понедељак, 10. април 2017.

СЛОБОДАН ПЕНЕЗИЋ КРЦУН (1918-1964)


Слободан Пенезић - Крцун (Ужице 2. јул 1918 - Шопић, код Лазаревца, 6. новембар 1964), учесник Народноослободилачке борбе, друштвено-политички радник СФРЈ и СР Србије и народни херој Југославије. У периоду од 9. јуна 1962. до 6. новембра 1964. године обављао је функцију председника Извршног већа Скупштине Социјалистичке Републике Србије.

Биографија

Рођен је 2. јула 1918. године у Ужицу, где је завршио основну школу и гимназију. Као ученик, виших разреда, ужичке гимназије, преко литерарне дружине "Напредак", укључио се у рад омладинског револуционарног покрета.

Након матуре, 1937. године, отишао је у Земун, где је уписао Пољопривредни факултет. Посредовањем Добривоја Радосављевића, укључио се у рад студентског револуционарног покрета и фебруара 1939. године постао члан Комунистичке партије Југославије. Почетком 1940. године је постао секретар Партијског бироа у Земуну и члан Универзитетског комитета СКОЈ-а, а исте године, и члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију.

Народноослободилачка борба 



Напад сила Осовине на Краљевину Југославију, 6. априла 1941. године, га је затекао у Београду и он је истог дана кренуо кући. У Ужицу је покушао да се пријави у војску, али је био одбијен. Када су Немци заузели Ужице, отишао је у Санџак, и ту је остао до краја априла 1941. године. У току маја успео је да се врати у Београд, где је добио задатак од Покрајинског комитета СКОЈ-а за Србију да се врати у Ужице и повеже се са тамошњом партијском организацијом КПЈ.

По задатаку Окружног комитета КПЈ за Ужице, у златиборском срезу је радио на припреми устанка и формирању Златиборске партизанске чете. После формирања те чете, на позив Окружног комитета, отишао је у Штаб Ужичког партизанског одреда "Димитрије Туцовић", где је одређен за заменика политичког комесара Одреда. После ослобођења Ужица, сепрембра 1941. године, имао је задатак да у ослобођеном граду организује борбу против "пете колоне". Поред овога, радио је и на организовању "народне власти", организовању позадине и др. У ослобођеном Ужицу је остао све до пада Ужичке републике, 29. новембра 1941. године.

У село Радоињу, где се тада налазио Врховни штаб НОП одреда Југославије, стигао је 5. децембра 1941. године, и био задужен да ради на обезбеђењу чланова Врховног штаба. На тој дужности је остао све док је Врховни штаб боравио у ослобођеној Фочи. Приликом повлачења партизанских јединица из Санџака, јуна 1942. године, постао је руководилац Политодела Друге пролетерске ударне бригаде, а ускоро, код Мркоњић-Града, постао је заменик политичког комесара бригаде. Априла 1943. године, после смрти Алексе Дејовића, постављен је за политичког комесара бригаде.

Септембра 1943. године одређен је за политичког комесара Друге пролетерске дивизије, и с њом је учествовао у ослобађању Санџака. Са ове функције је смењен 7. децембра 1943. године, због пораза дивизије код Пријепоља. После тога, налазио се са Другом и Петом крајишком дивизијом, које су ишле у Србију до Ибра, и натраг у Црну Гору, где се оформила група руководилаца за Србију, који су од манастира Мораче, јуна 1944, отишли ​​на Вис.

На Вису, Крцун је изабран у Покрајински комитет КПЈ за Србију и одређен за начелника Одељења за заштиту народа Србије. Са Виса је, почетком јула, отишао у Бари, а одатле је, с групом других руководилаца, авионом пребачен на ослобођену територију јужне Србије. Тамо је почео да ради на формирању првих организације Одељења за заштиту народа, а потом је прешао у ослобођено Ваљево, затим у Аранђеловац, па у Београд, где је постао начелник Одељења за заштиту народа Србије.

Један од највећих успеха службе коју је водио, било је хапшење Драже Михаиловића.

Послератна каријера 

После ослобођења Југославије, обављао је многе одговорне друштвено-политичке функције у републици и федерацији. Од новембра 1946. до децембра 1953. године обављао је дужност министра унутрашњих послова у првој, другој и трећој Влади Народне Републике Србије. Од 16. децембра 1953. био је потпредседник, а од 9. јун 1962. године председник Извршног већа Скупштине Социјалистичке Републике Србије. Од новембра 1954. године био је члан Савезног извршног већа.

Новембра 1944. године је био посланик Антифашистичке скупштине народног ослобођења Србије, а касније је у више сазива, биран за народног посланика Скупштине Србије и Савезне народне скупштине.

На Оснивачком конгресу Комунистичке партије Србије, маја 1945. године, изабран је за члана Централног комитета, а на Петом конгресу КПЈ израбран је за члана Централног комитета Комунистичке партије Југославије. Имао је чин генерал-пуковник у резерви.

Погибија и одликовања



Погинуо је 6. новембра 1964. године у саобраћајној незгоди на Ибарској магистрали, у близини села Шопић код Лазаревца. Тог дана, заједно са високим републичким функционерима - Светоликом Лазаревићем Лазом и Љубомиром Мијатовићем, кренуо је на Среску конференцију Савеза комуниста у Титовом Ужицу. Према званичној истрази, његов нови аутомобил (непосредно пре удеса, додељен му је нов аутомобил) је током пљуска налетео на блато, услед чега је аутомобил проклизао и возач је изгубио контролу над возилом, које је затим слетело са пута и свом силином при брзини од 130 км / ч ударило у дрво. Заједно са Крцуном тада је погинуо Светолик Лазаревић Лаза. У аутомобилу је била и Олга Живковић.

