понедељак, 20. март 2017.

Хулигани Динамо Берлина: Гледали су на нас као на вандале са истока тајне службе 'Stasi'


На прелазу из двадесетог у двадесет и први век једно од главних обележја источно-немачке фудбалске сцене били су фудбалски хулигани.Истакнути члан банде и сведок тог времена, за портал 'Zeit Online' описује како су пљачкане продавнице ,демолирани читави квартови уз константне међусобне сукобе навијача.

У сезони 1990/91 немачка Оберлига доживела је фудбалску смрт.Али у колективном сећању људи са Истока она није остала по врсним фудбалерима какви су Замерс,Томс,Кирстенс...убијена је воља код искрених заљубљеника да прате овај спорт ,имајући у виду новинске наслове где се говорило о дивљању хулигана,опљачканим и девастираним продавницама,као и покушајима полиције да спречи веће нереде.Такође, фудбалска асоцијација Немачке била је беспомоћна било шта да уради.Примера ради, међународна утакмица Немачке Демократске Републике и Савезне Републике Немачке  која је планирана за средину новембра 1990 године, отказана је из безбедносних разлога.Посебно насилна фракција ФК Берлина (бивши BFC Dynamo) утицала је читаве сезоне  на анархију у источном делу града,коју је описивао Херибер Фасбендер у својим репортажама, шаљући застрашујућу слику у домове престрављених западно-немачких породица.

''Без сваке сумње навијачи из Источне Немачке су били далеко испред осталих након уједињења државе.Нико на Западу није могао да парира овим групама и такво стање се одржало доста дуго.Код куће смо се осећали поприлично комфорно.Слабо организованој и изнуреној полицији на Истоку много муке је требало да заузда хулигане у беспоштедном уличном рату''.

Том је био активан члан фудбалске банде.Он и даље повремено посећује свог клуба BFC Dynamo,који је накратко мењао назив у ФК Берлин 19. Фебруара 1990 год,али је поново враћено старо име 1999 године.Он данас живи у предграђу престонице и запослен је на извршним пословима у оквиру једне приватне компаније.


''Утакмице BFC Dynama сам почео да посећујем од своје пете године.Отац ме је водио од малих ногу на стадион.Већ са тринаест, а тоје било 1983 год , са својим друговима оснивам навијачку групу која по први пут одлази на гостовање у Магдебург.Након уједињења клубови са Запада су били превише јаки за источно-немачке,тако да је било кристално јасно да нећемо освојити трофеј у скорије време.Многи су се посветили неким другим стварима у животу,оставили фудбалске утакмице за собом и отишли да раде у Западну Немачку.Када су се вратили назад да посете породицу и пријатеље,донели су са собом специфичан стил одевања који смо сви радо прихватили.Биле су то све саме брендиране марке,кежуал стил какав се могао видети још само у Енглеској.Рецимо комплет гардероба коју смо носили тог дана кретала се у вредности од 500-1000 марака: Best Company,Iceberg,Adidas,јакне Diesel, делимично и Stone Island.

Имао сам по неколико опегланих кошуља спремљених за утакмицу

Морали сте да смислите како да на лак начин набавите гардеробу.Било је људи који су извлачили ствари са амбалажом из камиона.Касније смо сву гардеробу продавали за трећину колико је износила стварна цена.Међутим постојали су и други начини – скидали смо је са полица бутика пре и после утакмица на којима смо гостовали.У сећању ми је остала Прашка улица у Дрездену.Чим сте у већој групи, довољно је да уђете у продавницуи изађете непримећени са оним што сте намеравали да узмете.Наравно после можете да се ''оправдате'' како сте заборавили да платите.Или замислите ситуацију када вам улети преко сто људи у продавницу електричних уређаја.Не прође ни пар минута,а ви видите истих тих сто људи ван и свако од њих држи по неки уређај у рукама. Није било никаквог насиља у свему овоме.Једино што би понекад били замаскирани са шалом преко уста и Ray-Ban наочарима на очима.У то време постали су модерни и тзв. лепршави шушкавци.Свако од нас их је имао.Уколико их нисте навукли на себе,могли сте да их вежете око струка,што је у комбинацији са Diesel Jeansom давало добру комбинацију.

У иностранство смо ишли возом углавном,јер свега неколико људи из групе је возило комфорне аутомобиле са Запада.И поред свега, није нам представљао проблем да путујемо где год пожелимо,обилазимо градове и радимо шта хоћемо.Њихова полиција нам није правила проблеме,према њој смо имали нула поштовања.Али треба бити искрен и рећи да је доста старијих навијача и даље зазирало од агената Немачке Демократске Републике који су рехабилитовани,или су и даље држали полуге власти у оквиру новог прекомпонованог режима.

Ја лично никада нисам имао никаквих сукоба са органима реда у Немачкој Демократској Републици, други јесу па сам тако у више наврата 1990-е видео како пендрецима туку малолетне навијаче BFC Dynama.Спонтаних туча навијача је било у два наврата,сећам се да су ми тада другари из групе чували леђа,али договорени сусрети почињу тек након 1992/93.Врло добро се сећам једне на језеру Шлахтензе BFC Dynamo против Хамбурга и Хановера.Источно-немачка банда је добила ову тучу и то се наставило скоро наредних двадесет година.

Бренд смртоносних уличних бораца



Године 1990,нисмо имали озбиљнијих опонената на Истоку.Често смо одлазили у скинхед клубове,како би пронашли већу групу људи која би можда могла да нам парира.Исто тако на 1. мајским демонтрацијама у Крајцбергу увек бисмо били у првим редовима када би избијали нереди.Сви су тада тренирали,били фит и у форми,али не као данас када имате ове модерне навијаче из теретана сраслих са боксерским врећама на леђима.За нашу групу је могло да се каже да је била бренд смртоносних уличних бораца 100% посвећених BFC Dynamu.Остали су гледали на нас као на вандале са истока Немачке који су бодрили омражени комунистички клуб тајне службе 'Stasi'.Али у једном тренутку смо стали,прекомпоновали се,окренули други лист.Наша појава је привукла  многе младе људе,који су по сваку цену желели да стекну имиџ жестоких момака.Направила се права правцата џунгла,јер је од оних стотинак људи, група нарасла на преко хиљаду.Нама је то свакако одговарало,тако да смо ми старији момци у тридесетим предводили млађе,едукујући их шта значи бити навијач BFC Dynama.

Замислите сад ситуацију када имате хиљаду лудака,ниједан није носио шал,негде у Саксонији како руше све пред собом.Знам људе који су се снабдели читавим покућством на таквим гостовањима.Буквално би долазили са комбијем испред продавница,погледали би на списак шта им треба,убацили у гепек и одвозили би се даље.На неким путовањима се на пример поделимо у две групе.Једна оде на пумпу, друга у продавницу,све је било на изволте.Нисмо знали од толико ствари шта да узмемо,па покупимо и нека срања која нам и не требају.Радници су се обично сакривали,покупе готовину из касе и притаје се док фрка не прође.То су ствари о којима се мање више све зна, а због којих никада нисмо процесуирани.

Једно време навијачи BFC Dynama гајили су пријатељске односе са Бохумом,појединцима који су навијали за Херту,али све је то било безначајно.У Брауншвајг смо једном кренули са 80-ак људи,видео сам тада по први пут како је неко убризгао хероин у себе.Морам да нагласим да се у мојој групи није благонаклоно гледало на дрогу и алкохол.Међу нама је постојало правило: Уколико знамо да ће бити фрке на утакмици,није било опијања!

А онда смо тих фамозних 90-их по први пут пробали џоинт,убрзо су уследили спид и екстази које су скоро сви конзумирали,да би на крају побројане опијате заменили кокаином.Треба имати у виду да је тада завладала ера техно музике и да смо викенде проводили по градским подрумима где су се одржавале рејв журке.Наравно да нисмо занемарили утакмице.Најчешће песме су нам биле : ''Сви су ту, сви су ту осим Ериха Хонекера'' (Ерих Хонекер бивши председник Немачке Демократске Републике),  као и она ''Ко је наш вођа,ко је наш вођа?Ерих Милке!'' (Ерих Милке први човек тајне службе 'Stasi').Такав наш репертоар је провинцијалце остављао без текста.Било је заиста забавно гледати њихове избезумљене фаце док су се провокативне песме ориле из хиљаде грла.

