Navijač Modene razbio nos svojoj devojci tokom utakmice – DASPO na dve godine

Od stadiona ’’Barbetti’’ do ’’Branca’’ bolnice.. Upravo tako, jer je tokom poslednjeg drugoligaškog meča Gubbio-Modena navijač gostiju udario u lice svoju partnerku polomivši joj tom prilikom nos.Optuženi (39) koji ima prebivalište u Modeni, pored zabrane odlaska na sportske događaje ( tzv. DASPO) suočiće se i sa prijavom zbog nanošenja telesnih povreda u pijanom stanju.Povređena devojka došla je na stadion FC Gubbia ’’Barbetti’’, autobusom zajedno sa ostalim ultrasima Modene kako bi ispratila drugoligašku utakmicu svog kluba.Tokom drugog poluvremena 39 - godišnji muškarac iznenada je udario svoju devojku u lice koja ga je pratila tokom gostovanja. Ovaj direkt je naravno prouzrokovao prelom nosne kosti, što je konstatovala i služba hitne pomoći koja je prevezla devojku do bolnice, a prognoze su da će do potpune sanacije povrede doći tek za dvadesetak dana.

Tragična smrt ne abolira fašistička dela

IZVOR: http://www.skoj.org.rs/67.html

Tragično preminuli neofašistički premijer Đinđić ne prestaje da bude predmet radikalne idealizacije i obožavanja buržoaskih partija u Srbiji. Ovih dana uoči datuma njegove smrti smo ponovo bili svedoci različitih propagandnih manifestacija poput šetnji za Zorana, tribina za Zorana, koncerata za Zorana... Svi ti sletovi na koje se troše ogromne sume naših para buržuji koriste kako bi dalje raspirivali mit o njegovom vizionarstvu kojim pokušavaju da dočaraju sliku ojađenim i izgladnelim građanima naše zemlje o tome da je san bio tako lako ostvariv i moguć, samo da ga njegovi kerovi na lancu koji su ga u pučističkom prevratu 5. okobra doveli na vlast nisu rastrgli. Niko ne krije njegovu duboku upletenost u prljave mafijaške rabote dojučerašnjih najbližih saradnika Željka Ražnatovića Arkana, a i kako bi kada se sećamo članaka iz naše štampe u kojima je sam Đinđić govorio o Legiji kao svom velikom prijatelju, kom je uostalom imao da zahvali za lojalnost kad mu je bila najpotrebnija, bez koje ne bi oborio Miloševića, pa ga potom i uhapsio i isporučio imperialstičkom oruđu, sudu u Hagu.

Međutim kakav je to san koji smo bespovratni ispustili da dosanjamo tom ogromnom brzinom koju nam je njegov besprekorni tempo rada bio omogućio? Promovišući taj san buržuji žele da sakriju košmar bede u kojoj naše društvo svakodnevno grca, a nikakav vizionar, istinski vizionar, ne može da je previdi. Dobronamerni ljudi svesni istorijske uloge i dela ubijenog premijera, u najboljem bi slučaju za Đinđića rekli da je on bio samo jedan naivni idealista koji nije shvatio kakav nam se zapravo košmar s njegovim snom sprema. Međutim, mi kao marksisti-lenjinisti, revolucionari, ne možemo biti dobronamerni prema klasnom neprijatelju, a Đinđić je bio egzamplarni model klasnog neprijatelja radnog naroda naše zemlje.

