Обележавање 75-годишњице Стаљинградске битке

На обележавању 75-годишњице Стаљинградске битке учешће су узели навијачи Динамо Москва (Capitals),Спартака из Москве (предвођени бившим вођом навијачке групе Gladiators) и навијачи Ротора из Волгограда.

Скампиа : прича о фудбалу и страсти

Замислите да навијате за клуб коме свира победничка химна Лиге Шампиона.Замислите милионску зараду,да имате голгетера попут Кристијана Роналда и некога попут Леа Месија са својим дриблинзима.Затим замислите посећеност конференција за новинаре,фудбалере који се похлепно боре за повишицу плате,колумнисте који свакодневно о вашем клубу пишу хвалоспеве,замислите да имате богате спонзоре и огромну гледаност мечева на ТВ-у.Сада заборавите на све ово што смо поменули,ставите на страну или једноставно избришите из главе.Узмите на пример неку трећеразредну лигу,где имате гојазне играче и при томе морате да порадите на фудбалској тактици,а тим вам је још сачињен и од фудбалера слабих у дуелу који готово сваку акцију упрскају,али они храбро настављају даље да играју.Копачке су излизане и поцепане,време је учинило своје,па ни терен није бог зна какав јер траве готово и да нема.Aли зато итекако има антифашизма и антирасизма,свега онога што је у супротности са модерним фудбалом какав је данас и свим његовим дериватима.Овде влада здрав дух омладине,стадион носи име по цртачу стрипова који је дизајнирао Корто Малтезеа.Ово је Скампиа,један од квартова италијанског града Напуља,дом нижеразредног локалног фудбалског клуба Црвена Звезда!Прича која ће вам бити представљена кроз овај интервју,није прича стриктно везана за ултрасе,фудбал и велике победе.Ово је једноставно прича о предивној фудбалској игри и страшћу која она носи.

Како сте дошли на идеју да формирате фудбалски клуб Црвена Звезда Напуљ?

Рекао бих да је постојала потреба код људи да фудбал као игру доживе на један нов начин,слободан и субјективан,како на терену,тако и на трибинама.Црвена Звезда је настала 2006 године као фудбаласка екипа која је играла на једном од градских турнира,који је укључивао неколико тимова састављених од студената са различитих универзитета у Напуљу.Око клуба се одмах створила подршка која је пратила фудбалере на сваком мечу.Тренуци које су фудбалери доживели на терену зацементирали су везе између њих и навијача,па је тако настала и група,удахнувши живот нечему толико упечатљивом,да смо првом приликом када нам је предложено да саставимо тим и приступимо трећој локалној фудбалској лиги,донели одлуку да тај предлог одмах прихватимо.Након прве ''експерименталне'' године издвојили су се појединци који су почели да дају упутства и смернице како би клуб требао да функционише.Иако су вредности попут антифашизма и антирасизма одувек биле основа саме идеје око које смо се окупили,током година оне су само јачале кроз праксу у деловању карактеришући наш клуб,како доле на терену тако и горе на трибинама.

Зашто баш то име Црвена Звезда?

Име је одабрано 2006 год. (у то веме звали смо се Црена Звезда Оријентале по универзитету на коме смо студирали) на првом турниру на коме смо учествовали.Међу нама има доста фудбалских познавалаца и навијача,тако да смо желели да одамо почаст лепоти фудбалске игре коју је донела Црвена Звезда из Београда,поставши шампион Европе 1990/91.

Организовано навијање у овом тренутку суочава се са репресијом каква дуго није виђена:навијачке картице,забрана уношења транспарената,празне трибине...Чини се да клубови као што су Спартак Леће,Квартоград и Црвена Звезда нуде могућност да се избегну притисци, и врати на трибине ранији ентузијазам како би се кренуло из почетка?

Свакако да ниже лиге нису толико у фокусу државних институција и медија,тако да ефекти репресивне политике која је веома присутна на стадионима у Серији А,не утиче превише на подршку нашем клубу.Али упркос овоме,Црвеној Звезди су такође изрицане новчане казне због антирасистичких слогана упућених партији ''Лига за Север'' (Лега Лега...говна!) што нас је само још више усмерило ка томе да заузмемо тврђи став,и није нас ни у ком случају поколебало да наставимо да певамо наше песме.Тематика која заузима централно место у нашем навијању је подршка клубу,снага омладинског духа,заједништва...а не омаловажавање противника на терену.То нас не оптерећује.Према томе опет понављам,оно са чиме се ми суочавамо је много мањи притисак у односу на Серију А,а са друге стране пружа нам се могућност да се окупимо и навијамо сасвим слободно,изражавајући свој карактер.