Најуже језгро групе је чинило око 150-200 људи и морам да нагласим да нико од нас није био радикално десно орјентисан како већина медија тврди.Тачно је да су партије NPD,Национална Алтеранатива и Републиканци покушавали да нас регрутују и да смо два-три пута били пред зградама  Lichtenberger Weitlingsrasse које окупирала Национална Алтернатива,како би стали на црту левичарима којих се појавило преко 10.000,али исто тако је било и 1.мајских демонстрација на којима смо каменовали пандуре,а да су заједно са нама раме уз раме стајали аутономисти и анархо групе.Ништа чудно када је реч о насилним протестима.

Викендом кад год би BFC Dynamo  играо код куће,имали смо својеврсни  ритуал да се по завршетку утакмице упутимо ка Senefelder Platzu и нападнемо сквотере.Спремно су нас чекали,знали су да се бију и морам да признам да смо у више наврата имали гадне повреде у окршајима са њима.Нису ти сукоби имали никакве везе са политичким ставовима на релацији левица-десница,већ су то биле туче са много адреналина и било је стварно кул.

Умро је истог тренутка

Левичаре међу навијачима BFC Dynama могли сте да избројите на прсте једне руке,али нама је било драго што смо функционисали компактна заједница,што смо рецимо сваког јутра заједно ишли у локалну цркву у Источном Берлину,где су млади ђакони отварали врата за све људе,па били то панкери,скинхеди,сквотери или хулигани.Сјајно смо се проводили на заједничким прославама.Пошто се појављују разне спекулације у јавности коју то нарочито занима,рећи ћу да су политички ставови наше групе били,а и данас су, идеје десног центра са извесном дозом неповерења према странцима,и то не према свима,већ одређеним етничким групама.

3. новембра 1990 године навијач Мајк Поли упуцан је од стране полиције у Лајпцигу.Метак калибра девет милиметара прошао је кроз горњи део тела,оштетио аорту,тако да је умро истог тренутка.Још једна особа такође је задобила тешке повреде главе и борила се за живот.Сви су упознати са догађајима и последицама на мечу између FC Sachsen Leipziga и BFC Dynama.Пре него што је полиција интервенисала, избили су жестоки сукоби навијача два клуба.Наш тим је носио назив ФК Берлин,али ми то име никада нисмо прихватили већ смо бодрили BFC Dynamo.Е сад како је заправо започео сукоб...најпре неколико стотина Берлинаца је већ било на трибинама,али је командир полиције Лајпцига изненада одлучио да одбије да пусти на стадион остале навијаче нашег клуба без обзира имају ли они карту или немају,што је и довело до ескалације насиља.

Оних 500 људи унутра истрчало је напоље да би помогло својим друговима да уђу,дошло је до гурања,тако да је полиција испалила сузавац и кренула пендрецима на нас мислећи да Динамови навијачи желе да се обрачунају са домаћинима из Саксоније.У једном тренутку нова група навијача је пристизала са железничке станице у Лајпцигу,полиција је помислила да је хулигани опкружују па је и ту настала паника која је довела до тога да командири издају наредбу о употреби пиштоља.Многи од оних обичних људи који су касније сведочили о инцидентима,тврдили су да је ватрено оружје у таквој ситуацији било претерано и да је све могло да се реши на мирнији начин.

Органи реда су саопштили да је то био чин самоодбране



На крају утакмице бес и мржња су кренули да извиру из нас.Прокључали смо јер је двоје људи изгубило живот.Како смо излетели на улицу,зауставили смо први трамвај,избацили возача напоље  и преусмерили га ка центру оштећијући паркиране аутомобиле уз пут.Више полицијских возила је било запаљено,а једна издвојена група је почела да ломи излоге и пљачка продавнице,тако да је у Лајпцигу завладао потпуни хаос.Органи реда су после неког времана успели да нас групишу и потисну до железничке станице,пуцајући у ваздух како би нас заплашили.

Међутим један од залуталих пројектила је направио рикошет,погодио нашег момка испод левог ока и ту се заглавио.Сва срећа да није искрварио до смрти,јер су улице биле закрчене,па је неким чудом успешно превезен до универзитетске клинике на време.Тамо га је оперисао искусан хирург,спасао му је живот у последњем тренутку,док су ови из полиције дрско остали при свом ставу да су нам циљали у ноге и то ни мање ни више него у самоодбрани.Револвераши из полиције за своја дела никада нису одговарали пред судом,процеси су заустављени, а да се цела прича претворила у трагикомедију најбоље вам говори податак да је повређени момак након једногодишњег опоравка био дужан неколико пута да даје изјаву у станици,јер је ни мање ни више означен као коловођа.Срећа у несрећи је да су оптужбе против њега одбачене.

Убрзо је организован комеморативни марш за убијеног Мајка Полија,као и сахрана.Док смо пролазили поред Senefelder Platza,прикључили су нам се наши заклети непријатељи левичари из сквотова који су такође носили плакате за Мајка Полија.Кад год је требало да имамо акцију против полиције,солидарисали смо се једни са другима,а онда пар недеља касније све се одвијало по старом.Окупили би смо се испред њихових зграда и чекали их са каменицама у рукама.


На гостовању у Јени у наставку сезоне имали смо доста ухапшених.Пре саме утакмице разјурили смо домаће навијаче у два сектора пред капијама трибине.Акција је била више него успешна,пар стотина хулигана је рушило све пред собом,чак се и неколико пандура нашло на земљи.Још један хајлајт десио се на мечу против Ханзе из Роштока.Натрпали смо се у специјалан воз,мислим да нас је било око шест стотина.Полиција је имала намеру да нас спроведе до стадиона као и обично,али ми нисмо прихватили њихове инструкције ,већ смо желели да направимо неки круг по граду покупивши сухомеснате производе уз пут.Најсмешније од свега је што су нам се ту придружили пси луталице које је вероватно привукао мирис меса, па су почели да кидишу на вучијаке из пандурских редова.Једва су успели да их се отарасе!

Након утакмице посетили смо још неколико продавница,али на самој станици у повратку избила је серија жешћих окршаја са полицијом.Воз је затим заустављен Лихтенбергу од стране органа реда и то ових из Западне Немачке,који су сатима чешљали по преградама у купеима,нашавши том приликом гомилу крадене робе.Као што смо и могли да претпоставимо доста људи је ухапшено због насилничког понашања и крађе,тако да је ово била једна од организованијих полицијских акција против наше групе која је оставила далекосежне последице.

Сезона се ближила крају,али ми смо и даље имали шансу да се квалификујемо за улазак Немачку ll  лигу.После дуго времена поново смо се срели са нашим старим ривалима Union Berlinom.Није их било превише на утакмици,али с обзиром да су им се придружили навијачи BSC Hertha,на први поглед је изгледало да ће бити густо.У сваком случају сјурили смо се са пар стотина људи кроз главни улаз гостујућег сектора право на Унионисте и Хертине навијаче који су поскакали са својих места.Ако се добро сећам,јурњава за њима по целом стадиону и батине које су добили,биле су један од њихових већих пораза икада.



Да су само знали шта сам радио викендом пребледели би



Цела екипа BFC Dynama испратила је финале светског првенства у Лустагартену,након кога смо се упутили у Источни Берлин како би прославили победу.За ову утакмицу сакупили смо  групу од преко 70 скинхеда.Били су заиста глупи до зла бога према неким нашим критеријумима,али добра ствар код скинхеда је што су показивали ратоборност ,што се нису склањали пред сквотерима у Senefelder Platzu када би избијали нереди,дакле имали су петљу као што сам и раније поменуо.Има један занимљив догађај везан за скинхеде;током неког уличног сукоба,искористили су прилику и разбили излоге на златари,почистивши сав накит у великим торбама.Остатак екипе је интервенисао рекавши им да одбаце торбе,јер нисмо били ту због криминала већ уличних нереда,а торбе које су вукли са собом су нас само успоравале док смо бежали од полиције.