Одмах после погибије, тела Слободана Пенезића Крцуна и Светолика Лазаревића Лазе, су била пренета у Београд и изложена у аули зграде Савезне скупштине, где су им бројне друштвено-политичке, борачке и војне делегације, као и грађани у мимоходу одлали почаст. Сахрањени су 8. новембра, један поред другог, у Алеји народних хероја на Новом гробљу.

Био је ожењен Грозданом Зином Белић-Пенезић, са којом је имао троје деце - синове Срђана и Рељу и ћерку Виду.

Носилац је Партизанске споменице 1941. и других високих југословенских одликовања, међу којима су - Орден партизанске звезде са златним венцем и Орден заслуга за народ са златном звездом. Орденом народног хероја одликован је 5. јула 1952. године.

Певач народне музике, Слободан Мулина, испевао је "Песму о Крцуну"


BELGRADE BOYS/НОВИ БЕОГРАД БЛОК 11ц







понедељак, 20. март 2017.

Хулигани Динамо Берлина: Гледали су на нас као на вандале са истока тајне службе 'Stasi'


На прелазу из двадесетог у двадесет и први век једно од главних обележја источно-немачке фудбалске сцене били су фудбалски хулигани.Истакнути члан банде и сведок тог времена, за портал 'Zeit Online' описује како су пљачкане продавнице ,демолирани читави квартови уз константне међусобне сукобе навијача.

У сезони 1990/91 немачка Оберлига доживела је фудбалску смрт.Али у колективном сећању људи са Истока она није остала по врсним фудбалерима какви су Замерс,Томс,Кирстенс...убијена је воља код искрених заљубљеника да прате овај спорт ,имајући у виду новинске наслове где се говорило о дивљању хулигана,опљачканим и девастираним продавницама,као и покушајима полиције да спречи веће нереде.Такође, фудбалска асоцијација Немачке била је беспомоћна било шта да уради.Примера ради, међународна утакмица Немачке Демократске Републике и Савезне Републике Немачке  која је планирана за средину новембра 1990 године, отказана је из безбедносних разлога.Посебно насилна фракција ФК Берлина (бивши BFC Dynamo) утицала је читаве сезоне  на анархију у источном делу града,коју је описивао Херибер Фасбендер у својим репортажама, шаљући застрашујућу слику у домове престрављених западно-немачких породица.

''Без сваке сумње навијачи из Источне Немачке су били далеко испред осталих након уједињења државе.Нико на Западу није могао да парира овим групама и такво стање се одржало доста дуго.Код куће смо се осећали поприлично комфорно.Слабо организованој и изнуреној полицији на Истоку много муке је требало да заузда хулигане у беспоштедном уличном рату''.

Том је био активан члан фудбалске банде.Он и даље повремено посећује свог клуба BFC Dynamo,који је накратко мењао назив у ФК Берлин 19. Фебруара 1990 год,али је поново враћено старо име 1999 године.Он данас живи у предграђу престонице и запослен је на извршним пословима у оквиру једне приватне компаније.


''Утакмице BFC Dynama сам почео да посећујем од своје пете године.Отац ме је водио од малих ногу на стадион.Већ са тринаест, а тоје било 1983 год , са својим друговима оснивам навијачку групу која по први пут одлази на гостовање у Магдебург.Након уједињења клубови са Запада су били превише јаки за источно-немачке,тако да је било кристално јасно да нећемо освојити трофеј у скорије време.Многи су се посветили неким другим стварима у животу,оставили фудбалске утакмице за собом и отишли да раде у Западну Немачку.Када су се вратили назад да посете породицу и пријатеље,донели су са собом специфичан стил одевања који смо сви радо прихватили.Биле су то све саме брендиране марке,кежуал стил какав се могао видети још само у Енглеској.Рецимо комплет гардероба коју смо носили тог дана кретала се у вредности од 500-1000 марака: Best Company,Iceberg,Adidas,јакне Diesel, делимично и Stone Island.

Имао сам по неколико опегланих кошуља спремљених за утакмицу

Морали сте да смислите како да на лак начин набавите гардеробу.Било је људи који су извлачили ствари са амбалажом из камиона.Касније смо сву гардеробу продавали за трећину колико је износила стварна цена.Међутим постојали су и други начини – скидали смо је са полица бутика пре и после утакмица на којима смо гостовали.У сећању ми је остала Прашка улица у Дрездену.Чим сте у већој групи, довољно је да уђете у продавницуи изађете непримећени са оним што сте намеравали да узмете.Наравно после можете да се ''оправдате'' како сте заборавили да платите.Или замислите ситуацију када вам улети преко сто људи у продавницу електричних уређаја.Не прође ни пар минута,а ви видите истих тих сто људи ван и свако од њих држи по неки уређај у рукама. Није било никаквог насиља у свему овоме.Једино што би понекад били замаскирани са шалом преко уста и Ray-Ban наочарима на очима.У то време постали су модерни и тзв. лепршави шушкавци.Свако од нас их је имао.Уколико их нисте навукли на себе,могли сте да их вежете око струка,што је у комбинацији са Diesel Jeansom давало добру комбинацију.

