то чинили.

За крај хтели бисмо да нагласимо овим саопштењем да све што смо до сада радили и што радимо је у складу са ултрас кодом...Шта год мислили о нама,будите свесни да смо ми поштовање заслужено стекли пре свега од стране наших непријатеља,искључиво залагањем и вером у оно што радимо,тако да поручујемо свима,да без обзира на притиске који се спроводе над нама дођете у наш град,јер ми ћемо се вратити врло брзо и то још снажнији!!!

Ultras Viareggio / Историја


Група зачетник организованог навијања: Commandos Zebre 1973
Актуелна група водећа на трибини: Viareggio Ultras
Пријатељи: Пиза,Гросето,Алесандриа,Тулон,Болоња...
Ривали: Лукезе,Масезе,Пистојезе,Прато,Каререзе,Специа,Монтекатини...

Ултра покрет у Вијаређу настао је средином 70-их,или да будемо још прецизнији са формирањем групе ''Commandos Zebre'' 1973/74,које су окупиле различите екипе из градских барова,са намером да бодре ФК Вијаређо у великом броју на гостовањима Парми,Ређо Емилији,Равени,Ђенови...Не треба заборавити тих година ни дербије са Лукезеом,као ни јурњаве на улицама градова са навијачима Специје и Ђенове.

У сезони 1979/80 Вијаређо након годину дана проведених у серији Ц2,где су дошли кроз бараж у мечевима са Рондинелом (тада још није било пенала),својим играма показује да није довољно сазрео за виши ранг,тако да се убрзо враћа у серију Д.Међутим,што се навијања тиче те сезоне се рађају групе ''Black and White Supporters'' и ''FEDAYN'' доносећи нешто ново и другачије на трибини иако клуб постиже лоше резултате.Током шампионата 1983/84 још две мање групе излазе на светлост дана,а ради се о ''Ultras''-има и ''Fighters''-има.Није прошло много времена, када момци из поменутих екипа доносе одлуку да би најцелисходније било удружити снаге те тако настају ''ULTRAS FIGHTERS VIAREGGIO 1984'',који ће пасионирано пратити црно-беле широм Италије.Грађани су их ценили због њихове посвећености клупском дресу,па иако је ФК Вијаређо у годинама 1985 и 1988 у два наврата захваљујући сјајној подршци UFV-а  улазио у виши ранг такмичења,на велику жалост локалног становништва никако није успевао ту и да се задржи.

Путовања у Вајано,Ћећину,Леванто,Кастелини,Ћианти,Миранделу,Карпи и Колорно су без сваке сумње вредни помена што се издања тиче,међутим инциденти у Пиатресанти,Масезеу,Серцонезеу (где је према извештајима било јако много повређених) и Ћећини (где ће транспарент ''Gioventu'' бити отет),остаће забалежени као велике победе ових момака у уличним сукобима.Њихове акције привући ће пажњу неких других екипа,тако да се склапају прва пријатељства са тифозима Рапале,Погибонса и Гросета која трају до дан данас.

У сезони 1988/89 под патронатом Ђорђа Мендела,UFV као група је направила евидентан скок у квалитету,услед чињенице да је клуб промовисан у лиги Ц2.Навијање је уздизано до звезда,град је мобилисан за свако гостовање,од хиљаду људи у Болцану,преко 600 у Лугу и више десетина аутобуса у Пистоји,Имоли,Русију...малтене свим местима где год се играло у окружењу.Како је првенство у оквиру лиге Ц2 одмицало,тако је присуство навијача на трибинама доживело праву експлозију на домаћем терену и са стране - 5000 људи на дербију против Пистојезеа остаће незабораван моменат уз прегршт инцидената и хапшења - Брешело,КолорноГросето,Рођиоло...тешко је све и набројати.