У школи, а касније и на послу упознао сам заиста пријатне и добре људе.Сваког понедељка када би дошао на посао,у канцеларији би се повели разговори како је ко провео викенд,па су тако неки препричавали догађаје са рођендана,како су били код родитеља на ручку, родбине...а ја сам само ћутао,загонетно се смешкајући уз помисао: ''Ех да знате где сам ја био за викенд и шта сам радио,пребледели би''.Мада касније се и прочуло да идем на утакмице,али се ништа није променило у односу мојих колега према мени.Једноставно имао сам добар посао и нисам желео да се непримерено понашам кршећи радну дисциплину током недеље.Али викендом,то је била друга прича.Наставио сам дуго година да посећујем утакмице живећи двоструки живот.
Нисам имао породицу у том периоду,били смо зајебани,мењали смо нон стоп жене.Ако је неко од нас и имао хомосексуалних склоности,није се усуђивао то јавно да каже.Једноставно бити навијач и хомосексуалац није ишло једно са другим.Додуше дешавало се да смо једни друге љубили у ћелаве главе,тукли смо се заједно,излазили заједно,једни другима чували леђа и све је то разумљиво,јер се међу нама створила та нека физичка другарска блискост.Данас живим у срећном браку,имам породицу,али ми и даље недостају та времена понекад.Тренутно ми је у телефонском именику забележено бар двадесет бројева мојих најбољих пријатеља из тог периода.Оно што сигурно знам је да ако би било кога од њих окренуо и тражио помоћ,тај би се у року од десет минута створио пред мојим вратима са питањем: ''Јел ти нешто треба,где идемо?''

*Према протоколу уредника право име навијача BFC Dynama је промењено из разумљивих разлога.

уторак, 14. март 2017.

Арсенал Тула - Зенит Санкт Петeрбург 2015/2016


Кореографија навијача Зенита из Санкт Петербурга посвећен Тањи Савичевој и њеним записима током Другог светског рата за време опсаде Лењинграда.Више о овој храброј совјетској девојчици у даљем тексту:

Тања Савичева

Татјана Николајевна Савичева (рус. Татьяна Николаевна Савичева, 23. јануар 1930 — 1. јул 1944), познатија као Тања Савичева (рус. Таня Савичева), била је совјетска девојчица позната због опсаде Лењинграда током Другог светског рата. Датуме смрти њених вољених записала је у облику дневника од девет страница, у свесци своје старије сестре Нине.

Пре рата

Рођена 23. јануара 1930, Татјана је била најмлађа ћерка у породици пекара Николаја Родионовича Савичевог и шваље Марије Игнатијевне Савичеве. Отац јој је умро кад је имала шест година, па јој је мајка остала сама са петоро деце — девојчицама Тањом, Евгенијом (Жењом) и Нином и дечацима Михаилом (Мишом) и Леонидом (Љоком).

Савичеви су планирали да лето 1941. проведу у селу, али их је напад на Совјетски Савез 22. јуна у томе спречио. Сви сем Мише, који је раније отишао, одлучили су да остану у Лењинграду. Породица је потпомагала совјетску војску — Марија је шила униформе, Љока је радио као пројектант у министарству ратне морнарице, Жења у фабрици муниције, Нина на изградњи градске одбране, а ујаци Васја и Љоша у противваздушној одбрани. Тања, која је тада имала 11 година, ископавала је ровове.

Тањин дневник

Неколико дана након што се Нина једноставно није вратила са посла, мајка је Тањи дала Нинину свеску. Њу је Тања користила да започне мали дневник. Раније, Тања је имала прави, обимнији дневник, али га је спалила када ничега другог није имало за огрев. Сваки дан, Жења је устајала пре зоре. Ходала је неколико километара до фабрике у којој је производила нагазне мине радећи у две смене. Сем тога, донирала је крв. Услед свега тога, њено тело је ослабило, па је умрла у фабрици 28 децембра 1941. Тањина бака Евдокија Григоријевна умрла је 25. јануара 1942. Брат Љока умире 17. марта. Ујаци, које је звала деде, такође су умрли — Васја 13. априла, а Љоша 10 маја. Последња је умрла мајка — 13. маја. Тања је остала сама.



«Женя умерла 28 декабря в 12 часов утра, 1941 г.»
«Бабушка умерла 15 января в 3 часа дня, 1942 г.»
«Лёка умер 17 марта в 5 часов утра, 1942 г.»
«Дядя Вася умер 13 апреля в 2 часа ночи, 1942 г.»
«Дядя Лёша 10 мая в 4 часа дня, 1942 г.»
«Мама — 13 мая в 730 утра 1942 года.»
«Савичевы умерли.» «Умерли все.» «Осталась одна Таня.»

Болест и смрт

Августа 1942, Тања је постала једна од 140 деце спашених из Лењинграда и доведених у село Красни Бор. Сви су преживели сем ње. Анастасија Карпова, учитељица у тамошњем сиротишту, послала је писмо Тањином брату Михаилу, који је био ван Лењинграда: Тања је жива, али не изгледа здраво. Доктор, који ју је скорије посетио, каже да је веома болесна. Потребни су јој одмор, посебна нега, добра исхрана, боље окружење и, пре свега, мајчинска брига. Маја 1944, услед погоршања стања, Тања је послата у болницу у селу Шатки, где је умрла месец дана касније, 1. јула, услед цревне туберкулозе.

Завештање

Током нирнбершких суђења, један од докумената која су представили савезнички тужиоци наводно је била и свеска која је припадала Тањи. Међутим, ова тврдња није потврђена. Разлог за сумњу је тај што би дневник остао у архиву суда да је коришћен као доказ.

Нина и Михаил су се вратили у Лењинград након рата. Михаил је за време рата био у селу, а Нина се није вратила кући не зато што је умрла, како су Савичеви мислили, већ зато што је, као узорна радница, хитно пребачена до Ладошког језера и евакуисана. Данас је оригинал Тањиног дненвика изложен у Лењинградском историјском музеју, а једина копија на Спомен гробљу Пискарјовскоје.

Тања и њен дневник постали су симбол опсаде Лењинграда у послератном Совјетском Савезу. Маја 1972, откривен је њен споменик у Шаткију, који је касније проширен на меморијални комплекс. Сем тога, астероид откривен 1960. назван је 2127 Тања.Мика Антић је написао прозу „Један изгубљени рандеву“ инспирисан Тањиним дневником.

среда, 01. март 2017.

Скинхеди ФК Миљонариоса напали и отели транспарент 'Blood and Honour' колумбијској секцији




Група ЈНА: Панк и филозофија Гробарства


Наточите пиво, запалите цигарету и замислите следећу сцену: дупке пуна јужна трибина стадиона ЈНА слави освојену титулу; испред ње се налази бина на којој панк бенд свира "Дајте гол".Иза бине је терен на коме запрепашћени гостујући фудбалери Спартака покушавају да се опасуље, пошто се концерт који је требало да траје само у полувремену наставио и након судијиног звиждука за почетак другог; цео стадион је у делиријуму, горе бакље, људи скачу једни преко других, сви певају заједно и свако пева за себе; Бог гледа са свог облака и запрепашћено се крсти посматрајући дивљачки призор незапамћеног ослобађања енергије.

- Тај концерт на стадиону, на прослави титуле, био ми је феноменалан. Морали су да прекину меч јер смо наставили да цепамо и кад је почело друго полувреме. Можеш да замислиш, панк концерт за време текме, мислим да се то никад и нигде није десило. Невероватан доживљај. Да ми је неко рекао да ће панк пичити на стадиону ... неком то није битно, али мени је до јаја, каже ми Марко Трмчић ака Крсма, фронтмен, вокал и ритам гитара Групе ЈНА, Гробарског панк рок бенда.

Седимо и причамо, наравно, у кафани. Присутно је десетак људи, на овај или онај начин повезаних са бендом. Ту су и момци из Гробарског Треш Романтизма (у даљем тексту: ГТР) и других активних или неактивних гробарских фанзина. Сви они заједно чине један неформални покрет, талас међу навијачима Партизана који би се могао назвати "гробарске ренесансом". Они одбијају да га тако назову, али ја себи дајем слободу да употребим тај израз.
Присећају се како је све почело. Прво се појавила Група ЈНА, па потом фанзини "4. 10.", месец дана касније "ГТР" и на крају "Јусуф Мехмедовски". Све мање-више истовремено, спонтано, стихијски, без договора. Повезани игром случаја.

- Бенд је настао фактички из 3 бенда која навијају за Партизан. Одувек сам желео да повежемо ту клупску причу са панком, из неке наше урбане легенде да су Гробари осамдесетих година као слушали панк. Чак и ако је то истина, сада је истинитије него икад, јер су се последњих година баш примили, објашњава Крсма.

Прву песму, "Црно-бели шал", снимили су још 2010. године у студију на Врачару, али су тек средином 2013. почели озбиљније да раде. Седам дана пре наступа на стадиону имали су прву свирку у Железнику.

