УМРО ПЕСНИК И БОРАЦ ВЕЛИКОГ СРЦА!

Оснивач и гитариста легендарне комбат рок групе Banda Bassotti из Рима,друг Анђело Конти - Сигаро преминуо је у својој 62.години у уторак 11.децембра од последица канцера од кога је боловао.

Сигаро је био дугогодишњи припадник италијанског редскин и комунистичког покрета.На левичарској Ои!, Панк и СКА сцени активан је од почетка 80-их година прошлог века.Са својим друговима грађевинским радницима оснива политичко-музички редскин колектив Banda Bassotti 1987. године.Banda Bassotti прераста у бенд и 1991. године снима свој први албум.Сигаро постаје композитор и једна од главних карика тог музичког састава.Banda Bassotti предвођна Сигаром бивају први декларисани марксистичко-лењинистички бенд на светској ред скинхед сцени,а са временом најзначајнији и најпопуларнији.

Када су у мају прошле године радници италијанске фабрике ''Falk ist''  у Књажевцу због тешких услова рада и ниских примања организовали штрајк,Сигаро и остали чланови Banda Bassotti су се солидарисали са њима путем дирљивог видео спота у којем су им изразили подршку,али такође и са свим осталим радницима у Србији експлоатисаним од стране италијанског крупног капитала.Редакција ''Гласника'' и ''Црвени Скинхед'' изражава најискреније саучешће породици,бенду Banda Bassotti,италијанској ред скинхед сцени,комунистичком и радничком покрету те земље због смрти друга Сигара.Смрт нам га је мучки и подло истргла из наших редова,али његово име ће живети вечно,а Сигаро ће бити упамћен међу генерацијама пролетера као велики борац и песник!

СЛАВА ДРУГУ АНЂЕЛУ КОНТИЈУ - СИГАРУ!

Јосиф Висарионович између стаљиниста и антистаљиниста

Књига Владимира Карпова је раскошна документаристичка проза која читаоца вуче као криминалистички заплет.

Стаљин и Черчил су антиподи – „људи с опречним назорима и цртама карактера”. Кад су се почетком 1918. савезници искрцали у Архангелску и Мурманску ради гушења „црвене опасности” и Винстон Черчил је био на фронту. А баш је Стаљин командовао трупама Црвене армије које су „зле империјалисте” истерале из земље, упркос томе што је народни комесар за иностране послове „Троцки показивао спремност да ради са савезницима... Увек нам је обезбеђивао оно што смо тражили”, писао је британски обавештајац Брус Локарт, који је тако добијао „информације из прве руке о стању у влади и о одлукама које влада доноси у вези са свим питањима”. Локарт је „маштао да заједно с Троцким организује величанствени пуч”. Највећа препрека тој „идеји изванредној” био је Стаљин. Зато Коба јесте био Лењинов избор за наследника, али је то постао кроз једну од најсложенијих планетарних политичких (не)једначина у новијој историји.

Кад су се у току Другог светског рата сусретали као савезници из нужде, Енглез је цинично питао Кобу да ли може да му опрости учешће у контрареволуцији. Бог опрашта, говорио је генералисимус и настављао да тражи отварање Западног фронта, а што су западњаци одлагали, очекујући да Совјети буду толико израњавани да падну на мртве Немце. Черчил је чинио све да Запад победи победника над фашистима, али Руси су први стигли до Рајхстага.

Још се није осушило мастило на капитулацији 9. маја, а антикомуниста је 22. маја 1945. са W. S. C. – Винстон Спенсер Черчил потписао план за рат са СССР-ом, где стоји и да је „једини начин да дођемо до брзог успеха копнена кампања која би омогућила да се у пуној мери искористи наша доминација у ваздуху – како тактичка, тако и приликом удара по руским комуникацијама”. Трећи фронт није отворен, али Черчилу није био проблем да од Јозефа Гебелса посуди леп појам „гвоздена завеса” (недељник „Рајх” 25. фебруара 1945) и да против савезника Стаљина отпочне Хладни рат, објављен марта 1946. говором у Вестминстерском колеџу у Фултону.

Ипак, у време Хрушчовљевог помахниталог поништавања свега што је у вези са Стаљином, што је превазилазило и размере западне пропагандне машинерије, Винстон Черчил је у Дому лордова децембра 1959. изрекао: „За Русију је велика срећа што је на њеном челу у годинама тешких искушења био такав геније и непоколебљиви војсковођа... Он је био истакнута личност која је сасвим одговарала суровом историјском периоду... Русију је добио са ралом, а оставио ју је наоружану атомским оружјем. Не, шта год да причају о Стаљину, такве људе историја и народи не заборављају.”