Питања која се јављају везана за мајмунске крике и територијалну дискриминацију,изазивају много полемике међу навијачима.Да ли се за тако нешто може наћи оправдање у виду младалачког бунта или је то једноставно неприхватљиво расистичко понашање?Како ви који сте на првој линији фронта против расизма гледате гледате на тај проблем?

У одговору на претходно питање поменуо сам вам да је наша трибина такође новчано кажњена због слогана упућених ''Лиги за Север'' која се сматра расистичком.На основу овога вам је ваљда јасно да су ултраси итекако огорчени због расизма,нарочито територијалног који се јавља према екипама са југа и то се понавља из утакмице у утакмицу.Италија је у основи расистичка земља,како са становишта цивилног друштва,тако и у институционалном погледу.Чињеница је да се навијачке трибине кажњавају због расистичких слогана,међутим нема никавих последица у парламенту за чланове ''Лиге за Север'',који су итекако вређали бившег министра за интеграције Сесил Киенге што је парадокс сам по себи.Тако да једини ефекат који ће ове санкције донети,биће пораст расне мржње ван фудбалских стадиона,а не унутар њега (што је са стновишта спорта добро јер онда у оквру спортских такмичења неће бити ексцеса),међутим није добро што ће на улицама расизам бити слободан да се развија и шири,као и у државним институцијама.

Након више од десет година активности,ваше име је постало надалеко чувено међу навијачима великих италијанских,па и светских клубова који су вам указали поштовање.Како гледате на то?

Ми одржавамо везе са бројним фудбалским клубовима у нижим лигама и њиховима навијачима: Историјски Центар Лебовски(Фиренца),Атлетико Сан Лоренцо (Рим),Брутиум (Козенца)...који су показали да њихова борба итекако може бити одржива.А што се тиче професионалних фудбалских клубова имамо добре односе са Панатенаикосом (Грчка),тачније са групом Гејт 19,са којима делимо заједничку визију неговања народног фудбала (они су такође направили свој самофинасирајући фудбалски тим сачињен од навијача који се такмичи на локалном нивоу),али у сваком случају наше име је врло добро познато међу навијачима Наполија.

Да ли се ваши пројекти односе на фудбал сам по себи или су базирани на поруке које се могу чути са трибина?Шта је у ствари позадина тих пројеката?

У оквиру наших пројеката,фудбал заузима централно место.Међутим насупрот логици која доминира модерним фудбалом,наш начин остваривања победа и развоја клуба је дијаметрално супротан и разликује се у томе што ми не желимо да жртвујемо наше принципе и идентитет,што опет значи да постоји ризик да останемо наредне четири године у трећој локалној лиги и да не дочекамо промоцију у виши ранг уколико је то потребно да би се наши циљеви остварили.Ипак фудбал остаје у фокусу као моћно оруђе у нашим рукама.Наш сан је да покренемо школу народног фудбала доступног свима,где ћемо се сви окупити и повезати,дајући овој игри нови смисао бављења њиме.Да би то остварили,ускоро ћемо покренути радионицу за децу у напуљском кварту Санта Ћиара како би припремили тим за Медитерански антирасистички турнир који стартује у Палерму,а завршава се у Напуљу у мају.

Какав је ваш однос према оваквом фудбалу какав је данас?

Ми немамо никакав однос према фудбалу какав је он данас јер је под покровитељством институција у којима ми себе не видимо.Ми имамо своју причу,боримо се против комерцијализације спорта и негујемо другачији тип навијачких трибина и тифоза као таквих.Такође са економске тачке гледишта наш пут је потпуно другачији.Ми смо пре свега самофинансирајуће спортско друштво које се суочава са бројним тешкоћама,што значи да не добијамо никаву помоћ одозго,нити нам тече мед и млеко.Приходи од ТВ права,огромне своте новца и варварска глобализација нису део наших уверења којима се водимо.

Да ли сте наилазили на препреке на вашем путу?

Наилазили смо на бројне препреке.Заправо ми се почетком сваке нове сезоне питамо да ли ћемо изгурати до следеће.Постоје економске тешкоће,бирократски проблеми (везани за закуп и одржавање терена) као што постоје проблеми везани за кадровска питања,јер чињеница је да већина нас студира и ради,људи одлазе или су принуђени да смање свој ангажман јер немају превише слободног времена.Међутим ми се својски трудимо да превазиђемо ове препреке снагом наше групе и дискусијом међу нама самима дођемо до најбољег решења.