- То је вероватно била прва гробарска рокенрол свирка икада, можда и прва чисто навијачка свирка уопште. Постојали су увек бендови који су свирали навијачке ствари, код нас  Узбуна крајем осамдесетих са песмом "Chelsea", код цигана си имао Директоре, Хогаре, Шахт, 357, имаш и бендове који су снимали за Рад, али сви они већ имају неке своје ствари невезано за навијање. Ми смо чисто навијачки бенд, не знам да ли тако нешто уопште постоји било где. У потпуности смо посвећени љубави према Партизану, не бавимо се оном другом страном, и не бавимо се пљувањем по другој страни. Интересује нас само Партизан.

Гробари ову причу и њихову музику јако добро разумеју, јер су све њихове песме набијене страшном емоцијом. Навијачи су генерално склони урлању, вици, буци, неконтролисаном скакању, а то је управо оно што им панк као музика пружа: у питању је ванредно подобни канал за избацивање огромне енергије коју акумулира муњевито смењивање среће и несреће на једном једином мечу, да не говоримо о целој напетој сезони у којој треба преживети 2 Вечита дербија и још двадесет и осам сусрета са мањим ривалима од којих је сваки јако расположен да ти украде преко потребне бодове. Један енглески новинар је, након меча са Тотенхемом у Београду, када је са разгласа трештала њихова музика, атмосферу описао као налет "децибела панка".

Имали смо доста свирки, људи нас свуда зову да наступамо. Обично су то организоване гробарске групе у том неком граду, али је увек пуно, увек циркање, зезање, нема никаквих инцидената. Звали су нас и румунски навијачи из Темишвара, звали су нас и у Москву, тамо би требало да имамо три концерта, наступаће ваљда и у Републици Српској, и сигурно ћемо поново имати концерт на стадиону ако Партизан буде шампион. Имали смо чак и позив из Билбаоа да наступамо тамо, доста Пољака нам се јавило, био нам је и један Аргентинац овде, каже Крсма.



- Мене је у Минхену у подземној Немац стартовао јер сам носио мајицу Групе ЈНА. Пришао ми и као "знам за тај бенд, они навијају за Партизан". Прво сам помислио да је наш јер има доста наших тамо, али није, убацује се Ракић, који за себе каже да је у бенду задужен за ношење инструмената, премда је потписан и као аутор неколико песама.

Морам признати да мени изгледа као једноставан задатак пробијање са панк музиком међу навијаче, у потпуно празно наше тржиште, али изгледа да ипак није тако.

- Не желим да испадне да су Гробари панкери, или да смо ми као бенд вратили панк на трибину, то нема везе са животом. Увек је било панкера код нас, али су били мањина. Зато смо имали јако тежак улазак на тржиште, није било лако пробити се и привући публику.
До сада су издали два албума, последњи је изашао пре неколико месеци.

- Први је био више панк, и иако смо ми за други хтели да буде још више некомерцијалан на крају је испало да ту има свега и свачега. Велика већина ствари су заправо обраде, не из недостатка креативности него нам је једноставно то био до јаја фазон.
Песма "Одабрани сој" је обрада Пинк Флојда. Да ли је двосмисленост стихова "ми смо деца (П) партизана" намерна, или је плод случаја?

- Све је везано само за клуб, нема двосмислености, уопште нема никакве позадине, ја то презирем. Мислим, више презирем ово друго него то на шта мислиш, али је све везано само за клуб. Сад ти говорим у лично име, имам аверзију према сељачком национализму, не према патриотизму, али ни ту ни у другим песмама нема никакве политичке позадине. Мада је и занимљиво мало да кажеш "ми смо деца партизана", није популарно, провокативно је, каже Крсма кроз смех.

Тридесет песама на два албума сведочи о огромној нагомиланој креативној енергији и потенцијалима, како самог бенда тако и свих оних који на овај или онај начин доприносе. Колико људи заправо учествује у раду Групе ЈНА?

- Гомила. Имамо брдо предлога за песме, јављају нам се са идејама маторци који ни не иду на утакмице, имамо хиљаду порука на Фејсбуку ... Мислим, нас у бенду у суштини има шесторо, али укупно око нас постоји неких 10-15 људи са којима супер сарађујемо. Рецимо, Ловрић из ГТР је написао гомилу песама, онда Ракић. Велики број људи даје добре предлоге, зато и имамо гомилу нумера. Недефинисани смо, а опет некако дефинисани. И не постоје никакви спонзори, сами смо у овоме.Не постоје ни планови за будућност.

- Избацивати сваке године албум је кретенски. Да смо у фазону да штанцују албуме издали би један од десет песама па сачували остатак за наредни, али ми избацимо све што имамо. И ништа се не форсирамо. Нисмо рекли да нећемо снимати трећи, само оно, видећемо, нека време иде па шта буде. Ово смо издали пре три месеца, некако ми још далеко делују планови за трећи.
Први албум су, поред  DVD-ја, издали и на једном древном медијуму који је деци осамдесетих и деведесетих година познат као аудио касета. Бизарна и невероватна бројка од две стотине људи међу навијачима Партизана и фановима групе нашла се да га купи у тој архаичној форми. Један мој ортак воли да каже да је Југ увек био посебан у односу на остале зато што на једној трибини можеш да видиш и заставу на којој је келтски крст и заставу Јамајке, место где има и Срба и Југословена и комуниста и монархиста и анархиста и нациста и националиста и интернационалиста.

Посебан у смислу да је увек окупљао људе који размишљају другачије, који воле да иду против масе, против крда, против општег мишљења, који увек воле да контрирају, да пишају уз ветар. Стихови песме "Одабрани сој" кажу "буди слободан и свој / кад порастем једног дана / бићу човек а не број". У линији са том аргументацијом могло би се рећи да ако за 20 година турбо-фолк буде у потпуности прокаженим андерграунд, Гробари ће направити турбо-фолк бенд; у том смислу, ова навијачка групација нема везе са панком као таквим, панк је сада само израз, већ са жељом да се "иде уз курац".

Ако је то тачно, онда у том мору различитих мишљења у коме свако тера на своју страну вероватно не треба да чуди што Гробари не могу да се сложе ни да ли је то заиста тако. Конкретно, за столом је свако имао другачији поглед на моје питање о умишљеној или стварној посебности.

Ракић наводи пример из свог детињства, у коме су сви имали фигурице Хи-Mена, док се само он ложио на Скелетора; после му је постало готивно што је у мањини. Момак који се представља као Ђокара указује на то да нико није због тога почео да навија за Партизан, да то никад није рационална одлука, иако ти то после дефинитивно на неки начин детерминише менталитет, већ да се ради о стеченој особини која је производ опхођења друге стране.
Када ти неко непрестано говори да си туђмановац, онда ће ти у једном тренутку логично прекипети и рећи ћеш и сам "јебите се, јесам". Управо је тако настао фанзин "Јусуф Мехмедовски", као одговор на један памфлет навијача Црвене звезде у коме је аутор тврдио да су код њега у одељењу сва београдска деца навијала за Звезду а само два клинца за Партизан, "извесни Јусуф Мехмедовски и син једног истакнутог официра УДБА-е, 'не сећам се како се зове' ", што је више него јасна алузија на то који је од 2 београдска клуба" српска ", а који то није.


На моје изричито питање, да ли може бити случајно то што су Група ЈНА, ГТР и остали фанзини настали баш у овом, Гробарске миљеу, а не у неком другом, први одговара Ђокара.

- Смара ме та прича. Као, Гробари су урбани, другачији, панкери, овакви, онакви. То сви мисле за себе, сви воле да мисле да су посебни, чак и ако нису. Нервира ме и да се форсира да смо ми не знам колико бољи од цигана, да смо ми сви до јаја а они сви лоши, то ми је друга врста екстремизма. Све те пацијенте које они имају имамо и ми, само је њих више па има и више пацијената. Партизан је кроз историју био лузерскији клуб па је окупио више лузера, али нека суштинска разлика не постоји. Иди међу просечне навијаче Партизана и питај их шта слушају; колико њих ће рећи панк? Меродаван је број Гробара које нађеш на неком рендом панк концерту.

У причу се убацује Иван Сарајчић, један од људи који воде ГТР.

- То за лузере је дефинитивно. Цигани немају исти однос према својим поразима, ми чак имамо и мајицу са нашим, имамо и мајицу "Мрзим људе", имамо и мајицу на којој пише "Мрзим себе, волим Партизан". Ипак смо нешто различити. Ово је, као, Стока (Панчево, навијачи Партизана) а ово су као неки Хероји (навијачка група Делија).