Mi skojevci ćemo uvek između antikomunizma i fašizma podvlačiti znak jednakosti. Zoran Đinđić je bio ostrašćeni antikomunista. To potvrđuje bezbroj njegovih izjava, članaka i knjiga u kojima se on koristi autentičnom fašističkom argumentacijom kojom komunizam naziva „bolešću“, a svoju političku misiju vidi u nalaženju „leka“ za istu. Taj svoj lek on nam je prepisao na najbrutalniji način dolaskom na vlast, munjevito odstranjujući milion zaposlenih, odstranjujući besplatno obrazovanje, državno vlasništvo nad preduzećima u mnogim granama privrede, odstranjujući 50 do 70 % stočnog fonda, udvostručavanjem pa kasnije i utostručavanjem spoljnog duga, a za kasnije, sovojim naslednicima je ostavio u amanet i odstranjivanje Kosova i Metohije iz Srbije. Sve to je bio njegov lek za teško izlečive „bolesti komunizma“ koje smo spomenuli. Antikomunizam Zorana Đinđića je logična reakcija kojom su bila odgajana mnoga deca titovih oficira poput njega u revizionističkom titoizmu u Jugoslaviji, u kom su bile podsticane različite reakcionarne i antikomunističke devijantne buržoaske ideje. Tako je mladi Zoki za sebe tvrdio da je anarhista, ludo zagriženi kropotkinovac, što je samo izdigao na viši nivo odlaskom na postdiplomske studije u Saveznu Republiku Nemačku (neće sigurno iz titove Jugoslavije da ide na studije u Demokratsku Republiku Nemačku) gde je mogao da dodatno unapredi svoja reakcionarna i nenaučna anarhistička gledišta koja ga konačno vode do onoga do čega svaki napredni anarhista na kraju svog „revolucionarnog“ puta stiže – liberalzam, i to „neo“! Takav nam se Zoki vraća u domovinu zaglibanu u nasleđene „bolesti komunizma“ i njegove radikalne titoističke reakcije i „pravilno“ shvata da sve ono čega su ga naučili anarhizam i neoliberalizam može da postigne samo raspirivanjem histeričnog antikomunizma kom je najbolji saveznik oduvek bio malograđanski i šovinistički nacionalizam. Ne sedi Zoran skrštenih ruku, i kako imperijalisti otpočinju sa rušenjem naše domovine SFRJ formira stranku istočnik buržoaske i proimerijalističke misli i organizacija u Srbiji, otpočinje i rat, te on organizuje ultrancionalističke paravojne formacije, peče vola na Palama s Radovanom Karadžićem, tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju odlazi na zapad da ih moli da dodatno intenziviraju napade kako bi on što pre došao na vlast, a na kraju svoj prljavi malograđanski pir zaokružuje uvođenjem veronauke u škole pravdajući to „visoko demokratskim činom“. Međutim, malograđanski nacionalizam koji je Đinđić tokom devedesetih jednako raspirivao kao i njegovi saborci i tobožnji protivnici iz buržoaskih partija u Srbiji pokazo se samo maskom brutalnog klasnog tlačenja koje je njegova osnovna suština i koje postaje više nego očigledno kako Đinđić preuzima apsolutnu vlast u Srbiji. Ovaj apsolutista vlada kratko i umire kako bi mit mogao da živi.

Danas, u toku predizborne kampanje bržoaskih partija kada se u Srbiji sprovodi brutalna klasna eksploatacija radnog naroda, kada nezaposlenost, spoljni dug, inflacija i školarine strmoglavo rastu, mit o Đinđiću je jedino za šta se buržuji mogu čvrsto držati u svojoj propagandi laži. Slika svakodnevice radnog naroda Srbije taj mit rastura u paran parčad, a neće još mnogo vremena proći kada ćemo jednom zauvek strgnuti tu ljagu s naše istorije u novim pobedama radnog naroda u klasnom ratu.

Ljubodrag Simonović Duci: Homoseksualnost

U savremenom kapitalizmu stvaraju se pokreti sve brojnijih homoseksualaca koji bi po Marksovom „humanizmu-naturalizmu“ spadali u degenerisanu društvenost i na taj način u degenerisanu prirodnost. Ne radi se o „poremećenoj“ biološkoj prirodi čoveka (čovek je heteroseksualno biće i ima organsku predispoziciju za pederastiju), već o vladajućim društvenim odnosima i njima odgovarajućim vrednosnim izazovima. Nije reč o „bolesnom čoveku“, već o bolesnom društvu. Ne treba, stoga, lečiti ljude, već treba stvoriti „zdravo društvo“ (From) u kome će stasati zdravi ljudi. Homoseksualnost je konkretna društvena (istorijska) pojava koja je uslovljena prirodom vladajućeg poretka. Ona je oblik u kome se pojavljuje određeni vrednosni sistem koji uređuje odnose između polova i kao takva je konkretni vid društvenog funkcionisanja. Antički pederastički Eros ima bitno drugačiju prirodu od na kapitalistički način uslovljene homoseksualnosti. Homoseksualna zajednica danas jedan je od oblika u kome se pojavljuje na kapitalističkim način degenerisana društvenost. Razvoj homoseksualnih odnosa odgovara raspadu porodice kao oplemenjene prirodne zajednice i postajanju braka ekonomskom zajednicom. Homoseksualne zajednice dobijaju legitimnost „društvenosti“ ne u odnosu prema porodici kao oplemenjenoj prirodnoj zajednici,već u odnosu prema usamljeničkom beznađu koje stvara kapitalizam.Homoseksulana zajednica je krajnji oblik na kapitalistički način degenerisane porodice, a razvoj pederastije doprinosi ukidanju mogućnosti stvaranja porodice kao oplemenjene prirodne zajednice. Istovremeno, uništavajući čoveka kao prirodno i ljudsko biće kapitalizam uništava autentičnu društvenost čime steriliše Eros i na taj način uništava mogućnost biološke reprodukcije društva. „Reprodukcija društva“ postala je segment destruktivne kapitalističke reprodukcije koja se, kao i sve druge oblasti života, zasniva na principu „Pare ne smrde!“. Veštačka oplodnja, prodaja semenog materijala, iznajmljivanje materice, prodaja dece – sve su to legalni i legitimni oblici kapitalističke reprodukcije. Kapitalizam uvlači u svoju egzistencijalnu i vrednosnu orbitu sve pogubnije posledice koje proizvodi dajući im institucionalni status i stvarajući od njih sredstvo za svoj razvoj.