Како се финасирате?

Финасирамо се сами од својих средстава.Постоји месечна квота коју издвајамо за играче,управу,навијаче...Имамо и једну малу локалну компанију која се бави извозом и увозом прехрамбених производа ,која нас такође спонзорише,а ту су и разни догађаји на којима скупљамо добровољне прилоге,попут вечера и прослава на којима продајемо материјал: мајице,дуксерице,значке...

Како је ваш пројекат прихваћен на локалном нивоу у самој Скампији?Ситуација је сигурно веома тешка?

Напротив,наш пројекат има веома позитиван утицај на локалну заједницу,јер читав низ активности је годинама развијан у овом делу Напуља.Конкретно у Скампији смо постали део мреже друштвеног сектора као што су Мамут,фудбалске школе Арћи Скампиа,асоцијације Полићи Верди и Гридас,издавачке куће Марота и Кафиеро...итд.Са тачке гледишта многих људи овде,све је више локалаца који прате наш клуб и придружују се тифозима.Скампија је наш дом (не само због тога што живимо у њему,већ и због нашег стадиона Хуго Прата у коме проводимо доста времена),и без обзира што често овај кварт може бити суморан,ми се трудимо да ствари променимо на боље.Све оно што смо постигли само јача нашу вољу да овде останемо,трудимо се да повежемо периферију и центар града,да попунимо ту празнину,јер од званичних институција нема никаве вајде.Званичне институције само подстичу предрасуде,маргинализацију и искључивање једног дела грађана са периферије.

Како доживљавате политику на трибинама?

На трибини ми се пре свега трудимо да створимо грандиозну атмосферу у којој ће свако моћи да се препозна и узме учешће.У исто време наш пројекат се заснива на вредностима антифашизма и антирасизма,тако да ми осећамо потребу да изразимо наше мишљење кроз слогане и пароле које се баве друштвеним и политичким питањима.То што радимо недвосмислено представља аномалију у данашњем фудбалу,тј. не прати логичан след догађаја који доминира на терену и на трибинама.Фудбал јесте пре свега игра,али у фудбалу има доста политике,као што има и демагогије.Замислите само колико има територијалног расизма.Ми респектујемо оне који имају другачију традицију,где је забрањено да се политика појављује на трибинама,али за нас је фудбал један облик отпора.

Ти си већ више од десет година на трибини,шта је то најлепше и најружније што памтиш са фудбалске тачке гледишта,а шта са навијачке тачке гледишта?

Хммм...чекај да размислим...било је ту заиста лепих и грозних ствари.Најгоре чега се сећам са фудбалске тачке гледишта је пораз који смо доживели резултатом 5:1 од тима са којим смо били у истом рангу такмичења током наше премијерне сезоне.У почетку смо сви били веома забринути,али од тада па у наставку нисмо изгубили више ниједну утакмицу.Најлепши моменат би био рецимо ове сезоне,против тима са којим смо се борили за улазак у виши ранг ФК Атлетико Флегрео,који није ни налик нама по томе како функционише,јер представља инвестицију појединца у фудбалски клуб,где је евидентно да шира друштвена заједница нема никакве користи од таквог спортског друштва.А што се тиче трибина,најлепше успомене су везане за наше сусрете са навијачима клубова са којима смо на истим таласним дужинама (Локомотива Флегреа и Лебовски).Најгоре што нам се догодило било је затварање нашег стадиона Хуго Прат у Скампији ових дана.Захваљујући свакодневним протестима успели смо да се изборимо за укидање одлуке,оштро смо реаговали на неправду вршећи притисак на општинске и градске институције, и сада смо спремни да се вратимо на стадион и подржимо наш клуб Црвену Звезду.

Реци нам за крај,да ли је другачији фудбал заиста могућ?

Ми се надамо да јесте.Држећи се нашег пута ми смело и поносно корачамо ка циљу у складу са нашим уверењима.Након скоро десет година људи око нас схватају значај нашег рада,гурајући нас напред јер желе да приближимо ове наше идеје што широј заједници,да нас упознају и схвате да уколико се удружимо,можемо да променимо ствари на боље.Јер фудбал иако је само спорт,ми на њега гледамо као на чистоту физичке културе доступне свима,која би требала да инспирише друштво и промовише окупљање,кооперацију,здраве вредности заједништва и братства.Другачији фудбал је могућ једино ако је заснован на партиципацији народа и слободи у одлучивању,а не на економском интересу.Желео бих да се зхвалим Ирени Еспозито и свим људима око Црвене Звезде.