У иностранство смо ишли возом углавном,јер свега неколико људи из групе је возило комфорне аутомобиле са Запада.И поред свега, није нам представљао проблем да путујемо где год пожелимо,обилазимо градове и радимо шта хоћемо.Њихова полиција нам није правила проблеме,према њој смо имали нула поштовања.Али треба бити искрен и рећи да је доста старијих навијача и даље зазирало од агената Немачке Демократске Републике који су рехабилитовани,или су и даље држали полуге власти у оквиру новог прекомпонованог режима.

Ја лично никада нисам имао никаквих сукоба са органима реда у Немачкој Демократској Републици, други јесу па сам тако у више наврата 1990-е видео како пендрецима туку малолетне навијаче BFC Dynama.Спонтаних туча навијача је било у два наврата,сећам се да су ми тада другари из групе чували леђа,али договорени сусрети почињу тек након 1992/93.Врло добро се сећам једне на језеру Шлахтензе BFC Dynamo против Хамбурга и Хановера.Источно-немачка банда је добила ову тучу и то се наставило скоро наредних двадесет година.

Бренд смртоносних уличних бораца



Године 1990,нисмо имали озбиљнијих опонената на Истоку.Често смо одлазили у скинхед клубове,како би пронашли већу групу људи која би можда могла да нам парира.Исто тако на 1. мајским демонтрацијама у Крајцбергу увек бисмо били у првим редовима када би избијали нереди.Сви су тада тренирали,били фит и у форми,али не као данас када имате ове модерне навијаче из теретана сраслих са боксерским врећама на леђима.За нашу групу је могло да се каже да је била бренд смртоносних уличних бораца 100% посвећених BFC Dynamu.Остали су гледали на нас као на вандале са истока Немачке који су бодрили омражени комунистички клуб тајне службе 'Stasi'.Али у једном тренутку смо стали,прекомпоновали се,окренули други лист.Наша појава је привукла  многе младе људе,који су по сваку цену желели да стекну имиџ жестоких момака.Направила се права правцата џунгла,јер је од оних стотинак људи, група нарасла на преко хиљаду.Нама је то свакако одговарало,тако да смо ми старији момци у тридесетим предводили млађе,едукујући их шта значи бити навијач BFC Dynama.

Замислите сад ситуацију када имате хиљаду лудака,ниједан није носио шал,негде у Саксонији како руше све пред собом.Знам људе који су се снабдели читавим покућством на таквим гостовањима.Буквално би долазили са комбијем испред продавница,погледали би на списак шта им треба,убацили у гепек и одвозили би се даље.На неким путовањима се на пример поделимо у две групе.Једна оде на пумпу, друга у продавницу,све је било на изволте.Нисмо знали од толико ствари шта да узмемо,па покупимо и нека срања која нам и не требају.Радници су се обично сакривали,покупе готовину из касе и притаје се док фрка не прође.То су ствари о којима се мање више све зна, а због којих никада нисмо процесуирани.

Једно време навијачи BFC Dynama гајили су пријатељске односе са Бохумом,појединцима који су навијали за Херту,али све је то било безначајно.У Брауншвајг смо једном кренули са 80-ак људи,видео сам тада по први пут како је неко убризгао хероин у себе.Морам да нагласим да се у мојој групи није благонаклоно гледало на дрогу и алкохол.Међу нама је постојало правило: Уколико знамо да ће бити фрке на утакмици,није било опијања!

А онда смо тих фамозних 90-их по први пут пробали џоинт,убрзо су уследили спид и екстази које су скоро сви конзумирали,да би на крају побројане опијате заменили кокаином.Треба имати у виду да је тада завладала ера техно музике и да смо викенде проводили по градским подрумима где су се одржавале рејв журке.Наравно да нисмо занемарили утакмице.Најчешће песме су нам биле : ''Сви су ту, сви су ту осим Ериха Хонекера'' (Ерих Хонекер бивши председник Немачке Демократске Републике),  као и она ''Ко је наш вођа,ко је наш вођа?Ерих Милке!'' (Ерих Милке први човек тајне службе 'Stasi').Такав наш репертоар је провинцијалце остављао без текста.Било је заиста забавно гледати њихове избезумљене фаце док су се провокативне песме ориле из хиљаде грла.

Најуже језгро групе је чинило око 150-200 људи и морам да нагласим да нико од нас није био радикално десно орјентисан како већина медија тврди.Тачно је да су партије NPD,Национална Алтеранатива и Републиканци покушавали да нас регрутују и да смо два-три пута били пред зградама  Lichtenberger Weitlingsrasse које окупирала Национална Алтернатива,како би стали на црту левичарима којих се појавило преко 10.000,али исто тако је било и 1.мајских демонстрација на којима смо каменовали пандуре,а да су заједно са нама раме уз раме стајали аутономисти и анархо групе.Ништа чудно када је реч о насилним протестима.

Викендом кад год би BFC Dynamo  играо код куће,имали смо својеврсни  ритуал да се по завршетку утакмице упутимо ка Senefelder Platzu и нападнемо сквотере.Спремно су нас чекали,знали су да се бију и морам да признам да смо у више наврата имали гадне повреде у окршајима са њима.Нису ти сукоби имали никакве везе са политичким ставовима на релацији левица-десница,већ су то биле туче са много адреналина и било је стварно кул.

Умро је истог тренутка

Левичаре међу навијачима BFC Dynama могли сте да избројите на прсте једне руке,али нама је било драго што смо функционисали компактна заједница,што смо рецимо сваког јутра заједно ишли у локалну цркву у Источном Берлину,где су млади ђакони отварали врата за све људе,па били то панкери,скинхеди,сквотери или хулигани.Сјајно смо се проводили на заједничким прославама.Пошто се појављују разне спекулације у јавности коју то нарочито занима,рећи ћу да су политички ставови наше групе били,а и данас су, идеје десног центра са извесном дозом неповерења према странцима,и то не према свима,већ одређеним етничким групама.