Једна од најлегендарнијих и историјски гледано најпопуларнијих навијачких песама са Југа сажима суштину ове приче, а вероватно и потврђује тај колективни менталитет. Стихови "пуне трибине, ружних навијача / немамо бакље, прскалице горе / бубњеви бушни, песме су нам ружне / јер ми смо стока, са трибине јужне!" не могу да изникну у нормалном окружењу у коме се стреми уобичајеним циљевима као што су жеља да се буде бољи од другога.

- Има то и у некој песми, "води ме на место где се скупљају несрећници", мислећи на стадион ЈНА, додаје Ђокара, а момак који жели да га представим као Јусуфа Мехмедовског (пошто води истоимени фанзин) наводи цитат из Хорнбијевог романа "Стадионска грозница ", у којој се каже да је природно стање сваког навијача разочарење.

- Мој ћале водио навијање '76, они губе од Хајдука на ЈНА 1-6, а цео стадион непрекидно навија, и како Хајдук да неки гол навијање је све јаче. То је суштина. Мени ћале каже да је тада настало Гробарство - каже Зека Врачар, који седи поред мене. Експлозија креативности током за Партизан сушних седамдесетих и осамдесетих година изнедрила је читав тај навијачки покрет, што иде у прилог тези да је трагедија у темељу великих ствари, па можда и Гробара. Иако у последњих двадесетак година Партизан релативно доминира у скоро свим спортовима.
Зека додаје да је и као клинац слушао Сатана Панонског, и да је на Југу увек било панкера, ма колико били у мањини.

- Било како било, мени је невероватан гушт што ово постоји, што се пушта на стадиону, што је ушло међу људе, у клуб, међу играче. Сад су играчи били у ресторану на стадиону на освајању јесење титуле. Замисли сцену: имаш панк концерт као пре на Академији, имаш гомилу навијача и имаш играче који релативно излазе по сплавовима. Али, у том тренутку цела естетика се мења, и то је интересантно што се дешава. Не знам да ли тренутно има неког дубљег утицаја, али сам сигуран да ће имати одјек, иако је и даље ровито. Хоћу да ти кажем: није истина да су Гробари панкери, да су наши играчи одједном заволели панк и дошли на прославу, него је све то стихијски, спонтано се прави та врста естетике и спонтано се мења. Мислим, играчи који су навикли на сплавове скачу уз панк, јеботе! На крају ће се направити мит од овога за 20 година, да је то било једно лудило, каже Крсма.

Враћам се на "гробарску ренесансу". И даље одбијају употребу тог термина, а сада се и мени чини бесмислена.

- Ово је само отпор против шлајмаризације, генерално а и против овога што нам се догађа у клубу, и то не само сад него и пре тога. Она фризурица отишла, дошао неки свињар. Много је тешко то поднети, каже Сарајчић.

Иван Ловрић, који такође учествује у ГТР-у, каже да ће се о неком евентуалном утицају моћи да прича тек за десетак година, да ће то тек тада можда бити видљиво, у смислу посете на стадиону и саме културе на навијачкој трибини.
Он такође има и једну жељу за крај.

- Напиши да смо ми '66. у финалу КЕШ-а имали више Срба у екипи него Цигани '91.

OK. Checked.

Извор: https://www.vice.com/rs/article/pricao-sam-sa-grupom-jna-o-filozofiji-grobarstva-i-nismo-uspeli-da-se-slozimo

понедељак, 20. фебруар 2017.

Рагби клуб ЦСКА Москва (фото)


Графит о Степинцу и Павелићу освануо у Новом Саду


НОВИ САД - На зиду Владичанског двора у Новом Саду раније прошле недеље је освануо графит са поруком против креатора усташке НДХ Анта Павелића и контроверзног хрватског кардинала Алојзија Степинца.

Великим словима на зиду Владичанског двора исписано је "Павелић и Степинац су" милосрдни анђели "нацистичко-усташко-геноцидних злотвора, кажи не фашизму, тројном ЕУ-ММФ-НАТО пакту и квислинзима", са знаком узвика и звездом петокраком на крају.

У Владичанском двору од прошле недеље траје састанак мешовите католичко-православне комисије која расправља о историјској улози Алојзија Степинца.

Разговори о историјској улози Алојзија Степинца који су почели, како је и планирано,по свему судећи наставиће се у седишту епархије бачке, на истом месту у Новом Саду.

Оно што посебно забрињава је званично саопштење градских власти у коме се антифашисти оптужију за мржњу и нетрпељивост:

Градоначелник Новог Сада Милош Вучевић осудио је данас исписивање графита мржње у близини Владичанског двора у Новом Саду, у којем су изједначени бивши загребачки надбискуп Алојзије Степинац и бивши шеф фашистичке Независне Државе Хрватске Анте Павелић.

"Вандализам не доликује Новом Саду нити Новосађанима. Најоштрије осуђујем исписивање графита речником мржње и нетрпељивости. Постоје друштвено прихватљиви начини за решавање свих проблема и изражавање ставова, без агресије и уништавања јавне имовине", навео је Вучевић, јавља Бета.

четвртак, 09. фебруар 2017.

Изгубљене Бебе: Ноћ када је Манчестер Јунајтед постао српски клуб



Прасак је био застрашујући. И као да се све завршило у секунди. Крај. Биће у праву Бил Шенкли, само су живот и смрт  јачи од фудбала. Остао је у тој туробној ноћи на периферији Минхена само љути, језиво љути хук моћне буковине са Алпа, помешан с јауком разних сирена негде у даљини ... И нераскидива веза Црвене звезде и Манчестер Јунајтеда
Минхенско предвечерје обавијено је оловном маглом. Десна обала леденог Изара, 6. фебруар 1958. нешто после 17 сати ...

Новинар Дејли мејла Питер Хауард некако се докопао телефона и позвао реадакцију из болничког кревета:

"Хало, Пит овде, да ли се чујемо? Пиши брзо, јављам се из болнице у Минхену". Стенограф је пажљиво бележио Хауардове речи: "Два пута смо покушавали да полетимо, а онда су механичари угасили моторе и детаљно прегледали све инструменте. Најзад, добили смо дозволу и за трећи покушај. Завалили смо се у седишта и осетили како авион клизи по залеђеној писти .

Није могао на време да се одлепи од земље и ударили смо у једну кућу. Авион се преполовио на два дела "... Пит је мало застао, удахнуо дубоко па наставио:"Просуло се гориво. Много пламена, много лешева "... Поново мук. Стенографа је издало стрпљење:"Хало, Пит, да ли си још ту? Диктирај даље "..

"Молим вас, само јавите мојој жени да сам жив", било је последње што је Хауард смогао снаге да изговори пре него што је утонуо у сан. Његове колеге Тед Елијард и Френк Тејлор нису се јавили својим редакцијама. Били су много теже повређени. Сви остали новинари, њих осморица, већ су били мртви. И не само они. Од 44 путника двадесеторо је изгубило животе. А то је био авион Манчестер Јунајтеда! Компанија БЕА, летелица "Елизабетен", најбоље што је британско ваздухопловство имало у том тренутку. Чувени Мат Безби, творац великана са Олд Трафорда, водио је свој разред на екскурзију у Београд - на утакмицу против Црвене звезде. Џеф Бент, Роџер Бирн, Еди Колман, Данкан Едвардс, Марк Џонс, Дејвид Пег, Томи Тејлор и Лијам Били Вилан никада се нису вратили кући.
Последња екскурзија - хорор филм. Прасак је био застрашујући. И као да се све завршило у секунди. Крај. Биће у праву Бил Шенкли, само су живот и смрт јачи од фудбала. Остао је у тој туробној ноћи на периферији Минхена само љути, језиво љути хук моћне буковине са Алпа помешан с јауком разних сирена негде у даљини ...

