Članak ''Enver Hodžin virtuelni socijalizam''preuzet је sa North Star Compass-a i prerađen od strane fanzina ''Crveni Skinhed''.Prenećemo neke najzanimljivije delove uz zahvalnost ovom revolucionarnom magazinu na objavljenom materijalu.
Većina čitalaca North Star Compass-a nije ni pomišljala kako će morati ponovo da preispituje lik i delo tiranina iz Tirane na celih šest stranica svog omiljenog magazina.U svakom slučaju to je taj čovek – na glavi nosi maoistički kačket i neprestano propoveda svoja šovinistička uverenja.
Enver Halil Hodža (hodža u muslimanskoj kulturi označava sveštenika) rođen je 1908 godine u albanskoj trgovačkoj porodici u kojoj je imao privilegovan odgoj.Roditelji su ga poslali na studije u Francusku (Univerzitet Monpelje),međutim on ih ubrzo napušta i pokušava da uradi nešto značajnije na Sorboni.S obzirom da ponovo ne uspeva da se ostvari kao student,počinje da razmišlja o tome kako je socijalizam mnogo unosniji životni poziv.On ne otkriva socijalizam kao eksploatisani radnik,već kao službenik konzulata Kraljevine Albanije u Briselu 1934 godine.
Turbulencije pred Drugi Svetski Rat pružile su novu priliku mladom Hodži koji se vraća u Albaniju 1936 godine,gde započinje sopstveni posao trgujući duvanom.Njegovo zapadnjačko iskustvo i prefinjenost omogućili su mu enorman finansijski napredak u odnosu na 90% nepismenih i 70% islamiziranih sunarodnika države u kojoj radnička klasa praktično nije ni postojala.Nakon što je Musolini osvojio Albaniju koja je ubrzo prigrlila fašizam,naznaka o tome da se može stvoriti komunistička partija u ovoj državi nije bilo ni na vidiku.Međutim novembra 1941,šačica komunista ipak uspeva u svojoj nameri i osniva KP Albanije,a samo godinu dana kasnije 1942 ustanovljen je i Albanski Nacionalno Oslobodilački Front.Zahvaljujući lojalnosti Albanije i simpatijama koje je većina albanske populacije pokazala prema okupatoru u srpskoj pokrajini Kosovo i Metohija,cela oblast predata je u ruke italijanskim fašistima i nemačkim nacistima,koji su administrativne poslove poverili upravo Albaniji.Program protiv srpskih,romskih i jevrejskih starosedelaca Kosova sistematski je sprovođen,a egzodus sa sopstvene teritorije konstantno je bio u porastu.Albanci su jednostavno imali pretenzije prema srpskoj provinciji još od vremena kada su masovno počeli da prihvataju radikalan islam u vreme Otomanske Imperije,a to je bio glavni razlog zbog koga su težili da imaju superioran status u odnosu na hrišćansku pravoslavnu populaciju Srba.Albanska ekspanzionistička politika prema susedima sastojala se u konstantnom nasilju i pretnjama,bila ona potpomognuta islamom,fašizmom,socijalizmom ili NATO-om danas.Iako je većina Albanaca podržala nacističku vladu,koja je otvoreno objavila rat Sjedinjenim Američkim Državama 1941,Enver Hodža i njegovi sledbenici su imali dugoročniji plan za ono što će se desiti nakon što Nemačka bude pobeđena.Godine 1943,Enver Hodža pristupa alijansi koju predvodi desničarska albanska partija prihvatajući ujedno i njenu platformu o aneksiji jugoslovenskih i grčkih teritorija.U avgustu održan je glavni sastanak u Mukju između Balli Kombatara (Nacionalanog Fronta) koji je bio anti-komunistički i navodno anti-fašistički, i Komunističke Partije Albanije.Rezultat sastanka se sveo na dogovor o zajedničkoj borbi protiv Italijana.Kako bi ohrabrili Balli Kombatar da se obaveže i ispuni obećano,Komunistička Partija pristaje da sporazum sadrži plan o stvaranju Velike Albanije,koja bi uključivala Kosovo (sastavni deo Jugoslavije/Srbije) i Kameriju (sastavni deo Grčke).