3. новембра 1990 године навијач Мајк Поли упуцан је од стране полиције у Лајпцигу.Метак калибра девет милиметара прошао је кроз горњи део тела,оштетио аорту,тако да је умро истог тренутка.Још једна особа такође је задобила тешке повреде главе и борила се за живот.Сви су упознати са догађајима и последицама на мечу између FC Sachsen Leipziga и BFC Dynama.Пре него што је полиција интервенисала, избили су жестоки сукоби навијача два клуба.Наш тим је носио назив ФК Берлин,али ми то име никада нисмо прихватили већ смо бодрили BFC Dynamo.Е сад како је заправо започео сукоб...најпре неколико стотина Берлинаца је већ било на трибинама,али је командир полиције Лајпцига изненада одлучио да одбије да пусти на стадион остале навијаче нашег клуба без обзира имају ли они карту или немају,што је и довело до ескалације насиља.

Оних 500 људи унутра истрчало је напоље да би помогло својим друговима да уђу,дошло је до гурања,тако да је полиција испалила сузавац и кренула пендрецима на нас мислећи да Динамови навијачи желе да се обрачунају са домаћинима из Саксоније.У једном тренутку нова група навијача је пристизала са железничке станице у Лајпцигу,полиција је помислила да је хулигани опкружују па је и ту настала паника која је довела до тога да командири издају наредбу о употреби пиштоља.Многи од оних обичних људи који су касније сведочили о инцидентима,тврдили су да је ватрено оружје у таквој ситуацији било претерано и да је све могло да се реши на мирнији начин.

Органи реда су саопштили да је то био чин самоодбране



На крају утакмице бес и мржња су кренули да извиру из нас.Прокључали смо јер је двоје људи изгубило живот.Како смо излетели на улицу,зауставили смо први трамвај,избацили возача напоље  и преусмерили га ка центру оштећијући паркиране аутомобиле уз пут.Више полицијских возила је било запаљено,а једна издвојена група је почела да ломи излоге и пљачка продавнице,тако да је у Лајпцигу завладао потпуни хаос.Органи реда су после неког времана успели да нас групишу и потисну до железничке станице,пуцајући у ваздух како би нас заплашили.

Међутим један од залуталих пројектила је направио рикошет,погодио нашег момка испод левог ока и ту се заглавио.Сва срећа да није искрварио до смрти,јер су улице биле закрчене,па је неким чудом успешно превезен до универзитетске клинике на време.Тамо га је оперисао искусан хирург,спасао му је живот у последњем тренутку,док су ови из полиције дрско остали при свом ставу да су нам циљали у ноге и то ни мање ни више него у самоодбрани.Револвераши из полиције за своја дела никада нису одговарали пред судом,процеси су заустављени, а да се цела прича претворила у трагикомедију најбоље вам говори податак да је повређени момак након једногодишњег опоравка био дужан неколико пута да даје изјаву у станици,јер је ни мање ни више означен као коловођа.Срећа у несрећи је да су оптужбе против њега одбачене.

Убрзо је организован комеморативни марш за убијеног Мајка Полија,као и сахрана.Док смо пролазили поред Senefelder Platza,прикључили су нам се наши заклети непријатељи левичари из сквотова који су такође носили плакате за Мајка Полија.Кад год је требало да имамо акцију против полиције,солидарисали смо се једни са другима,а онда пар недеља касније све се одвијало по старом.Окупили би смо се испред њихових зграда и чекали их са каменицама у рукама.


На гостовању у Јени у наставку сезоне имали смо доста ухапшених.Пре саме утакмице разјурили смо домаће навијаче у два сектора пред капијама трибине.Акција је била више него успешна,пар стотина хулигана је рушило све пред собом,чак се и неколико пандура нашло на земљи.Још један хајлајт десио се на мечу против Ханзе из Роштока.Натрпали смо се у специјалан воз,мислим да нас је било око шест стотина.Полиција је имала намеру да нас спроведе до стадиона као и обично,али ми нисмо прихватили њихове инструкције ,већ смо желели да направимо неки круг по граду покупивши сухомеснате производе уз пут.Најсмешније од свега је што су нам се ту придружили пси луталице које је вероватно привукао мирис меса, па су почели да кидишу на вучијаке из пандурских редова.Једва су успели да их се отарасе!

Након утакмице посетили смо још неколико продавница,али на самој станици у повратку избила је серија жешћих окршаја са полицијом.Воз је затим заустављен Лихтенбергу од стране органа реда и то ових из Западне Немачке,који су сатима чешљали по преградама у купеима,нашавши том приликом гомилу крадене робе.Као што смо и могли да претпоставимо доста људи је ухапшено због насилничког понашања и крађе,тако да је ово била једна од организованијих полицијских акција против наше групе која је оставила далекосежне последице.

Сезона се ближила крају,али ми смо и даље имали шансу да се квалификујемо за улазак Немачку ll  лигу.После дуго времена поново смо се срели са нашим старим ривалима Union Berlinom.Није их било превише на утакмици,али с обзиром да су им се придружили навијачи BSC Hertha,на први поглед је изгледало да ће бити густо.У сваком случају сјурили смо се са пар стотина људи кроз главни улаз гостујућег сектора право на Унионисте и Хертине навијаче који су поскакали са својих места.Ако се добро сећам,јурњава за њима по целом стадиону и батине које су добили,биле су један од њихових већих пораза икада.