Мат Безби преузео је Манчестер Јунајтед средином 1945, док топови на истоку још нису сасвим утихнули. Олд Трафорд био је порушен у бомбардовању Геринговог Луфтвафеа. Требало је кренути од нуле. Безби је је играо за Манчестер Сити и Ливерпул, очекивало се да тренерску каријеру започне у једном од та два клуба - понуду Редса већ је имао у џепу - али све је променило једно писмо познатог Манчестеровог административца и скаута Луиса Роке који је заједно са легендарним клупским секретаром Волтер Крикмаром још као играча желео да га доведе 1930. Безби  још није скинуо униформу, писмо је било кратко, редак или два, и затекло га је на аеродорму у Есексу. Последња реченица била је у духу свега онога што је свет задесило тих година:
"Не дозволи да паднеш у руке непријатеља".
И Мат Безби  је преломио. Имао је само један услов - да му се директори и газда Џејмс Гибсон не мешају у посао, да може да састави тим по сопственој жељи.
Безби  је углавном радио без новца. Желео је да направи младу екипу која ће кроз неколико година да влада Енглеском, доводио играче од 15 и 16 година. Платио је само центарфора, оног правог острвског разбијача Томија Тејлора из Барнслија и голмана Харија Грега из Донкастера. Има она чувена прича око трансфера Тејлора ... Пао је договор да обештећење буде 30.000 фунти, али Безби  није желео да његов нови играч носи терет тако велике и још округле цифре (свакако је у питању био светски рекорд у том тренутку), па је отворио свој новчаник и госпођи која је служила чај и виски током преговора на Оуквелу дао једну фунту.
"Ето, сад не кошташ 30.000 него 29.999. Честитам, постао си фудбалер Манчестер Јунајтеда! Треба одмах да знаш да је то велика част".

Мат Безби почињао је да васпитава своје момке од момента када би потписали за њега. Тако је стварао култ великог клуба. Билија Фоулкса, чувеног централног бека и дугогодишњег капитена довео је из Ланкашира када је овај имао само 17 година - 19 сезона, 688 утакмица за Јунајтед. Најславнији од свих Боби Чарлтон дошао је са севера, из маленог Ашингтона, из школске клупе - било му је тек 15 - а најбољи од свих, Данкан Едвардс, "Данкан од Дадлија" - грофовија Западни Мидлендс, доћи ће на препоруку Џоа Мерсера, познатог школског тренера и касније селектора националног тима, познатијег као Ујка Џо. То чудо од детета, ненадмашног левог халфа са шестицом на леђима, А репрезентативца у седамнаестој, Безби  је испред носа отео Вулверхемптону и Астон Вили. И опет није уложио ни пени. Само му је објаснио да ће играти за Манчестер Јунајтед. Годинама! И да ће га једног дана у свлачионици, на његовом месту, сачекати капитенска трака. Резервни бек Џеф Бент и стандардни халф Еди Колмен стигли су из предграђа, из Салфорда, Дејвид Пег из Хајфилдса, Кенет Морганс био је Велшанин из Свонсија, Сканлон и Вајолет рођени су баш у градском језгру ... Знао је Безби да му за шампионски тим треба и нека кап вреле ирске крви па је из Белфаста покупио Џекија Бланчфлауера, млађег брата Данија Бланчфлауер, познатог аса Тотенхема, и веселог Даблинца Лијама Вилана.
Екипа је коначно комплетирана средином педесетих. Звали су их Безбијеве Бебе ...

Прву утакмицу четвртфинала Купа шампиона Манчестер и Црвена звезда одиграли су 14. јануара 1958. Судио је Лекен из Француске. Јунајтед: Грег, Фоулкс, Бирн, Колмен, Џонс, Едвардс, Морганс, Чарлтон, Тејлор, Вајолет и Вилан. Звезда: Беара, Томић, Зековић, Митић, Спајић, Поповић, Борозан, Шекуларац, Топлак, Тасић, Костић. На клупи је био Миша Павић.
Дан уочи утакмице бард југословенског новинарства Мирослав Радојичић на страницама Политике покушао је нашој јавности да опише Звездиног ривала: "Највећа снага Манчестер Јунајтеда је његов Мат Безби, човек који је створио тим шампиона. Један од најукорењенијих аксиома на Острву је да тим који добија не треба мењати. Он је то сматрао предрасудом. Безби  је афирмисао стратегију да тим пред којим је 60 утакмица у сезони мора имати 18 играча, да они морају да буду спремни да играју на више позиција, тако да увек фактички можете искомбиновати два тима "...

Црвено-бели су на Олд Трафорд стигли право из Казабланке, са дуге афричке турнеје. Сачекала их је густа острвска магла, таква да Беара и Грег нису могли да виде један другог. Црвена звезда је повела у 35. минуту. Лазар Тасић лобовао је Харија Грега са двадесетак метара после акције Борозана и неколико сјајних дриблинга Рајка Митића. Домаћин је бољу игру крунисао тек у 65. минуту - све је кренуло од Едвардса, лопта за Сканлона, па убацивање ка Бобију Чарлтону и то је 1: 1. Звездина одбрана поклекла је још једном у 81. минуту. Погодио је Еди Колмен. У свом распеваном извештају одушевљени Радојичић једну од многобројних шанси Манчестера описао је како је само он умео: "Племенити лорд гађао је дивно, али судбина је била веома милосрдна према младим птићима".
Беара је бранио чудесно те ноћи. Потпуно је оправдао свој надимак Велики Владимир. У Дејли мејлу сутрадан је освануо текст под насловом "Беара, краљ голмана", а Тајмс је писао како је само Владимир Беара сачувао наду Звезди пред меч у Београду. Добио је оцену 9 што је за голмане у оно време била права реткост.

До поласка на реванш 4. фебруара Јунајтед је одиграо две утакмице у првенству. Код куће су победили Болтон са 7: 2, а у великом дербију на Хајберију пао је Арсенал - 5: 4. Мат Безби се није заносио. Знао је шта га чека у југословенској престоници ...
"За нас никако не би било добро да играмо по снегу и леду. Црвена звезда у првој утакмици није играла добро, али верујте, то је јако добар тим, посебно опасан код куће".
Енглези су у Београд стигли у уторак. Утакмица је била заказана за среду. И било је и снега и леда. Стадион ЈНА - Маракана још није била играђена, а мали стадион црвено-белих није могао да прими све заинтересоване - почетак меча био је заказан за 14:45, капије отворене у подне. Сат времена пре почетка већ је било 50.000 људи на трибинама ...

Црвена звезда је катастрофално отворила утакмицу. Фудбалере нашег тима понео је амбијент, хтели су да се поигравају са Енглезима. У 2. минуту погрешио је капитен Митић. Сувишан и неуспео дриблинг у опасној зони. Вајолет кажњава - 0: 1! А онда два пута Чарлтон у 30. и 31. минуту. Црвено-бели нису знали шта их је снашло. Мирисало је на катастрофу.
У других 45 минута, ипак, Звезда се консолидовала и прилагодила условима. За мање од 15 минута било је 3: 3. Два пута Костић и Тасић из пенала. Остало је довољно времена, више од пола сата. Домаћину је био потребан још један погодак за мајсторицу - тада није важило правило гола у гостима - која би се играла у Италији. Али остало је 3: 3. Испромашивали се Шекуларац и Тасић. И Енглези тако извукоше живу главу на ЈНА. Београдска публика петоминутним аплаузом испратила је оба тима са терена. Фудбалери Манчестера стали су покрај аут-линије и такође аплаузом поздравили напуштање игралишта домаћих играча.
А после утакмице остала је ноћ за памћење ...


"Ми смо са њима остварили невероватно пријатељство! Сви су били пријатни и васпитани, прави енглески џентлмени. Ни дан данас у кући немам ниједну своју фотографију, али њихову чувам урамљену", причао је са сетом једном приликом Шеки.
Почело је заједничком вечером коју је Црвена звезда организовала у Мажестику. Постоји један јеловник у Звездином музеју, вероватно највреднији на читавом свету ... Те вечери, 6. фебруара, голман Јунајтеда Хари Грег узео је мени (крем супа, телећи рагу, пуњена ћурка, мешана салата, омлет изненађења ...) и ишао од стола до стола скупљајући потписе свих играча. Постоје и фотографије са те вечере, кажу да су још ту, поред Алена Делона, Елизабет Тејлор, Крлеже и осталих знаметих гостију.

