Битка за Верону

FOREVER ULTRAS пред полазак у Верону 1976

Била је то 1976 година, једно турбулетно време италијанског друштва од пада Бенита Мусолинија, названо у уџбеницима историје као период ''Оловних година''. На Болоњској железничкој станици окупили су се ултраси црвено-плавог тима, чије је група основана две година раније. Путовање је протекло у узаврелој атмосфери,уз високо уздигнуте песнице и песму ''Bandiera Rossa'', која је одјекивала из воза по доласку у Верону. Политичка опредељења две навијачке групе јасно су се разликовала, Болоња је била блиска левици, док је Верона симпатисала екстремно десне идеје.
Само што су крочили на железничку станицу у Верони, Болоњези се сукобљавају са десничарским активистима ''Fronte della Gioventu'' из Падове који су дошли да припомогну својим политичким истомишљеницима. Болоњини ''Forever Ultras'' се залећу први, али се убрзо и повлаче видевши да су момци из Падове наоружани сигналним ракетама, па чак и пиштољима. У општој гужви ''Forever Ultras'' губе пар бубњева. Под утиском инциденета који су се догодили, навијачи Болоње се упућују ка стадону Бентегоди где успут срећу и ''Brigate Gialloblu'', у то време јако снажну групу. ''Brigate Gialloblu'' је била позната по томе да је у тучама редовно добијала навијаче других клубова поготово код куће, али то се није десило овога пута. Сукоб је био жесток, ''Forever Ultras" су се чврсто држали не одступиши ни метар, показавши да могу без проблема да узврате на нападе противника. Такво стање је трајало све до доласка полиције која је ''решила'' проблем у свом стилу. У тој тучи остаће заувек забележена реченица једног од легендарних вођа Болоњине трибине Роберта Мелотија ''Бимба'' ( преминуо 1994 године), која се дуго препричавала међу навијачима : ''Буде ли неко побегао, има да га окачим на куку за месо!''. Момци из Болоње су се поносно вратили назад возом, а ''Бимбо'' никога није морао да окачи, јер нико није побегао.