Да су само знали шта сам радио викендом пребледели би



Цела екипа BFC Dynama испратила је финале светског првенства у Лустагартену,након кога смо се упутили у Источни Берлин како би прославили победу.За ову утакмицу сакупили смо  групу од преко 70 скинхеда.Били су заиста глупи до зла бога према неким нашим критеријумима,али добра ствар код скинхеда је што су показивали ратоборност ,што се нису склањали пред сквотерима у Senefelder Platzu када би избијали нереди,дакле имали су петљу као што сам и раније поменуо.Има један занимљив догађај везан за скинхеде;током неког уличног сукоба,искористили су прилику и разбили излоге на златари,почистивши сав накит у великим торбама.Остатак екипе је интервенисао рекавши им да одбаце торбе,јер нисмо били ту због криминала већ уличних нереда,а торбе које су вукли са собом су нас само успоравале док смо бежали од полиције.

У школи, а касније и на послу упознао сам заиста пријатне и добре људе.Сваког понедељка када би дошао на посао,у канцеларији би се повели разговори како је ко провео викенд,па су тако неки препричавали догађаје са рођендана,како су били код родитеља на ручку, родбине...а ја сам само ћутао,загонетно се смешкајући уз помисао: ''Ех да знате где сам ја био за викенд и шта сам радио,пребледели би''.Мада касније се и прочуло да идем на утакмице,али се ништа није променило у односу мојих колега према мени.Једноставно имао сам добар посао и нисам желео да се непримерено понашам кршећи радну дисциплину током недеље.Али викендом,то је била друга прича.Наставио сам дуго година да посећујем утакмице живећи двоструки живот.
Нисам имао породицу у том периоду,били смо зајебани,мењали смо нон стоп жене.Ако је неко од нас и имао хомосексуалних склоности,није се усуђивао то јавно да каже.Једноставно бити навијач и хомосексуалац није ишло једно са другим.Додуше дешавало се да смо једни друге љубили у ћелаве главе,тукли смо се заједно,излазили заједно,једни другима чували леђа и све је то разумљиво,јер се међу нама створила та нека физичка другарска блискост.Данас живим у срећном браку,имам породицу,али ми и даље недостају та времена понекад.Тренутно ми је у телефонском именику забележено бар двадесет бројева мојих најбољих пријатеља из тог периода.Оно што сигурно знам је да ако би било кога од њих окренуо и тражио помоћ,тај би се у року од десет минута створио пред мојим вратима са питањем: ''Јел ти нешто треба,где идемо?''

*Према протоколу уредника право име навијача BFC Dynama је промењено из разумљивих разлога.

уторак, 14. март 2017.

Арсенал Тула - Зенит Санкт Петeрбург 2015/2016


Кореографија навијача Зенита из Санкт Петербурга посвећен Тањи Савичевој и њеним записима током Другог светског рата за време опсаде Лењинграда.Више о овој храброј совјетској девојчици у даљем тексту:

Тања Савичева

Татјана Николајевна Савичева (рус. Татьяна Николаевна Савичева, 23. јануар 1930 — 1. јул 1944), познатија као Тања Савичева (рус. Таня Савичева), била је совјетска девојчица позната због опсаде Лењинграда током Другог светског рата. Датуме смрти њених вољених записала је у облику дневника од девет страница, у свесци своје старије сестре Нине.

Пре рата

Рођена 23. јануара 1930, Татјана је била најмлађа ћерка у породици пекара Николаја Родионовича Савичевог и шваље Марије Игнатијевне Савичеве. Отац јој је умро кад је имала шест година, па јој је мајка остала сама са петоро деце — девојчицама Тањом, Евгенијом (Жењом) и Нином и дечацима Михаилом (Мишом) и Леонидом (Љоком).

Савичеви су планирали да лето 1941. проведу у селу, али их је напад на Совјетски Савез 22. јуна у томе спречио. Сви сем Мише, који је раније отишао, одлучили су да остану у Лењинграду. Породица је потпомагала совјетску војску — Марија је шила униформе, Љока је радио као пројектант у министарству ратне морнарице, Жења у фабрици муниције, Нина на изградњи градске одбране, а ујаци Васја и Љоша у противваздушној одбрани. Тања, која је тада имала 11 година, ископавала је ровове.

Тањин дневник

Неколико дана након што се Нина једноставно није вратила са посла, мајка је Тањи дала Нинину свеску. Њу је Тања користила да започне мали дневник. Раније, Тања је имала прави, обимнији дневник, али га је спалила када ничега другог није имало за огрев. Сваки дан, Жења је устајала пре зоре. Ходала је неколико километара до фабрике у којој је производила нагазне мине радећи у две смене. Сем тога, донирала је крв. Услед свега тога, њено тело је ослабило, па је умрла у фабрици 28 децембра 1941. Тањина бака Евдокија Григоријевна умрла је 25. јануара 1942. Брат Љока умире 17. марта. Ујаци, које је звала деде, такође су умрли — Васја 13. априла, а Љоша 10 маја. Последња је умрла мајка — 13. маја. Тања је остала сама.



«Женя умерла 28 декабря в 12 часов утра, 1941 г.»
«Бабушка умерла 15 января в 3 часа дня, 1942 г.»
«Лёка умер 17 марта в 5 часов утра, 1942 г.»
«Дядя Вася умер 13 апреля в 2 часа ночи, 1942 г.»
«Дядя Лёша 10 мая в 4 часа дня, 1942 г.»
«Мама — 13 мая в 730 утра 1942 года.»
«Савичевы умерли.» «Умерли все.» «Осталась одна Таня.»