Кулминација невероватне атмосфере тих година постигнута је домаћим утакмицама где је просечно 7000 људи могло да ужива у играма црно-белих,нарочито у головима Андреа Телесија,који ће помоћи да се ФК Вијаређо устали у серији Ц2 све до сезоне 1993/94.За те четири године UFV-у су приступиле и друге мање групе,али су увек биле подвргнуте одлукама водеће екипе оснивача.Рецимо ''Viareggio Alcoolica'', ''Infiascaderos'' и чувени ''Brigata diffidati'' који су укључивали бројне осумњичене за разна дела (током пар године било их је 60-ак).Ова последња екипа међу њима остаће упечатљива по томе што је успевала да се непримећено угура на стадион,избегавајући ригорозне полицијске провере.Штавише у том периоду појавиле су се и прве секције ван Вијаређа.Уз историјске ''Lido di Camaiore'' и ''Torre del Lago'',основане су секције и у Фиренци,Милану и Палерму.За ове четири године не смемо заборавити ни многа путовања: четири пуна аутобуса у Алесандрији (склопљено пријатељство са тамошњим ултрасима),осам аутобуса у Новари,500 људи у специјалном возу који су отишли у Прато,200 у Ливорно,800 у Маси,Олбији и Темпио Паузанији.Код куће незабораван меч је онај против Алесандрије када се 9000 гледалаца окупило на стадиону,а затим и против Тортоне у домаћем шампионату 1990/91.

У лето 1994 године,Вијаређо је искључен из серије Ц2 након банкрота.Формира се нови тим,креће се од самог почетка из најниже лиге локалне тосканске Ећеленце,где иако терени изгледају катастрофално на граници трагикомедије,ULTRAS FIGHTERS редовно прате клуб како код куће,тако и на страни.Не треба заборавити да је те године 600 људи путовало у Болцано,400 у Пизу,преко 200 на острво Елбу.Вијаређо је у наредним сезонама некако успео да се избори у најнижим лигама побеђујући противнике,па се тако већ 1996/97 враћа у серију Ц2,категорију прикладну овом лучком граду,чији ултраси се без сваке сумње могу ставити у исту раван и поредити са добро познатим именима навијачких група из Пизе,Пијемонта и Биеле.Јер неспорна је чињеница да су навијачи многих врхунских клубова такође били принуђени да прате свој тим у најнижим лигама,који се ту нашао што због лоше финансијске ситуације,што због очајних игара.

Ултрасе Вијаређа није срамота да признају своја лоша издања,путовање са петорицом људи у Биелу,осморицом у Савону,међутим они исто тако никада неће увећавати бројке када кажу да их је отишло 300 у Пиатресанту,200 у Кастелнуово Гарфоњану,или 800 у Фасано на дан промоције у серију Ц2 током прославе.

Повратком у серију Ц2 UFV-у се придружује група ''TESTE MATTE'',која је још у шампионату 1996/97 показала шта зна и уме,доприносећи раду трибине.Почетком 1997/98,њихов број постепено расте,али 23 забране и лоши резултати Вијаређа,помало су покварили целокупан утисак,с обзиром да група доживљава ломове.

У лето 2003 године на сцени се појављује екипа младих момака под именом ''GRUPPO AUTONOMO VIAREGGIO'' који су у неком ранијем периоду били део UFV-а заједно са појединцима из политичке организације социјалног центра друштвеног отпора (SARS).Не сме се занемарити ни улога група као што су ''IRRIDUCIBILI 84'' односно ''2.MAY 1920'', пионира и савременика ''ULTRAS FIGHTERS VIAREGGIO''-а,ако се има у виду да су свуда пратили популарне ''Зебре'' где год су играле.Али без обзира на све остале фракције и раслојавања, ULTRAS FIGHTERS VIAREGGIO никада нису и неће одустајати од својих првобитних циљева.Постоји нешто у њиховом духу,борби и начину деловања што их чини аутентичним још од 1984.

Данас ФК Вијаређо игра у серији Д,а њена ударна група је ''La Viareggio Ultras'' која гаји највеће ривалство тренутно са Монтекатинијем и њеним тифозима.

ULTRAS 84