Kada se ima u vidu da kapitalizam uništava čoveka kao prirodno i ljudsko biće, suština braka je opstanak čovečanstva kao humanizovane prirodne zajednice. On je institucionalizovana zajednica žene i muškarca koja pruža mogućnost za stabilnu biološku reprodukciju društva i za odgajanje dece. Kada je brak lišen životvorne (rodne) dimenzije on gubi osnovni razlog postojanja. Istovremeno, bez životvorne dimenzije brak postaje ljuštura u koju je moguće ubaciti najrazličitije sadržaje. Ako se pođe od homoseksualnog principa kao osnove za uspostavljanja bračne zajednice, zbog čega ne dozvoliti sklapanje braka između braće, između sestara, između majke i ćerke, oca i sina, babe i unuke, dede i unuka…? Rodbinska veza ima značaj pre svega u perspektivi biološkog opstanka, što znači polazeći od toga da incest dovodi do telesnog i mentalnog degenerisanja potomstva. U homoseksualnim odnosima, koji nemaju rodni karakter, taj problem ne postoji. Postajanje homoseksualnosti temeljnim principom braka ruše se sve granice i sa njima tradicionalno shvatanje porodičnih veza koje se zasnivaju na heteroseksualnom odnosu. Istovremeno, ukida se istorijska dimenzija čoveka i u tom kontekstu humanistička i egzistencijalna vizija budućnosti čovečanstva. Ne samo kako će izgledati, već kako će biti moguć opstanak ljudskog društva ukoliko ono bude pretvoreno u pedere i lezbejke? Na to pitanje kapitalizam može da pruži odgovor koji ima tehničku prirodu: veštačka oplodnja, što znači tehničko proizvođenje dece. U savremenom svetu homoseksualnost je postala anti-egzistencijalni princip. Ona je jedan od načina na koji se uništava reproduktivna moć čovečanstva i proizvodi sterilno društvo. Homoseksualnost se pojavljuje danas kao deo sveta koji biološki propada i koji uništava čoveka kao prirodno, društveno, kulturno biće… Ona je postala anti-biološki kao destruktivni princip.

Kakva je priroda „prava homoseksualaca“ može se videti u odnosu prema ostvarivanju prava dece. Kakva je to „humanost“ koja se obračunava sa osnovnim potrebama i pravima dece? Umesto borbe za očuvanje porodice i u tom kontekstu borbe za pravo dece da imaju oba raditelja i njihovu ljubav i brigu, insistira se na „pravu homoseksualaca da usvajaju decu“. Istovremeno, zajednica dece sa jednopolnim „roditeljima“ postaje uzor za „porodicu budućnosti“. U konačnom, zbog čega deca treba da imaju roditelje? Zbog čega se ne uspostave farme za proizvodnju i odgoj dece – kao što je to predlagao Platon i kao što su to uradili nacisti? Usvajanje dece nije samo jedan od načina „rešavanja problema“ dece bez roditelja, već je postao princip na kome se zasniva homoseksualni brak. Ono se zasniva na posledicama koje stvara kapitalizam kao par excellence nehumani poredak, tačnije, na lišavanju dece mogućnosti da zadovolje svoje osnovne ljudske potrebe. Usvajanje podrazumeva da su deca lišena svojih pravih roditelja, odnosno, da su lišena prava da imaju oca i majku. Umesto „otac“ i „majka“, na Zapadu u ličnim dokumentima sve češće stoji „prvi i drugi roditelj“. Jedni „proizvode“ i odbacuju decu, a drugi ih usvajaju. Usvajanje dece postalo je robno-novčana i tehnička operacija. Decu prodaju i kupuju kao stvari. Za kupljenu decu važi „period pod garancijom“ – kao i za svaku drugu robu. Zajedno sa odbacivanjem prava dece da imaju roditelje, odbacuje se humanistička pedagogija, što znači pedagoški sistem koji se zasniva na nastojanju da se oplemeni prirodno biće čoveka putem porodice kao oplemenjene prirodne zajednice. Istovremeno, lišavanje dece roditeljske ljubavi i poštovanja uzrok je najtežih mentalnih bolesti i najgorih oblika društvene patologije.