Болест и смрт

Августа 1942, Тања је постала једна од 140 деце спашених из Лењинграда и доведених у село Красни Бор. Сви су преживели сем ње. Анастасија Карпова, учитељица у тамошњем сиротишту, послала је писмо Тањином брату Михаилу, који је био ван Лењинграда: Тања је жива, али не изгледа здраво. Доктор, који ју је скорије посетио, каже да је веома болесна. Потребни су јој одмор, посебна нега, добра исхрана, боље окружење и, пре свега, мајчинска брига. Маја 1944, услед погоршања стања, Тања је послата у болницу у селу Шатки, где је умрла месец дана касније, 1. јула, услед цревне туберкулозе.

Завештање

Током нирнбершких суђења, један од докумената која су представили савезнички тужиоци наводно је била и свеска која је припадала Тањи. Међутим, ова тврдња није потврђена. Разлог за сумњу је тај што би дневник остао у архиву суда да је коришћен као доказ.

Нина и Михаил су се вратили у Лењинград након рата. Михаил је за време рата био у селу, а Нина се није вратила кући не зато што је умрла, како су Савичеви мислили, већ зато што је, као узорна радница, хитно пребачена до Ладошког језера и евакуисана. Данас је оригинал Тањиног дненвика изложен у Лењинградском историјском музеју, а једина копија на Спомен гробљу Пискарјовскоје.

Тања и њен дневник постали су симбол опсаде Лењинграда у послератном Совјетском Савезу. Маја 1972, откривен је њен споменик у Шаткију, који је касније проширен на меморијални комплекс. Сем тога, астероид откривен 1960. назван је 2127 Тања.Мика Антић је написао прозу „Један изгубљени рандеву“ инспирисан Тањиним дневником.

среда, 01. март 2017.

Скинхеди ФК Миљонариоса напали и отели транспарент 'Blood and Honour' колумбијској секцији




Група ЈНА: Панк и филозофија Гробарства


Наточите пиво, запалите цигарету и замислите следећу сцену: дупке пуна јужна трибина стадиона ЈНА слави освојену титулу; испред ње се налази бина на којој панк бенд свира "Дајте гол".Иза бине је терен на коме запрепашћени гостујући фудбалери Спартака покушавају да се опасуље, пошто се концерт који је требало да траје само у полувремену наставио и након судијиног звиждука за почетак другог; цео стадион је у делиријуму, горе бакље, људи скачу једни преко других, сви певају заједно и свако пева за себе; Бог гледа са свог облака и запрепашћено се крсти посматрајући дивљачки призор незапамћеног ослобађања енергије.

- Тај концерт на стадиону, на прослави титуле, био ми је феноменалан. Морали су да прекину меч јер смо наставили да цепамо и кад је почело друго полувреме. Можеш да замислиш, панк концерт за време текме, мислим да се то никад и нигде није десило. Невероватан доживљај. Да ми је неко рекао да ће панк пичити на стадиону ... неком то није битно, али мени је до јаја, каже ми Марко Трмчић ака Крсма, фронтмен, вокал и ритам гитара Групе ЈНА, Гробарског панк рок бенда.

Седимо и причамо, наравно, у кафани. Присутно је десетак људи, на овај или онај начин повезаних са бендом. Ту су и момци из Гробарског Треш Романтизма (у даљем тексту: ГТР) и других активних или неактивних гробарских фанзина. Сви они заједно чине један неформални покрет, талас међу навијачима Партизана који би се могао назвати "гробарске ренесансом". Они одбијају да га тако назову, али ја себи дајем слободу да употребим тај израз.
Присећају се како је све почело. Прво се појавила Група ЈНА, па потом фанзини "4. 10.", месец дана касније "ГТР" и на крају "Јусуф Мехмедовски". Све мање-више истовремено, спонтано, стихијски, без договора. Повезани игром случаја.

- Бенд је настао фактички из 3 бенда која навијају за Партизан. Одувек сам желео да повежемо ту клупску причу са панком, из неке наше урбане легенде да су Гробари осамдесетих година као слушали панк. Чак и ако је то истина, сада је истинитије него икад, јер су се последњих година баш примили, објашњава Крсма.

Прву песму, "Црно-бели шал", снимили су још 2010. године у студију на Врачару, али су тек средином 2013. почели озбиљније да раде. Седам дана пре наступа на стадиону имали су прву свирку у Железнику.

- То је вероватно била прва гробарска рокенрол свирка икада, можда и прва чисто навијачка свирка уопште. Постојали су увек бендови који су свирали навијачке ствари, код нас  Узбуна крајем осамдесетих са песмом "Chelsea", код цигана си имао Директоре, Хогаре, Шахт, 357, имаш и бендове који су снимали за Рад, али сви они већ имају неке своје ствари невезано за навијање. Ми смо чисто навијачки бенд, не знам да ли тако нешто уопште постоји било где. У потпуности смо посвећени љубави према Партизану, не бавимо се оном другом страном, и не бавимо се пљувањем по другој страни. Интересује нас само Партизан.