Да, изгледа да су за овакву неподложност таласима колективних хистерија способни само људи од таквог материјала, с које год да су стране фронта. Проћи ће четири деценије док се у Москви не појави „Генералисимус” (2002), књига која ће логиком „стаљинисте” Черчила поређати чињенице.

Књига Владимира Карпова је раскошна документаристичка проза која читаоца вуче као криминалистички заплет. Импресионира вештина којом писац употребљава документе – јавне и тајне, сведочења савременика испричана аутору лично – од министра Молотова до колеге обавештајца Фицроја Меклина и личних увида на местима где се историја одиграла. То су хиљаде факата – извештаја, наредби, записника, дневника – службених и личних, руских, немачких, савезничких генерала и политичара, обавештајних служби, партизанских командира; ту се генералисимус – који себе никад није тако звао – појављује као уредник првог броја „Правде”, ратник на специјалним задацима, сналажљиви практичар међу умишљеним интелектуалцима, али увек на другој страни од троцкиста; то је дефиле личности и сукоби интереса и карактера од Рузвелта, Хитлера и Рибентропа, до Тита, Ким Ил Сунга и Мао Цедунга; па – генералисимус као породични човек, читалац и посетилац позоришта, учесник на тулумима совјетских писаца; задовољена је и потреба оних које занимају спаваће собе Стаљинове даче и јеловник...

 Владимир Карпов, ипак, није Черчил, тако да је појам „геније” избегаван, а „непоколебљиви војсковођа” приказан с много људских нијанси. Черчилову дијагнозу и у данашњем свету, па и у Русији, мало ко се усуђује да изговори. Осим, народа!

Још пре деценију анкете су показивале да се мишљења обрађене јавности и руског народа драстично разликују. Најоцрњенији владар је стално избијао међу водеће. Коначно, прошле године је објављено како Руси бирају Стаљина за „најважнију личност у историји”. Можда ће мало боље инструирани анкетари или умереније време успети да Јосифа Висарионовича спусте на тој табели за неко место, али оно Черчилово је – закон историје.

Није наодмет рећи да је „Генералисимус” књига „жртве стаљинистичког терора”. Карпов је 1941. молбом успео да Сибир замени за пакао фронта, где је постао херој отаџбинског рата. Његова књига помаже народу да осећај за историјску правду испуни смислом, а пропагандну злокоб стави у контекст. Карпов пажљиво треби историју од суморних стереотипа евнушког антистаљинизма. Читалац, у ствари, присуствује дизању Стаљина, „кога историја и народ не могу заборавити”, а изгаженог од хорди стаљиниста и антистаљиниста. То не оправдава Стаљинова чињења, али отвара другачији поглед на догађаје који одређују и нашу судбину.

 Извор: http://www.politika.rs/scc/clanak/417485/Josif-Visarionovic-izmedu-staljinista-i-antistaljinista

ФОТО НЕДЕЉЕ: ВАСКО ДА ГАМА!

Навијач фудбалског клуба из Бразила Васко Да Гама са заставом на којој се налазе Маркс,Енгелс,Лењин,Стаљин и Мао.

Солунски борац из Мионице пешке до Титовог гроба!

Солунски борац Живојин Лазић ставља цвеће и јабуку из његове баште на гроб маршала Тита у Кући цвећа (1981).

Живојин Лазић (1893-1986),из Санковића код Мионице,најпознатије је лице солунског борца и икона сељачке Србије.Симбол нашег добродушног и оштроумног сељака.

У 88.години је пожелео да обиђе гроб маршала Тита, ''јунака над јунацима'',како је за њега говорио.Кренуо је пешке из свог села удаљеног 90 километара од Београда на поклоњење покојном маршалу,са којим је имао сусрет 1977. и под чијом командом су се борили његови синови.

Истрајао је у пешачењу иако је био на прагу десете деценије живота.

Живојин Лазић је био митраљезац 17. пука Дринске дивизије.Прошао је крвави пут и пакао преко Албаније у зиму 1915-1916,борио се на Солунском фронту.Демобилисан је 1920. након шест година ношења униформе.

Као 81-годишњак,1974. се запутио пешке на Кајмакчалан да ода пошту својим ратним друговима - хиљадама српских младића,који су 1916. пали у борбама за тај врх.Путовао је 23. дана искључиво пешке.

Кратак документарни филм о Живојину Лазићу погледајте овде.

Чланак и видео преузети са странице princip.info