(Moderni LGBT identitet je produkt drustvenih uslova koje je KAPITALIZAM stvorio)

Osnovno pravo dece je pravo na budućnost, a to znači pravo na humani svet i na zdravu životnu sredinu. Realizovanje potreba dece kao ljudskih i prirodnih bića postalo je pitanje opstanka čovečanstva. Nastojanje najreakcionarnijih kapitalističkih grupacija da broj stanovnika na planeti svedu ispod jedne milijarde podrazumeva sterilisanje ljudi i uništavanje „prekobrojnih“. U tom kontekstu, deca nisu više „najveće blago“, već najveća opasnost za opstanak čovečanstva. Budućnost se ne sagledava polazeći od stvaralačkih potencijala čoveka i humanističke vizije sveta, već polazeći od „činjenice“ da su prirodni resursi ograničeni i da tome treba prilagoditi broj ljudi na planeti. Umesto da se teži iskorenjivanju potrošačkog ludila koje vlada u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama Zapada, koje je glavni uzrok sve dramatičnijeg propadanja planete, sve su glasniji zahtevi da se unište milijarde „prekobrojnih“, što pre svega znači deca. Uništavajući decu kapitalizam uništava životvornu snagu čovečanstva i pretvara ljudsko društvo u svet telesno i mentalno degenerisanih metuzalema.

U homoseksualnom odnosu ljudsko telo gubi izvornu erotsku dimenziju i biva instrumentalizovano na neprirodni i nehumani način. Ono postaje predmet seksualnog egzibicionizma pri čemu najvažniju ulogu dobijaju delovi tela koji nemaju veze sa izvornom erotskom, pogotovu ne sa životvornom prirodom čoveka. Ne radi se o oplemenjenom prirodnom, već o denaturalizovanom i stoga dehumanizovanom odnosu pri čemu je telo „partnera“ svedeno na sredstvo za izazivanje orgazma. Penetracija penisa u anus predstavlja (povređujuće) nasilje nad organizmom „partnera“ i (kao i „oralni seks“) degradirajući oblik „seksualnog opštenja“. Psihološki osnov homoseksualnosti nije potreba emancipovanih ljudskih bića za ljubavlju, već strah od usamljenosti, odbačenosti, neizvesnosti… Umesto ravnopravnih odnosa između „partnera“, dominira potčinjavanje i podavanje, što znači sado-mazohistički odnos koji je neposredni izraz položaja čoveka u kapitalizmu kao klasnom poretku koji se zasniva na principu „Gazi ili puzi!“. Potreba za dominacijom i potčinjavanjem postaje osnov dijalektike „seksualne igre“. „Preuzet“ je model međuljudskih odnosa na kome se zasniva vladajući odnos između žena i muškaraca pri čemu su žene svedene na objekat seksualnog iživljavanja.

Težnja za realizovanjem čoveka kao ljudskog bića daleko prevazilazi (homo)seksualnu dimenziju čoveka. Insistiranje na homoseksualnosti kao osnovnom pitanju sa kojim se određuje čovekobivstvo postaje način sakaćenja ljudskosti i proizvođenje „jednodimenzionalnog“ (Markuze) čoveka. Ljudskost je redukovana na određeni tip seksualnosti. Biti „neko“ znači biti gay ili macho-man. To postaje osnovni oblik društvene samopotvrde čoveka sa kojim se uklanjaju drugi oblici samopotvrde čoveka kao samosvojnog bića. Na taj način čovek biva ukinut kao istorijsko, slobodarsko i vizionarsko biće. „Pokret homoseksualaca“ zasniva se na redukovanoj ljudskosti i degenerisanoj društvenosti. Čovek dolazi do svoje ljudske samosvojnosti i društvenosti putem svoje seksualnosti, a ne preko građanskog statusa, klasne pripadnosti, nacionalne samosvesti, porodice, kulture, političkih i religioznih ubeđenja… „Ponos“ se ne vezuje za borbu za slobodu, za nacionalni opstanak i društvenu pravdu, za očuvanje prirode i čovečanstva… već za (homo)seksualnost koja ima anti-egzistencijalni karakter. Homoseksualci nisu „ponosni“ zato što su ljudi, već zato što su „pederi“ i „lezbejke“. Seksualnost više nije lična stvar, već dobija spektakularnu javnu promociju. Potreba za društvenošću svedena je na seksistički egzibicionizam koji ima banalni cirkuzanerski karakter. Redukovana ljudskost ima danas bitno drugačiju prirodu nego što je to bilo u prošlosti. Ona se pojavljuje u odnosu prema sve realnijoj mogućnosti uništenja sveta i u odnosu prema stvaralačkim moćima čoveka koji je u stanju da ukine klasno društvo i stvori novi svet.