Гробари ову причу и њихову музику јако добро разумеју, јер су све њихове песме набијене страшном емоцијом. Навијачи су генерално склони урлању, вици, буци, неконтролисаном скакању, а то је управо оно што им панк као музика пружа: у питању је ванредно подобни канал за избацивање огромне енергије коју акумулира муњевито смењивање среће и несреће на једном једином мечу, да не говоримо о целој напетој сезони у којој треба преживети 2 Вечита дербија и још двадесет и осам сусрета са мањим ривалима од којих је сваки јако расположен да ти украде преко потребне бодове. Један енглески новинар је, након меча са Тотенхемом у Београду, када је са разгласа трештала њихова музика, атмосферу описао као налет "децибела панка".

Имали смо доста свирки, људи нас свуда зову да наступамо. Обично су то организоване гробарске групе у том неком граду, али је увек пуно, увек циркање, зезање, нема никаквих инцидената. Звали су нас и румунски навијачи из Темишвара, звали су нас и у Москву, тамо би требало да имамо три концерта, наступаће ваљда и у Републици Српској, и сигурно ћемо поново имати концерт на стадиону ако Партизан буде шампион. Имали смо чак и позив из Билбаоа да наступамо тамо, доста Пољака нам се јавило, био нам је и један Аргентинац овде, каже Крсма.



- Мене је у Минхену у подземној Немац стартовао јер сам носио мајицу Групе ЈНА. Пришао ми и као "знам за тај бенд, они навијају за Партизан". Прво сам помислио да је наш јер има доста наших тамо, али није, убацује се Ракић, који за себе каже да је у бенду задужен за ношење инструмената, премда је потписан и као аутор неколико песама.

Морам признати да мени изгледа као једноставан задатак пробијање са панк музиком међу навијаче, у потпуно празно наше тржиште, али изгледа да ипак није тако.

- Не желим да испадне да су Гробари панкери, или да смо ми као бенд вратили панк на трибину, то нема везе са животом. Увек је било панкера код нас, али су били мањина. Зато смо имали јако тежак улазак на тржиште, није било лако пробити се и привући публику.
До сада су издали два албума, последњи је изашао пре неколико месеци.

- Први је био више панк, и иако смо ми за други хтели да буде још више некомерцијалан на крају је испало да ту има свега и свачега. Велика већина ствари су заправо обраде, не из недостатка креативности него нам је једноставно то био до јаја фазон.
Песма "Одабрани сој" је обрада Пинк Флојда. Да ли је двосмисленост стихова "ми смо деца (П) партизана" намерна, или је плод случаја?

- Све је везано само за клуб, нема двосмислености, уопште нема никакве позадине, ја то презирем. Мислим, више презирем ово друго него то на шта мислиш, али је све везано само за клуб. Сад ти говорим у лично име, имам аверзију према сељачком национализму, не према патриотизму, али ни ту ни у другим песмама нема никакве политичке позадине. Мада је и занимљиво мало да кажеш "ми смо деца партизана", није популарно, провокативно је, каже Крсма кроз смех.

Тридесет песама на два албума сведочи о огромној нагомиланој креативној енергији и потенцијалима, како самог бенда тако и свих оних који на овај или онај начин доприносе. Колико људи заправо учествује у раду Групе ЈНА?

- Гомила. Имамо брдо предлога за песме, јављају нам се са идејама маторци који ни не иду на утакмице, имамо хиљаду порука на Фејсбуку ... Мислим, нас у бенду у суштини има шесторо, али укупно око нас постоји неких 10-15 људи са којима супер сарађујемо. Рецимо, Ловрић из ГТР је написао гомилу песама, онда Ракић. Велики број људи даје добре предлоге, зато и имамо гомилу нумера. Недефинисани смо, а опет некако дефинисани. И не постоје никакви спонзори, сами смо у овоме.Не постоје ни планови за будућност.

- Избацивати сваке године албум је кретенски. Да смо у фазону да штанцују албуме издали би један од десет песама па сачували остатак за наредни, али ми избацимо све што имамо. И ништа се не форсирамо. Нисмо рекли да нећемо снимати трећи, само оно, видећемо, нека време иде па шта буде. Ово смо издали пре три месеца, некако ми још далеко делују планови за трећи.
Први албум су, поред  DVD-ја, издали и на једном древном медијуму који је деци осамдесетих и деведесетих година познат као аудио касета. Бизарна и невероватна бројка од две стотине људи међу навијачима Партизана и фановима групе нашла се да га купи у тој архаичној форми. Један мој ортак воли да каже да је Југ увек био посебан у односу на остале зато што на једној трибини можеш да видиш и заставу на којој је келтски крст и заставу Јамајке, место где има и Срба и Југословена и комуниста и монархиста и анархиста и нациста и националиста и интернационалиста.

Посебан у смислу да је увек окупљао људе који размишљају другачије, који воле да иду против масе, против крда, против општег мишљења, који увек воле да контрирају, да пишају уз ветар. Стихови песме "Одабрани сој" кажу "буди слободан и свој / кад порастем једног дана / бићу човек а не број". У линији са том аргументацијом могло би се рећи да ако за 20 година турбо-фолк буде у потпуности прокаженим андерграунд, Гробари ће направити турбо-фолк бенд; у том смислу, ова навијачка групација нема везе са панком као таквим, панк је сада само израз, већ са жељом да се "иде уз курац".

Ако је то тачно, онда у том мору различитих мишљења у коме свако тера на своју страну вероватно не треба да чуди што Гробари не могу да се сложе ни да ли је то заиста тако. Конкретно, за столом је свако имао другачији поглед на моје питање о умишљеној или стварној посебности.