I dok su partizani u Jugoslaviji vodili dugotrajan i odlučan gerilski rat sa nemačkim nacistima,dotle je otpor albanskog komunističkog pokreta malo toga pokazao.Baš zbog toga nije slučajno to što je komandni lanac od Kominterne u Moskvi do Enver Hodže u Albaniji vodio preko Jugoslavije! Naređenja iz Moskve upućena Enver Hodži odnosila su se na formiranje ujedinjenog fronta zajedno sa jugoslovenskim partizanima,kako bi se povećale mogućnosti u pobedi nad nacističkim okupatorom.Albanski apetiti otimanja susednih teritorija nisu mogli biti ostvareni pod ovakvim projektom,stoga je Enver Hodža bio prinuđen da odustane od savezništva sa Balli Kombatarom,jer bi u protivnom rizikovao sukob sa ostalim Komunističkim Partijama/Kominternom.Težnje albanskih komunista da okupirano Kosovo pripoje Velikoj Albaniji bile su snažne,ali ne dovoljno snažne da bi se odbacile instrukcije Kominterne.Iz tog razloga,naredna strateška odluka sastojala se u tome da se sačeka sledeća povoljna prilika.U međuvremenu,jugoslovenski partizani porazili su albanske fašiste na Kosovu,a pokrajinu vratili u okvire Srbije.Iole značajan doprinos albanskih komunista u oslobađanju Kosova od nacista učinjen je samo uz pomoć borbenog jugoslovenskog naroda,a da Albanija kao država u tome uopšte nije participirala.Komunistički pokret u Albaniji poprilično je zaostajao u oslobađanju sopstvene zemlje,ali i pored mnogo muka ipak se našao u povoljnoj situaciji nakon što je Italija kapitulirala pred saveznicima septembra 1943.Nemci su pokušali da intervenišu i dođu na mesto Italijana,međutim njihove snage su se našle u problemu kod Staljingrada,gde se zapravo odlučivalo o ishodu samog rata.Nemci su napustili svoje prvobitne planove konačno se povukavši iz Albanije novembra 1944.Enver Hodža je naravno iskoristio nastali vakum i zajedno sa svojim gerilcima formirao novu albansku vladu (Narodna Republika Albanija proglašena je 13. januara 1946 godine) u kojoj je zauzeo mesto premijera,ministra spoljnih poslova i ministra odbrane.Njegov najvažniji zadat je bio da očisti vladu od pro-jugoslovenskih komunističkih kadrova,a epilog svega je bio taj da su mnogi Albanci proterani iz sopstvene države dok su neki čak i likvidirani.Konture Enver Hodžine ksenofobije nazirale su se mnogo ranije,međutim one su došle do izražaja tek kada je došao do visokih političkih pozicija.Treba istaći i to da je podsticao rađanje dece,premda je njegov narod zavisio od socijalističke humanitarne dostave hrane u cilju preživljavanja.
Stekavši diktatorske privilegije,Hodža se dobro pozicionirao i sa tog mesta tražio socijalističku pomoć za svoju siromašnu zemlju.Kao jedna od najprimitivnijih i najsiromašnijih država u Evropi,Albanija je primila nesebičnu pomoć od strane Sovjetskog Saveza i Jugoslavije,iako su obe bile razorene ratom. ''Albanija je primila značajnu ekonomsku pomoć od SSSR-a.Krajem 1950 nekoliko hiljada sovjetskih tehničara radilo je na različitim albanskim projektima...'' Funk and Wagnalls New Encyclopedia, Vol. 1, 1972.Nezahvalna zbog pomoći koju je dobijala,Albanija pod vlašću Envera Hodže počela je da mrzi svoje susede u isto vreme se žaleći kako su donacije nedovoljne.Hodžin nacionalizam i ksenofobija bili su u direktnom konfliktu sa principima proleterskog internacionalizma.On se zapravo plašio da njegova praktično monarhistička vlast neće izdržati test socijalitičkog uređenja.