(... seksisticki egzibicionizam - LGBT trend)

„Borba za prava homoseksualaca“ ukazuje na hipokriziju kapitalističkog sveta. Zašto je „borba za prava homoseksualaca“ lišena opšte-ljudske i vizionarske dimenzije? Zašto se oni koji se pozivaju na „humanost“ kada je reč o homoseksulacima, ne bore protiv nehumanog, a za humani svet? „Borba za prava homoseksualaca“ nema humanistički, već politički karakter i služi očuvanju postojećeg sveta. Parade homoseksualaca su vrhunske manifestacije „demokratije“, a „poštovanje prava homoseksualaca“ vrhunski pokazatelj „humanosti“ vladajućeg poretka. Nametanjem pitanja „ostvarivanja prava homoseksualaca“ uklanjaju se sa javne scene pitanja od kojih zavisi opstanak čovečanstva i sloboda čoveka: biološko propadanje naroda, bespoštedna pljačka radnih slojeva, umiranje od bolesti, gladi i žeđi, droga, kriminalizovanje društva, uspostavljanje policijske države, nepismenost, usamljenost, uništavanje čitavih naroda od strane „demokratskog“ Zapada, eksperimenti sa genetskim materijalom, proizvođenje sve destruktivnijih sredstava za masovno uništenje, „zaprašivanje“ stanovništva i zemljišta, mentalne bolesti, uništavanje zemljišta i živih organizama genetski modifikovanim biljkama, havarije na nuklearnim postrojenjima, samoubistva, nasilje, sve skuplje medicinske usluge i sve pogubnija manipulacija farmaceutskim preparatima, sve veće socijalne razlike i sve veća beda u kojoj žive radni slojevi, deca i penzioneri, sve zagađenija životna sredina, sve otrovnija hrana, monopol kapitalista nad medijima… Istovremeno, „borba za prava homoseksualaca“ postaje unošenje razdora među ljude na temelju njihovog seksualnog opredeljenja sa čime se razbijaju oni oblici društvenosti (nacionalna i klasna integracija) koji pružaju mogućnost čoveku da opstane i ostvari slobodu. Umesto da se teži humanom svetu i istinskoj ljudskosti, „rešenje problema“ homoseksualaca traži se u kapitalizmu koji proizvodi najgore oblike društvene patologije. U nehumanom društvu humana pitanja mogu da budu „rešena“ jedino na nehumani način. Samo u humanom društvu humana pitanja mogu biti rešena na humani način.

Pitanje (homo)seksualnosti može biti shvaćeno na humanistički način samo u kontekstu realizovanja celovite ljudskosti i to u perspektivi borbe za očuvanje života na zemlji i stvaranja humanog sveta. Kritička distanca prema kapitalizmu s aspekta humanog društva istovremeno podrazumeva i kritičku distancu prema homoseksualnosti s aspekta čoveka kao oplemenjenog prirodnog (životvornog) i društvenog bića. Na toj osnovi homoseksualci kao emancipovani ljudi mogu da daju doprinos razvoju takvih društvenih odnosa koji pružaju mogućnost da se prevaziđe (homo) seksualna jednodimenzionalnost. Treba praviti razliku između homoseksualaca koji su emancipovani ljudi i homoseksualaca čiji se pogled na svet i budućnost zasniva na njihovoj seksualnoj orijentaciji. Prvi su u stanju da sagledaju homoseksualnost kao društvenu pojavu u kontekstu borbe za opstanak čovečanstva i stvaranja humanog sveta; drugi su lišeni kritičke i vizionarske svesti i beznadežno su zaglibljeni u blatu kapitalizma. Emancipacija homoseksualaca kao ljudi od homoseksualnosti samo je jedan od oblika u kome se čovek oslobađa neprirodnih i nehumanih potreba koje je kapitalizam stvorio u čoveku. Zapravo, emancipacija homoseksualaca od homoseksualnosti samo je jedan od oblika u kome se čovek emancipuje od kapitalizma. Čovek koji je svestan pogubnih posledica razvoja kapitalizma treba da se suprodstavi demonu koji je kapitalizam usadio u njega i to na taj način što će se, zajedno sa drugim ljudima, boriti protiv kapitalizma a za humani svet. Svi smo mi žrtve kapitalizma. Svi mi od ranog detinjstva nosimo u sebi klicu zla koja se, u neljudskom svetu, razvija uništavajući ljudsko u nama. Svi smo mi skloni nasilništu, svi smo ljubomorni, sebični, „perverzni“, destruktivni… Pitanje je, samo, koliko smo u stanju da kontrolišemo i prikrivamo zlo koje je u nama. Jedini način da se čovek izbori protiv zla koje je usađeno u njega je da se bori protiv poretka koji stvara zlo i pospešuje njegov razvoj. Usamljeničko beznađe je tlo na kome se najuspešnije razvija kapitalističko seme zla. Razvoj međuljudskih odnosa i stvaranje od društva zajednice slobodnih ljudi najbolji je način na koji čovek može da suprodstavi zlu i da razvije svoju ljudskost. Radi se, zapravo, o razvoju emancipovane i borbene društvenosti. Zato su od prvorazrednog značaja pokreti kao što je to „Occupy Wall Street“ i druge građanske inicijative i radnički pokreti koji izvlače ljude iz njihovih usamljeničkih jazbina i pružaju im mogućnost da, boreći se protiv nehumanog sveta, dožive sebe kao društvena bića. U borbi za opstanak čovečanstva i za stvaranje humanog sveta u prvi plan će izbiti one osobenosti ljudi koje ih spajaju i čine ljudima.