Ракић наводи пример из свог детињства, у коме су сви имали фигурице Хи-Mена, док се само он ложио на Скелетора; после му је постало готивно што је у мањини. Момак који се представља као Ђокара указује на то да нико није због тога почео да навија за Партизан, да то никад није рационална одлука, иако ти то после дефинитивно на неки начин детерминише менталитет, већ да се ради о стеченој особини која је производ опхођења друге стране.
Када ти неко непрестано говори да си туђмановац, онда ће ти у једном тренутку логично прекипети и рећи ћеш и сам "јебите се, јесам". Управо је тако настао фанзин "Јусуф Мехмедовски", као одговор на један памфлет навијача Црвене звезде у коме је аутор тврдио да су код њега у одељењу сва београдска деца навијала за Звезду а само два клинца за Партизан, "извесни Јусуф Мехмедовски и син једног истакнутог официра УДБА-е, 'не сећам се како се зове' ", што је више него јасна алузија на то који је од 2 београдска клуба" српска ", а који то није.


На моје изричито питање, да ли може бити случајно то што су Група ЈНА, ГТР и остали фанзини настали баш у овом, Гробарске миљеу, а не у неком другом, први одговара Ђокара.

- Смара ме та прича. Као, Гробари су урбани, другачији, панкери, овакви, онакви. То сви мисле за себе, сви воле да мисле да су посебни, чак и ако нису. Нервира ме и да се форсира да смо ми не знам колико бољи од цигана, да смо ми сви до јаја а они сви лоши, то ми је друга врста екстремизма. Све те пацијенте које они имају имамо и ми, само је њих више па има и више пацијената. Партизан је кроз историју био лузерскији клуб па је окупио више лузера, али нека суштинска разлика не постоји. Иди међу просечне навијаче Партизана и питај их шта слушају; колико њих ће рећи панк? Меродаван је број Гробара које нађеш на неком рендом панк концерту.

У причу се убацује Иван Сарајчић, један од људи који воде ГТР.

- То за лузере је дефинитивно. Цигани немају исти однос према својим поразима, ми чак имамо и мајицу са нашим, имамо и мајицу "Мрзим људе", имамо и мајицу на којој пише "Мрзим себе, волим Партизан". Ипак смо нешто различити. Ово је, као, Стока (Панчево, навијачи Партизана) а ово су као неки Хероји (навијачка група Делија).

Једна од најлегендарнијих и историјски гледано најпопуларнијих навијачких песама са Југа сажима суштину ове приче, а вероватно и потврђује тај колективни менталитет. Стихови "пуне трибине, ружних навијача / немамо бакље, прскалице горе / бубњеви бушни, песме су нам ружне / јер ми смо стока, са трибине јужне!" не могу да изникну у нормалном окружењу у коме се стреми уобичајеним циљевима као што су жеља да се буде бољи од другога.

- Има то и у некој песми, "води ме на место где се скупљају несрећници", мислећи на стадион ЈНА, додаје Ђокара, а момак који жели да га представим као Јусуфа Мехмедовског (пошто води истоимени фанзин) наводи цитат из Хорнбијевог романа "Стадионска грозница ", у којој се каже да је природно стање сваког навијача разочарење.

- Мој ћале водио навијање '76, они губе од Хајдука на ЈНА 1-6, а цео стадион непрекидно навија, и како Хајдук да неки гол навијање је све јаче. То је суштина. Мени ћале каже да је тада настало Гробарство - каже Зека Врачар, који седи поред мене. Експлозија креативности током за Партизан сушних седамдесетих и осамдесетих година изнедрила је читав тај навијачки покрет, што иде у прилог тези да је трагедија у темељу великих ствари, па можда и Гробара. Иако у последњих двадесетак година Партизан релативно доминира у скоро свим спортовима.
Зека додаје да је и као клинац слушао Сатана Панонског, и да је на Југу увек било панкера, ма колико били у мањини.

- Било како било, мени је невероватан гушт што ово постоји, што се пушта на стадиону, што је ушло међу људе, у клуб, међу играче. Сад су играчи били у ресторану на стадиону на освајању јесење титуле. Замисли сцену: имаш панк концерт као пре на Академији, имаш гомилу навијача и имаш играче који релативно излазе по сплавовима. Али, у том тренутку цела естетика се мења, и то је интересантно што се дешава. Не знам да ли тренутно има неког дубљег утицаја, али сам сигуран да ће имати одјек, иако је и даље ровито. Хоћу да ти кажем: није истина да су Гробари панкери, да су наши играчи одједном заволели панк и дошли на прославу, него је све то стихијски, спонтано се прави та врста естетике и спонтано се мења. Мислим, играчи који су навикли на сплавове скачу уз панк, јеботе! На крају ће се направити мит од овога за 20 година, да је то било једно лудило, каже Крсма.

Враћам се на "гробарску ренесансу". И даље одбијају употребу тог термина, а сада се и мени чини бесмислена.

- Ово је само отпор против шлајмаризације, генерално а и против овога што нам се догађа у клубу, и то не само сад него и пре тога. Она фризурица отишла, дошао неки свињар. Много је тешко то поднети, каже Сарајчић.

Иван Ловрић, који такође учествује у ГТР-у, каже да ће се о неком евентуалном утицају моћи да прича тек за десетак година, да ће то тек тада можда бити видљиво, у смислу посете на стадиону и саме културе на навијачкој трибини.
Он такође има и једну жељу за крај.

- Напиши да смо ми '66. у финалу КЕШ-а имали више Срба у екипи него Цигани '91.

OK. Checked.

Извор: https://www.vice.com/rs/article/pricao-sam-sa-grupom-jna-o-filozofiji-grobarstva-i-nismo-uspeli-da-se-slozimo