Čvrsto je odlučio da ostane diktator Albanije do kraja svog života,a da bi to ostvario bilo je potrebno posejati strah među stanovništvom.I dok je Hodža nastojao da bude blizak SSSR-u i socijalističkom bloku duže ego predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito,pokušavajući da izvuče najviše koristi za sebe,on vrlo brzo odbacuje socijalizam – kao što je svojevremeno odbacio studije u svojoj ranoj mladosti.Rasista koji je mrzeo Slovene bilo koje političke orjentacije,smatrao je da treba da ostane u socijalističkom bloku sve dok donacije socijalističkih država podupiru njegov šovinistički režim.Njegov animozitet prema sovjetima bio je prekriven velom političke kvazi argumentacije,a kada je Sovjetskom Savezu postalo jasno da Albanija udara ruku koja je hrani,pomoć i donacije su naravno izostale.Ovaj kontra-revolucionar je čak dao sebi za pravo da drži predavanja o tome na koji način bi socijalizam trebao da se sprovodi u zemlji V.I. Lenjina i kakve bi lidere Sovjetski Savez trebao da ima.Albanija je postala opustošeno kraljevstvo demagogije i totalitarne diktature,neprijateljski nastrojena prema svima.Vođena sveopštom paranojom,Albanija nije mogla da učini više od angažovanja u snajperskim akcijama i ubijanjima jugoslovenskih graničara.Veliki broj Albanaca potražio je spas u begu iz svoje osiromašene zemlje u bogatu i prosperitetnu državu Srbiju naseljavajući se na Kosovo.Kosovski Albanci imali su sva prava i privilegije u Srbiji dok ih je Enver Hodža nipodaštavao u Albaniji.I to nije sve,kao kontrast svemu opisanom Srbi su se suočili sa istrebljenjem i kulturnim genocidom,neuživajući nikakva prava,čak ni ona koja bi trebala da budu zagarantovana nacionalnim manjinama.
Prisutan je apsurd u vidu široko rasprostranjene teorije kako Albanija nije mogla da toleriše promene u Sovjetskom Savezu nakon Staljinove smrti.Da je to bio glavni problem,onda bi ga sve socijalističke države i partije sveta prepoznale,međutim to nije bilo tako kao što se predstavlja.Problematika nije bila ideološke već rasističke prirode.Albanija je optuživala sovjete za revizionizam,znajući da je Staljin umro i ma šta njegovi sukcesori učinili,oni svakako neće moći da ga vrate iz mrtvih.Ta optužba je naravno garantovala da Sovjetski Savez ni u kom slučaju ne može biti u pravu,kakvi god bili njegovi naredni koraci.Odbacivši socijalizam Enver Hodža je napokon mogao da ismeva sve što je sovjetsko,jer albanski narod nije mogao u zatvorenoj zemlji da poredi svoj kvalitet života sa onim u Istočnoj Evropi.Pokušavajući da ide svojim putem,Albanija se degenerisala u siromaštvo,haos i mizeriju naročito posle sukoba sa NR Kinom.Nakon uspešno izvedene socijalističke rekonstrukcije,Enver Hodža i njegova vrhuška počeli su polako da urušavaju Komunističku Partiju,a nekadašnji revolucionar je postao apsolutni monarh.Kontra-revolucionar transformisao je socijalizam u kvazi-religiju,koju je nametnuo širokim narodnim masama.Ovakva vrsta socijalnih fenomena moguća je samo u polu-feudalnim državama u kojima ljudi imaju titule sultana i imperatora sa aurom božanske misije.Nema sumnje da Enver Hodža ne bi ni pomislio na ovakvu prevaru za Staljinova života.Staljin je imao nultu toleranciju prema izdajnicima kakav je bio ovaj albanski kontra-revolucionar,koji je samo čekao trenutak da sovjetski vođa umre kako bi mogao da sprovede svoje šovinističke i rasističke planove.Enver Hodža okončao je svoj život i sramotnu biografiju 1985 godine,a njegovi sunarodnici sa nacionalističkim uverenjima godinama kasnije spremno su dočekali NATO bombardovanje Srbije i kolonizaciju Kosova uz brutalan teror,kakav je već viđen od strane Hitlera i Musolinija u južnoj srpskoj pokrajini 40-ih godina prošlog veka.
NEMA PREDAJE!
KOSOVO JE DEO SOCIJALISTIČKE SRBIJE!
Нема коментара:
Постави коментар