Livorno-Pisa 2001/02

Ultras Livorno:

Video:
http://www.youtube.com/watch?v=DcQonwnNnjI&feature=related
http://www.youtube.com/watch?v=utZ43OXR4Ms

Ništa ne izaziva toliko pažnje kao derbi u fudbalu, bilo da se radi o susretu najtrofejnih državnih klubova, gradskom ili lokalnom derbiju, sve jedno je.Derbi je praznik za sve navijače,svetkovina, radost koja se željno iščekuje.Slično je i u Toskani. I mada su navijači oba kluba antifašisti i levičari, kada igraju Livorno i Pisa,atmosfera je napeta što bi se reklo na granici incidenata.Ovom prilikom podsetićemo se kako je to izgledalo sezone 2001/02 kada su se ova dva kluba susrela:

Ultras Pisa:

REZULTATI REFERENDUMA JASNA ANTI-IMPERIJALISTIČKA PORUKA

Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) pozdravlja rezultate referenduma organizovanog na severu Kosova kojim su građani Kosovske Mitrovice, Zubinog Potoka, Leposavića i Zvečana skoro stoprocentnom većinom odbili da priznaju insititucije takozvanog “nezavisnog Kosova“.Organizovanjem referenduma i izjašnjavanjem na istom građani severa Kosova su još jednom iskazali svoj anti-imperijalistički i patriotski stav. Poslali su veoma jasnu poruku da ne priznaju marionetske pro-imperijalističke vlasti u Prištini kao ni diktate njihovih gazdi u Vašingtonu i Briselu. Rezultati glasanja nesumnjivo pokazuju da Srbi sa severa Kosova KFOR i EULEKS prepoznaju kao imperijalističke okupatore dela teritorije Srbije. Isto tako, građani četiri opštine na Kosovu i Metohiji su svojim glasanjem jasno poručili pro-imperijalističkom režimu u Beogradu da ne zastupa njihove interese.SKOJ najoštrije protestuje protiv odluke Vlade Srbije da ne prihvati održavanje referenduma na severu Kosova. Potpuno je besmisleno i smešno da režim u Beogradu tvrdi da ne priznaje „nezavisnost Kosova“ a da sa druge strane odbacuje referendum upravo o tom pitanju. Vlada Srbije se opredelila protiv referenduma jer on njenu politiku prema Kosmetu ispravno prikazuje kao pro-imperijalističku i nedoslednu. Sasvim je jasno da Vlada nije prihvatila referendum zato što se protiv njega izjasnila Evropska unija, tamnicu naroda u koju želi da uvede Srbiju, protivno njenim interesima. Srbi sa severa Kosova su odbacili podaničku politiku koju Beograd sprovodi prema Sjedinjenim Američkim Državama i Evropskoj uniji i digli svoj glas protiv imperijalističke okupacije Kosova i njegovih marioneta u Prištini. Svaki anti-imperijalistički čin na Kosovu i Metohiji treba podržati kao progresivan jer samo odlaskom okupatorskih trupa NATO, mogu se steći uslovi za miran, dostojanstven i ravnopravan život Albanaca i Srba u južnoj srpskoj pokrajini.

Sekretarijat SKOJ-a Beograd, 18. februar 2012.god.

Brigata Cani Da Birra (Milano)