ЖИВЕО НАРОДНИ ФУДБАЛ!
ЖИВЕЛА ЦРВЕНА ЗВЕЗДА!

БЕШТИЈЕ КОТОР 1986

Вођа чопора (2014)

Остварење Мартина Кемпа представља редитељски подухват прављења уверљивог филма заснованог на хулиганизму и организованом криминалу,који нам намеће питање да ли можемо живети са последицама својих акција.

Нешто старије издање увек упослене продукцијске куће ''Richwater films'',доноси нам још један филм о фудбалским хулиганима.Срећом та његова страна је сведена на минимум,тако да постоји нешто много дубље у целој причи.Редитељски подухват Мартина Кемпа превасходно је фокусиран на насиље,понекад је проткан клишеима,међутим наступи главних актера спречавају га да проклиза у монотонију.

Били Еванс (глуми га Лео Грегори) је вођа банде кежуала фудбалског клуба Тотенхем Хотспур.Задовољан што у слободно време има могућност да учествује у уличним сукобима заједно са својим друговима против ривалских банди,он у исто време одаје утисак узорног оца и мужа,као што је и успешан послован човек.Али оног тренутка након што стаје на жуљ гангстеру Микију (Ричи Харнет),желећи да сачува паб своје фамилије од рекетирања,Билијев живот се окреће наглавачке,постаје много мрачнији,утолико што је својим потезима довео у питање не само безбедност својих пријатеља,већ и чланова своје породице.

Иако ће вам можда филм ''Вођа чопора'' (Top Dog) изгледати као још једно у низу остварење везано за гангстеризам и хулигане у хиперпродукцији за које не бисте дали ни десет пара,ипак га карактерише нешто много више од обичних уличних сукоба,дајући му дубљи смисао.Заправо постоје моменти ван ових поменутих,када филм оставља веома снажан утисак.Мартин Кемп наслоњен у својој редитељској столици нам заправо пружа веродостојне уличне сукобе,остављајући нам довољно простора да удахнемо ваздух,а да опет не прибегава оштрим променама главног тока саме радње филма.Штета је само што постоји неколико драматичних сцена које се могу упоредити по квалитету са ТВ цапуницама,па скоро као ''Hollyoaks'' ,једноставно превише су успорене.

Не дешава се то исувише често,међутим када таква ситуација наступи,извлачи вас некако из филма који у појединим сценама бива поприлично досадан.Можда је то само покушај да се извуку драматични елементи или је то једноставно избор Мартина Кемпа.У сваком случају,не функционише баш најбоље,нити се уклапа у сам филм.Мора се признати да редитељ даје тон филму у неколико тачака,јер је стално присутан осећај страха.Напетост појачава само сазнање да ће се догодити нешто страшно,а када се коначно догоди,има масиван узнемирујућу утицај на главне ликове који претварају ''Вођу чопора'' у осветнички трилер када је реч о жанру.

Што се тиче главне улоге Лео Грегори је фантастично изнео ролу Билија која има своју сврху,бравурозно је одигравши.Били Еванс је заправо типичан момак са улице,међутим постоји нека грозна црта у његовом карактеру,тако да он константно изазива невоље.Привлачност према криминалним активностима која се код њега јавља,на крају се претвара у његову тоталну пропаст у овој причи о насталим последицама,па се са правом поставља питање можемо ли живети са реперкусијама које производе наше акције.Када је реч о осталим улогама,Харнет је сасвим добар у улози Билијевог ривала,док је Винсент Реган у улози Вотсона веома прикладан за злочинца,ирског гангстера увученог у сукоб који је изазван Билијевим понашањем.

Такође је освежавајуће за сам филм да можемо да видимо женске улоге које нису третиране карикатурално,односно као особе које ћете гледати кроз прозор како се пресвлаче.У овом случају Данијел Брент као Билијева супруга Саманта, и Лорејн Стенли као Џули,представљају виталан део ове приче.Вођа Чопора можда неће донети ништа ново у оквиру породичне драме,односно осветничког трилера,међутим љубитељи овог жанра ће бити и више него задовољни оним што нам Мартин Кемп доноси на мале екране.