Живи сведоци тог догађаја причали су да Енглези нису скидали осмех са лица и да су били су баш весели. Певала се "Кад свеци марширају", а онда је капитен Роџер Бирн повео "We'll meet again, don't know where, don't know when, but we know we'll meet again some sunny day... Вера Лин , војничка драгана. Бирн је већ био под гасом, подигао је чашу ...
"Што нисте дали и тај четврти, па да се опет састанемо" ... Безби се само дискретно смешкао гледајући испод ока свог капитена. Аплауз је био неизбежан после таквог коментара, а онда и пригодан кратак говор менџера Јунајтеда:
"Ово путовање је за нас пуно изненађења. Она су почела када смо се спустили на вашу земљу. Нисмо очекивали да ћемо овде затећи маглу, као код нас, па сутрадан сунце. Отишли смо да видимо терен, очекивали снег и лед, а тамо снег , лед и блато. Када смо повели са 3: 0 помислио сам 'Мат, коначно ћеш друго полувреме једне утакмице гледати мирно, пушећи лулу и уживајући'. и заиста сам запалио лулу. Код другог гола Звезде већ сам престао да пушим и почео да зебем ".

Председник Црвене звезде Душан Благојевић на кратко је прекинуо Безбија препричавајући уздах 50.000 људи на стадиону после једног промашаја у финишу утакмице ...
"Ох, господине председниче, па ви нисте добро разумели тај уздах! То је био мој уздах олакшања када је Шекуларац промашио".
Благојевић је потом устао са свог места, пришао Мату Безбију и предао му поклон ...
"Будите сигурни, господине председниче, да ће ова ваза коју сте нам дали заузети почасно место међу нашим трофејима".

Негде око поноћи дошло је време за растанак. И наравно да никоме није било до тога. Роџер Бирн позвао је шефа са стране, да замоли за још који сат. Сви остали с нестрпљењем су очекивали исход тог разговора. На крају, пошао је и сам Безби. Где би него у Скадарлију?!
А тамо, у тој чувеној београдској боемској долини, певала је Дивна Костић, прва дама Скадарлије и једина права наследница краљице Софке. Ћерка "вршачке коштане", руске циганке Марије Керчове и нашег шаховског велемајстора Борислава Костића. Знате кад је Бора играо анталогијску партију на Екватору, на две хемисфере? Он седео на северној, а противник на јужној полулопти. Опасан даса и нека друга, дуга прича ...

Дивна није хтела ни у Мажестик ни у било коју другу кафану, па ни на Бели двор ...
"Моје радно место је у Скадарлији, ко хоће да ме слуша нека дође". То је важило, кажу, и за самог Тита, па је и он морао Дивни на ноге: "Ето, кад ти ниси хтела код нас, ми смо дошли теби", наводно је рекао Броз када је заједно са Јованком дошао једном приликом у Скадарлију .
Фудбалери Манчестер Јунајтеда и Црвене звезде провели су незаборавно вече у скадарлијским кафанама. Када је "одсвиран крај" у Мадери прикључили су им се и новинари. Миро Радојичић седео је за столом са господином Крикмаром. За тим столом попило се доста белог вина ...
"Не сећам се како, догодило се у прилично ситне сате, али мистер Крикмар ми је понудио да их, као њихов гост, испратим до Енглеске, њиховим авионом наравно. Био сам дописник са Острва и нисам жудео да тамо одлетим још једном, и то на кратко. Али човек је човек, увек има неке мале жеље. У  то време од свог листа добио сам гарсоњеру, први пут у животу имао сам стан, у њему кауч и две фотеље које ми је такође купила моја новинска кућа. Желео сам да све украсим тепихом, а тога у оно време у Београду није било. Прихватио сам понуду, знајући да ћу се кући вратити са тепихом. Растали смо се у најситније сате. Стигао сам кући, спремио се за пут и накратко заспао, готово у седећем ставу . Пробудивши се на време схватио сам да би требало да обучем неки пунији сако, Енглеска је то. Стигао сам на време на аеродорм, али авај, у сакоу у ком сам био у Скадарлији остао ми је пасош. Похрлио сам кући, па пожурио назад ка аеродрому. Авион је у међувремену полетео. Насмејао сам се себи и отишао кући да се испавам, тешећи се, филозофски, да у животу свако зло има своје добро ", писао је Миро касније.
На опроштају, Френк Свифт, некадашњи голман Јунајтеда, а тада новинар News of the World,поручио му је да првом приликом "скокне до Манчестера на виски и причу о голманима".

Те ноћи у Скадарлији доктор Аца Обрадовић, један од родоначелника европске Звезде, такође је причао са господином Крикмаром. Са пуно жара објашњавао му је да ће Црвена звезда ускоро направити нови стадион, један од највећих у Европи, и да би била права ствар да Јунајтед дође на отварање. Волтер Крикмар обећао је да ће тако бити.
"Сећам се, наши гости били су одушевљени. Враћајући се у хотел, негде око три сата ујутру Мат Безби  ми је одушевљено рекао да му је то било једно од најлепших вечери у његовом животу", приповедао је Доктор О за живота.
Негде пред јутро, добро загрејани Бирн обратио се Цокићу. Јован Цокић, за разлику од прве утакмице, био је стартер уместо Топлака ...
"Пришао ми је и преко тумача замолио да га извиним за један груб фаул. Насмејао сам се и загрлио га, а он још у неверици да му праштам, наставио да се правда".

Драгослав Шекуларац спријатељио се са Томијем Тејлором још током утакмице ...
"Испратио сам га то јутро до хотелске собе и он ме позвао у госте. Али ја сам му предложио нешто друго. Да после светског првенства у Шведској дође код мене, да заједно одемо на море, а после у Енглеску. Био је пристао".
Земунски аеродром, 6. фебруар, 11.15. Половина друштва из Скадарлије још је спавала када је контролор лета дао службено обавештење: "Специјални авион компаније БЕА," Елизабетен ", полетео је успешно. Лет је био сасвим нормалан над ваздушним простором београдске области". Три сата касније из Немачке је стигао одговор: "Авион" Елизабетен "слетео је на минхенски аеродром у 14:17. Није полетео".

Црногорски новинар и дипломата Бато Томашевић био је у том авиону. У својој књизи Орлов крш детаљно је описао трагедију која ће уследити:
"Лет до Минхена у повратку протекао је мирно, без уобичајеног трзања и пропадања. Седео сам крај прозора и први пут гледао снегом покривене, оштре врхове Алпа. Слетање наше летеће тврђаве на аеродром протекло је без тешкоћа. Авион је лагано додирнуо писту, дуго засипао расквашеним снегом прозоре и стао. Једна од стјуардеса нас је обавестила да ће авион сада да узме гориво, а ми ћемо за то време моћи у згради аеродрома да се освежимо на рачун компаније. Десетак минута касније се преко звучника поново огласила стјуардеса, позивајући путнике назад у авион. Сви смо поседали на своја места. Погледао сам кроз прозор. Падао је крупан снег свуда унаоколо. Уследила су два покушаја да узлетимо, али без успеха. Два пута смо се враћали у зграду. Пред треће узлетање бука мотора која увек нагло расте , с повећањем брзине, одједном се смањила као да су машине изненада изгубиле снагу. Онда се звук мотора променио и ми смо почели да се рушимо. То рушење, после сам сазнао, трајало је педесет и три секунде. Мени је изгледало као цели живот од рођења до смрти. Авион је пао на кров куће, експлодирао. Мене је експлозија избацила заједно са седиштем 130 метара даље. Кад сам ударио о земљу на мени више није било ни обуће, ни одела. Био сам сав у крви, али жив, са повређеном кичмом, сломљеним коленом, исечен по лицу и телу. Хладан фебруарски сумрак, јауци преживелих, непомична тела до малопре веселих људи - сабласан призор. Крв ме заслепљивала и гушила, нисам могао да се померим. Испред мене је лежало изломљено тело стјуарда Томија. Препознао сам га само по униформи. 'Нисам платио виски', прекорих се. Поред су протрчавао фудбалери. Успаничено су дозивали Мата Безбија. Онда је стигао неки камион у који су нас трпали, и мртве и рањене заједно. Поред мене су били Боби Чарлтон, Реј Вуд, Хари Грег и Денис Вајолет. Распитивали су се за колеге, посебно за Безбија. 'Никада више у свом животу нећу ући у авион, макар ме то коштало фудбалске каријере', говорио је иначе ћутљиви Боби Чарлтон "...


Призор на минхенском аеродрому био је стравичан. Колико снега, толико и крви. Беживотна тела једна преко других. Тејлор, Вилан, Пег ... Џонсу су биле отворене очи, али није давао знаке животе, лежао је преко Џекија Бланчфлауера. Можда га је и заштитио својим телом, па се овај извукао ... Мат Безби остао је у олупини, био је присебан. Жалио се на болове у грудима. Хари Грег израстао је у јунака. Он је те вечери из пакла "Елизабетена" извукао неколико људи, међу њима Чарлтона, Вајолета, југословенску држављанку Веру Лукић, супругу нашег дипломате из Лондона и њену бебу.
"Вратите се назад, гадови", викао је избезумљени Грег док је тумарао по остацима авиона трагајући за друговима. "Овде је дете које је живо".