Brigata Cani Da Birra rođena je daleke 2001 godine.U tom periodu Pane je kupio gajde s namerom da osnuje Oi/folk bend sličan Dropkick Murphysima,međutim kako je doživeo saobraćajku cela njegova ušteđevina je otišla na opravku kola.Tokom jedne od svirki,Pane je upoznao svog druga Sciapa sa Franzom.Ovaj trio ubrzo odlučuje da sastavi grupu,pa je tako snimljen prvi demo,da bi nešto kasnije organizovali i par koncerata.U međuvremenu u bend stiže legendarni Rude Fil kako bi zamenio Panea na bas gitari.Tim činom sastav je kompletiran: Pane je bio na mestu pevača,Franz je bio zadužen za ritam gitaru,Fil za bas,a Sciopo na bubnjevima.Nakon par godina i nekoliko svirki iza sebe,Fil i Sciapo su bili prinuđeni iz privatnih razloga da napuste bend. Gio zamenjuje Sciapa na bubnjevima,tako da je Brigata Cani Da Birra skoro dve godine fuknkcionisala sa tri člana : Pane (pevač i basista), Franz (ritam gitara) i Gio (bubnjevi).Godine 2007 članovi benda pozivaju Kloda starog prijatelja da im se pridruži što on i prihvata. U ovom sastavu grupa nastupa u mnogim gradovima širom Italije: Milano,Livorno,Firenca,Lugano..itd.Godine 2009 Brigata Cani Da Birra se konačno odlučuje da uđe u studio i snimi novi album ’’Non Diementichiamo,Non Pordoniama’’,koji biva gotov krajem novembra 2009, čije pesme možete poslušati na njihovoj zvaničnoj web stranici.U septembru 2009, bendu se pridružuje i peti član Raffa, novi gitarista koji je stekao iskustvo u prethodnim punk i hardcore sastavima.Brigata Cani Da Birra je time sebe usavršila,što znači da konačna postava izgleda ovako: Pane (pevač), Franz (gitara), Raffa (gitara), Klod (bas) i Gio (bubnjevi)...Avantura se nastavlja! Za kraj poslušajte jednu od njihovih najpoznatijih pesma ... Mrtav fašista! Živeli!

''Mrtav Fašista''
http://www.youtube.com/watch?v=AFHemdPDEbg (audio)
http://www.youtube.com/watch?v=WJTUPqrNcKI (live)

Reči pesme:

Ti grešiš i ne razumeš
To se stalno ponavlja kao i tvoje pljuvanje
Protiv crnaca,protiv komunista
Jesi li moron? Jesi li fašista?

Smrt,smrt,smrt kamaradima!
Smrt,smrt,smrt crnokošuljašima!
Smrt,smrt,smrt svim fašistima!
SMRT, SMRT ,SMRT FA - ŠI - ZMU!

Tvoj brat u Nemačkoj
Ima drugo ime ali iste ideje
On je nacional-socijalista
On je kreten on je nacista!

Smrt,smrt,smrt kamaradima!
Smrt,smrt,smrt crnokošuljašima!
Smrt,smrt,smrt svim fašistima!
SMRT, SMRT ,SMRT FA - ŠI – ZMU

U konceptu rasnih predrasuda
Tvoj um je ograničen
Tvoj um je uvrnut
Zato si i gori od samih crnaca...

Smrt,smrt,smrt kamaradima!
Smrt,smrt,smrt crnokošuljašima!
Smrt,smrt,smrt svim fašistima!
SMRT, SMRT ,SMRT FA - ŠI - ZMU

Arsenal Kiev Hoods - Intervju!

Kao prvo, da li bi mogao da nam se predstaviš?

Zdravo, ne bih da spominjem moje ime iz dobro poznatih razloga, reći ću samo da intervju dajem kao predstavnik navijačke grupe kojoj pripadam HOODS, koja prati fudbalski klub Arsenal Kiev.

Reci nam nešto o grupi kojoj pripadaš?

Pa kao što sam već rekao, ekipa se zove HOODS, podeljeni smo u dva sektora , jedan je apolitičan (8 sektor) , dok je drugi kome i sam pripadam antifašistički (4 sektor).

Koliko broji ljudi vaša grupa i da li ima više klinaca koji su tek počeli sa navijanjem ili matoraca iz stare škole?

Imamo jako malo starijih ljudi.Ne mogu baš precizno da navedem koliko je to, ali recimo neka bude oko desetak.Sa simpatizerima ta starija grupa čini nekih 50-60, možda i više.Međutim ako govorimo o našoj grupi iz 4 sektora, naša ekipa broji osamdesetak članova.

Sad nam reci nešto o istorijatu grupe,kako je nastala i ostalo?

Istorija naše grupe je podugačka, pa ću pokušati u par rečenica da navedem neke bitnije stvari.Kada sam stigao na tribine fudbalskog kluba Arsenal Kiev 2006 godine, nije bilo organizovanih navijača , već nekih 15-20 tipova od koji bi moglo da bude nešto.Kako je vreme prolazilo naše društvo je preuzelo stvar u svoje ruke, počeli smo da idemo na gostovanja i sl.Nakon par utakmica , odlučeno je da se formira grupa,da joj se nadene ime, započnu akcije..tako da smo prilikom osnivanja imali 15 članova. Prva organizovana poseta na strani nije bila baš najbrojnija, ali smo zato bili jako bučni (smeh).

Da li je vaša tribina politički opredeljena?

U našem sektoru imate ljude sa različitim političkim pogledima vezanim za antifašizam.Imate vatrene anarhiste i ljude koji su protiv svih sranja,na utakmice dolaze radikalni levičari, komunisti , ima SHARP – ovaca ... i na kraju imate one koji se ne bi mogli identifikovati ni kao anarhisti niti kao anti-fašisti. Oni su priča za sebe, nisu naši istomišljeni, ali su korisni za samu tribinu.

