Национално питање код навијача у СССР-у

Банда ЦСКА на гостовању Дњепетровску 1981
Извор : Русский Фан-Вестник № 20. Январь 2001

Да ли је навијачки покрет у Совјетском Савезу, односно државама формираним на његовим рушевинама одувек био близак десници? Наравно да није. Било је наравно оних који су се интересовали за политику, па и за национално питање, али ништа више од тога. Навијачки покрет, поготово московски, одликовао се пре свега по свом интернационализму. Десничарске идеје узеле су маха негде средином 90-их, у време када су на фудбалске утакмице почели масовно да долазе наци скинси. Узгред буди речено, у тој истој Москви која је још од доба СССР-а привлачила људе из целе државе у потрази за добром зарадом, националне мањине су итекако присутне у оквиру група, међутим навијачима не-руског порекла или се не даје довољно простора да изнесу свој став или су прадоксално ''прихватили правила'' политичке игре која влада данас.Стога би овом приликом желели да вам презентујемо причу једног од познатијих навијача ЦСКА Москве активног још од времена СССР-а чије је име Анзор, а која се појавила у двадесетом броју руског ''Навијачког Весника''.

''То је било време када никога није било брига какав је национални састав ваше банде, а богами ни у самој држави СССР није се осећала међунационална нетрпељивост међу становништвом. Друштво је некако било много смиреније, није било унутрашњих сукоба, иако се тачно знало да има много људи не-руског порекла који су са Русима стајали раме уз раме.
Спартак је рецимо сматран ''Татарским'' клубом, јер је доста виђенијих навијача било татарског порекла. Постојала је чак и рима Спартакове банде : ''Тары-бары, растабары – в Спартаке одни татары.'' (Тари – бари – растабари уз Спартак су сви Татари). Једна од виђенијих глава био је Рифат такође Татарин, који је касније постао вођа Комсомола, организације комунистичке омладине. Како га је Комсомол повукао са собом, Рифат је 1989 престао да долази на стадион. Наравно он није једини, виђенији Татари су били такође : Ренат, Дима Шпијун, Морнар, Лохмати, Преображенки и наравно професор Амир Хрутљинов.
Иако се Спартак сматрао ''татарским'' клубом не треба заборавити ни јермене, сиријце,грке међу њиховим фанатицима ... Пушкин и Гогољ су рецимо јевреји шта даље да се прича.

Навијачи ЦСКА такође су имали доста људи различитих националности. Татари : Ренат, Тола Машинац, Порт, Мина, Саквој, Грузин И..., Закир Јакубжанов рођен у Ирану коме је мајка Чеченка, Црни Сергеј Кабардинац, Бондари и Рома робот јевреји...итд. Касних 80-их имали смо на трибини баш странце рођене ван Русије : Хозеа Шпанца, Холанђани Аналгина...

Од Динамоваца бих извојио Саида и два јеврејина Царског и Љодоа.
Као што рекох, у совјетском друштву није било трзавица, нити је међу бандама било нетпељивости без обзира на националну разноликост.Све то је трајало до 1988 када су почели и први етнички конфликти ко је Рус, а ко не.
Умало да заборавим, са Литванцима смо увек имали проблема, јер Литванци не само да су били анти-совјетски расположени, већ су мрзели и Русе као такве без изузетка. У Риги на хокеју је било пиздарија редовно, а са Бендеровцима из Лвива (Украјина) да не причам.''