Седморица фудбалера Манчестера нису преживела удес. Капитен Бирн кренуо је за Београд не знајући да очекује дете са супругом Џои. За два дана требало је да прослави 29. рођендан. Џои је крајем године родила дечака. Џеф Бент (25) био је "алергичан" на путовања авионом, Безби  га је наговорио да крене. Томи Тејлор (26) планирао је венчање са својом девојком. Последњи пут јавио јој се из Београда: "Љубави, припреми хладно пиво, долазим". Увек раздрагани Лиам Вилан био је велики верник. Причали су касније да је путујући ка "вечној кући" говорио како је спреман и да уопште не брине. На сахрани у Даблину окупило се 20.000 људи. Марк Џонс (24) код куће је оставио младу жену и тек рођену ћеркицу. Његов црни лабрадор Рик угинуо је неколико месеци касније. Колмен и Пег још су били невини дечаци, једва двадесетогодишњаци ...

Суво злато Безбијевог Манчестера Данкан Едвардс издржао је први удар. Он је између другог и трећег полетања послао телеграм својој девојци Моли: "Сви летови су отказани. Долазим сутра". Та челична плућа, спремна да издрже и по три утакмице на дан, одолевала су 15 дана у минхенској болници. Какав је то био делија! У 21. репрезентативац енглеске са завидним стажом и 151 утакмица у дресу Јунајтеда ?! Моли је стигла у Минхен после два дана, држала га је за руку, а он ју је замолио да пита доктора какве су шансе да у суботу заигра против Вест Бромвич Албиона.
Данкана из Дадлија само је смрт могла да баци на колена. Умро је у петак 21. фебрауара. Моли га је на растанку у сузама тешила: "Не брини драги, мирно спавај, све ваше утакмице су отказане".

Мат Безби лежао је наредна три месеца у суседној соби. Нису смели да му кажу да је остао без свог највреднијег бисера.
Комплетан фудбалски свет, па тако и Београд, били су у незапамћеној жалости у вечери тог 6. фебруара 1958. године ...
"Мене је негде у касном поподневном часу, после бурне скадарлијске ноћи, пробудио телефон", присећао се даље у својим писанијама Мирослав Радојичић. "Са друге стране жице био је мој уредник Данило Пурић. И сад као да слушам његов узбуђени глас: 'Миро, дођи да хитно напишеш In memoriam! У Минхену је пао авион Манчестер Јунајтеда! Има много погинулих, то је све што за сад знамо' . Док сам се радовао шта сам због заборављеног пасоша остао жив, сузио сам. Чему стид због тога ?! Сви ти полетарци по годинама, а већ асови ... Страдао и мистер Крикмар са својом животном сапутницом. Много мојих колега, међу њима и један од највећих голмана Френк Свифт. Писао сам тако текст о људима са којима сам претходне ноћи, заправо тог јутра, још био у Скадарлији и лумповао. Пишући, на моменте сам и плакао.
А колико сам само пута размишљао какав је то наш живот новинарски кад морате писати и кад вам се не пише, већ бисте желели да се предате својим тугама, као што се онда предао овај град - чак толико да је изгледало да је сјајне енглеске фудбалере више ожалио Београд него Манчестер ".

Како је то обично некад бивало вести су најбрже стизале у Мадеру и одатле се шириле даље. Рајко Митић и Аца Обрадовић донели су прве конкретне информације. О тој ноћи писао је и Боби Јанковић у књизи "Шта каже Мадера".
"Страшно, страшно! Има много мртвих", било је прво што се од њих двојице могло чути још с врата.

У центру града, око девет сати увече, окупило се неколико хиљада људи, са језгром на Тргу Маркса и Енгелса (данашњи Трг Николе Пашића) и испред Политике. Са прозора зграде Борбе у једном моменту стигло је обавештење: "Стрпљења, стрпљења, људи! Штампа само што није кренула". Најтиражнији спортски лист у оно време "Спорт", за рекордна три сата избацио је ванредно издање. На другом крају града, на Топчидеру, први човек црвено-белих Душко Благојевић држао је конфернцију за штампу. Излагање је завршио реченицом која је изазвала аплауз свих присутних новинара:
"Управа Црвене звезде упутила је молбени захтев Европској фудбалској унији да се Манчестер Јунајтед прогласи за почасног победника Купа шампиона".
Свет је брујао о ономе што се догодило, црни флор обгрлио је читаву планету, али УЕФА је већ сутрадан одбацила такву могућност.
На Олд Трафорд међу првима стигао је телеграм саучешћа председника Југославије Јосипа Броза Тита:
"Дубоко сам потресен вешћу о авионској несрећи која је тешко погодила британски спорт и енглески народ. Дозволите да Вам изразим своје дубоко саучешће".

Одмах после Црвене звезде Манчестеру је подршку пружио и Реал Мадрид. И то конкретну. И због тога је Реал највећи, па нек се љтути ко год хоће ... Сантијаго Бернабеу био је спреман да се на годину дана одрекне своје прве звезде, у оно време без конкуренције најбољег светског играча Алфреда Ди Стефана и позајми га Јунајтеду док сабере редове . Ди Стефано је пристао, договор пао, али ФА није дозволила реализацију тог "трансфера" под изговором да ће Аргентинац беспотребно заузимати место неком од младих енглеских фудбалера.
Мадриђани су ипак на други начин успели да помогну пријатеље из Манчестера. Прихвативши Звездин предлог Реал је продавао меморијалне заставице назване "Почасни прваци" и сав приход слао на Олд Трафорд, а успут је организовано неколико хуманитарних утакмица између два клуба са којих је добит такође ишла Манчестеру. И још, Краљевски клуб је породицама погинулих и повређених три године плаћао опоравак и рехабилитацију у Шпанији.
Сахрана погинулих у авионској несрећи у Минхену одржана је 22. фебруара. Делегацију наше земље представљали су генерални секретар ФСЈ Милорад Лишанин, члан управног одбора доктор Михајло Андрејевић, те председник Црвене звезде Благојевић и секретар Слободан Ћосић. Од Београда до Манчестера путовали су четири дана, јер су, за сваки случај, ишли возом.

На педесетогодишњицу погибије Безбијевих Беба Звезду је на Олд Трафорду представљао актер оба дуела из '58 Владица Поповић. Пред почетак утакмице Премијер лиге Јунајтед - Болтон 2008. године на центар је положио букет црвено-белих ружа.
"Добио сам највећи аплауз у животу. Срце ми је од узбуђења задрхтало. Тог момента су ми кроз главу прошли детаљи са оба меча. Био сам задужен да чувам Чарлтона - нисам успео. Дао је три гола. Какав је то играч био", причао је Поповић својевремено за Политику.
Негде тих дана у београдским новинама огласио се и Драгослав Шекуларац ...
"Да сам погодио стопроцентну прилику при крају утакмице играла би се мајсторица. Они се не би враћали кући тог дана и ... 'Ех, Шеки, што ниси био бољи голгетер, па сви ти момци били би живи', често сам себи себи говорио ".

Прву утакмицу после трагедије у Минхену Јунајтед је одиграо 19. фебруара у ФА купу. Савладан је Шефилд Венздеј са 3: 0. Из београдског састава играо је само Били Фоулкс. У првом првенственом мечу ВБА је славио на Олд Трафорду 4: 0. Ту сезону Манчестер је завршио девети на табели. У полуфиналу Купа шампиона избацио га је Милан. Тачно 10 година касније неки нови момци у црвеним дресовима победиће страшну Бенфику (Еузебио, Симоес, Аугусто, Торес ...) у борби за европски трон, после продужетака - 4: 1. Било је то на Вемблију. Мат Безби  први и последњи пут у животу био је избезумљен када је судија одсвирао крај, тумарао је по терену, разгртао људе ... и тако, све док није пронашао Бобија Чарлтона. Из гужве је неким чудом испливао и Фоулкс. Глава о главу, снажни загрљај, по једна суза на траву тог фудблског светилишта и ...
"Момци, ово је за Минхен".


Текст Предрага Дучића оригинално је објављен на MOZZART Sportu.