Ko su vam neprijatelji, a ko prijatelji na navijačkoj sceni?

Imamo prijateljstvo sa navijačima MTZ Ripo Minska ( FC Partizan Minsk).Sa njima dosta dugo održavamo kontakte, idemo na derbije zajedno, međusobno se posećujemo..i sl.Može se slobodno reći da sve klubove čiji su navijači antifašiti smatramo prijateljskim.Svi smo u istom sranju da se tako izrazim.. (smeh).
Naše neprijatelje čine sve huliganske grupe u Ukrajini, kao i svi desničari u okviru grupa.Izdvojio bih tri kluba sa čijim navijačima se najčešće sukobljavamo i koje najviše mrzimo : Karpati Lviv, Dinamo Kiev i Obolon Kiev.

U kakvim ste odnosima sa policijom? Da li je izražena policijska brutalnost u Ukrajini?

Stvara se sve više tenzija među nama.Verovatno pretpostavljate da je predstojeći EURO 2012 zaslužan za to.Navešću vam samo jedan primer: na jednoj od domaćih utakmica nakon što smo se približili stadionu i spremali se da uđemo,policija nas je zaustavila, legitimisala, počela da nam postavlja razna pritanja. Nismo imali fudbalske ulaznice kod sebe, pa su organi reda odbili da nas puste. Da stvar bude još gora, kod jednog našeg člana pronašli su baklju i oduzeli mu je. Na kraju posle nekog vremena provedenog ispred kordona utakmica je počela, a nas su rasterali iz razloga što nismo imali ulaznice.Eto to im je bio izgovor i to nam se s vremena na vreme dešava. Petnaestog avgusta desila se ozbiljna tuča ispred našeg stadiona sa suparničkim navijačima u kojoj sam dobio ubodne rane nožem, treba izdvojiti incidente sa huliganima Obolona, incidenete ispred gradskog Mc Donaldsa ... Kao što se da zaključiti ne manjka nam pažnja organa reda.

Da li pravite koreografije na tribini?

Ove sezone bila je izražena podvojenost navijača u dva sektora.Imamo malo ultrasa,tako da se nešto preterano i ne trudimo oko koreografija. Ono što obično nosimo sa sobom su pirotehnička sredstva i to na gostovanjima.Međutim nije sve prolazilo u najboljem redu kao što smo očekivali, niti je situacija ista kao na domaćim utakmicama. Skoro se desilo da je momak uhapšen zbog pirotehnike od strane svinja i sad mu se sudi – zaista je hrabro biti deo ekipe crveno-plavih uzevši u obzir sve probleme sa kojima se suočavamo.Nadam se da će drugi naš sektor koji više gaji ultra stil, biti malo organizovaniji i da će biti pristojnih izdanja.

Kako se organizujete i da li provodite dosta vremena dogovarajući se?

To sve zavisi od atraktivnosti protivnika.

Koliko često dolazi do sukoba sa protivničkim navijačima i sa kojom grupom najviše ukrštate pesnice?

U poslednje vreme se jako često bijemo na ruke.Treba biti iskren pa reći da je jako teško organizovati tako nešto, i da postoji samo par grupa za koje smo sigurni da će biti fer u tučama.Sukobi su bili česti sa Khokholov (Dinamo Kiev), sve do momenta kada su odlučili da isture jaču ekipu. Imali smo jako fina izdanja sa njihovim vođama koje su bile iznenađene našom snagom iako smo gubili. Nakon par takvih akcija, videvši da ne mogu baš lako da izađu sa nama na kraj, odlučili su da nam više ne pomažu u sparingovanju, pa sada možete očekivati sve od njih, kao onomad 15. avgusta kada su doveli veliku grupu ljudi i koristili noževe u tuči. Iz toga smo izvukli pouku pa sad sa više opreza delujemo na ulici.

Grad iz koga klub dolazi je nešto specifično za svakog navijača. Šta vi mislite o svom gradu?

Mislim da svako ko je odrastao ovde u gradu, svom kraju.. to je jednostavno tvoj dom,mesto gde si rođen, gde živiš i gde ćeš najverovatnije provesti ostatak života.Zaista specifičan osećaj neizmerne ljubavi.

I poslednje pitanje, imaš li nešto da poručiš drugim navijačima?

Nastavite brojčano da rastete, ne podležite stagnaciji.Ukoliko postoje problemi u vašoj ekipi, ne skrećite sa pravog puta, nastavite da se borite i problemi će biti rešeni.Sve što radimo ne svodi se na obično huliganstvo ili podršku klubu. To je pre svega bratstvo i zato moramo da se držimo zajedno. Napred Antifa huligani!