Изгубљене Бебе: Ноћ када је Манчестер Јунајтед постао српски клуб

Прасак је био застрашујући. И као да се све завршило у секунди. Крај. Биће у праву Бил Шенкли, само су живот и смрт  јачи од фудбала. Остао је у тој туробној ноћи на периферији Минхена само љути, језиво љути хук моћне буковине са Алпа, помешан с јауком разних сирена негде у даљини ... И нераскидива веза Црвене звезде и Манчестер Јунајтеда

Минхенско предвечерје обавијено је оловном маглом. Десна обала леденог Изара, 6. фебруар 1958. нешто после 17 сати ...

Новинар Дејли мејла Питер Хауард некако се докопао телефона и позвао реадакцију из болничког кревета:

"Хало, Пит овде, да ли се чујемо? Пиши брзо, јављам се из болнице у Минхену". Стенограф је пажљиво бележио Хауардове речи: "Два пута смо покушавали да полетимо, а онда су механичари угасили моторе и детаљно прегледали све инструменте. Најзад, добили смо дозволу и за трећи покушај. Завалили смо се у седишта и осетили како авион клизи по залеђеној писти .

Није могао на време да се одлепи од земље и ударили смо у једну кућу. Авион се преполовио на два дела "... Пит је мало застао, удахнуо дубоко па наставио:"Просуло се гориво. Много пламена, много лешева "... Поново мук. Стенографа је издало стрпљење:"Хало, Пит, да ли си још ту? Диктирај даље "..

"Молим вас, само јавите мојој жени да сам жив", било је последње што је Хауард смогао снаге да изговори пре него што је утонуо у сан. Његове колеге Тед Елијард и Френк Тејлор нису се јавили својим редакцијама. Били су много теже повређени. Сви остали новинари, њих осморица, већ су били мртви. И не само они. Од 44 путника двадесеторо је изгубило животе. А то је био авион Манчестер Јунајтеда! Компанија БЕА, летелица "Елизабетен", најбоље што је британско ваздухопловство имало у том тренутку. Чувени Мат Безби, творац великана са Олд Трафорда, водио је свој разред на екскурзију у Београд - на утакмицу против Црвене звезде. Џеф Бент, Роџер Бирн, Еди Колман, Данкан Едвардс, Марк Џонс, Дејвид Пег, Томи Тејлор и Лијам Били Вилан никада се нису вратили кући.

Последња екскурзија - хорор филм. Прасак је био застрашујући. И као да се све завршило у секунди. Крај. Биће у праву Бил Шенкли, само су живот и смрт јачи од фудбала. Остао је у тој туробној ноћи на периферији Минхена само љути, језиво љути хук моћне буковине са Алпа помешан с јауком разних сирена негде у даљини ...

Мат Безби преузео је Манчестер Јунајтед средином 1945, док топови на истоку још нису сасвим утихнули. Олд Трафорд био је порушен у бомбардовању Геринговог Луфтвафеа. Требало је кренути од нуле. Безби је је играо за Манчестер Сити и Ливерпул, очекивало се да тренерску каријеру започне у једном од та два клуба - понуду Редса већ је имао у џепу - али све је променило једно писмо познатог Манчестеровог административца и скаута Луиса Роке који је заједно са легендарним клупским секретаром Волтер Крикмаром још као играча желео да га доведе 1930. Безби  још није скинуо униформу, писмо је било кратко, редак или два, и затекло га је на аеродорму у Есексу. Последња реченица била је у духу свега онога што је свет задесило тих година:

"Не дозволи да паднеш у руке непријатеља".

И Мат Безби  је преломио. Имао је само један услов - да му се директори и газда Џејмс Гибсон не мешају у посао, да може да састави тим по сопственој жељи.

Безби  је углавном радио без новца. Желео је да направи младу екипу која ће кроз неколико година да влада Енглеском, доводио играче од 15 и 16 година. Платио је само центарфора, оног правог острвског разбијача Томија Тејлора из Барнслија и голмана Харија Грега из Донкастера. Има она чувена прича око трансфера Тејлора ... Пао је договор да обештећење буде 30.000 фунти, али Безби  није желео да његов нови играч носи терет тако велике и још округле цифре (свакако је у питању био светски рекорд у том тренутку), па је отворио свој новчаник и госпођи која је служила чај и виски током преговора на Оуквелу дао једну фунту.

"Ето, сад не кошташ 30.000 него 29.999. Честитам, постао си фудбалер Манчестер Јунајтеда! Треба одмах да знаш да је то велика част".

Мат Безби почињао је да васпитава своје момке од момента када би потписали за њега. Тако је стварао култ великог клуба. Билија Фоулкса, чувеног централног бека и дугогодишњег капитена довео је из Ланкашира када је овај имао само 17 година - 19 сезона, 688 утакмица за Јунајтед. Најславнији од свих Боби Чарлтон дошао је са севера, из маленог Ашингтона, из школске клупе - било му је тек 15 - а најбољи од свих, Данкан Едвардс, "Данкан од Дадлија" - грофовија Западни Мидлендс, доћи ће на препоруку Џоа Мерсера, познатог школског тренера и касније селектора националног тима, познатијег као Ујка Џо. То чудо од детета, ненадмашног левог халфа са шестицом на леђима, А репрезентативца у седамнаестој, Безби  је испред носа отео Вулверхемптону и Астон Вили. И опет није уложио ни пени. Само му је објаснио да ће играти за Манчестер Јунајтед. Годинама! И да ће га једног дана у свлачионици, на његовом месту, сачекати капитенска трака. Резервни бек Џеф Бент и стандардни халф Еди Колмен стигли су из предграђа, из Салфорда, Дејвид Пег из Хајфилдса, Кенет Морганс био је Велшанин из Свонсија, Сканлон и Вајолет рођени су баш у градском језгру ... Знао је Безби да му за шампионски тим треба и нека кап вреле ирске крви па је из Белфаста покупио Џекија Бланчфлауера, млађег брата Данија Бланчфлауер, познатог аса Тотенхема, и веселог Даблинца Лијама Вилана.

Екипа је коначно комплетирана средином педесетих. Звали су их Безбијеве Бебе ...

Прву утакмицу четвртфинала Купа шампиона Манчестер и Црвена звезда одиграли су 14. јануара 1958. Судио је Лекен из Француске. Јунајтед: Грег, Фоулкс, Бирн, Колмен, Џонс, Едвардс, Морганс, Чарлтон, Тејлор, Вајолет и Вилан. Звезда: Беара, Томић, Зековић, Митић, Спајић, Поповић, Борозан, Шекуларац, Топлак, Тасић, Костић. На клупи је био Миша Павић.

Дан уочи утакмице бард југословенског новинарства Мирослав Радојичић на страницама Политике покушао је нашој јавности да опише Звездиног ривала: "Највећа снага Манчестер Јунајтеда је његов Мат Безби, човек који је створио тим шампиона. Један од најукорењенијих аксиома на Острву је да тим који добија не треба мењати. Он је то сматрао предрасудом. Безби  је афирмисао стратегију да тим пред којим је 60 утакмица у сезони мора имати 18 играча, да они морају да буду спремни да играју на више позиција, тако да увек фактички можете искомбиновати два тима "...

Црвено-бели су на Олд Трафорд стигли право из Казабланке, са дуге афричке турнеје. Сачекала их је густа острвска магла, таква да Беара и Грег нису могли да виде један другог. Црвена звезда је повела у 35. минуту. Лазар Тасић лобовао је Харија Грега са двадесетак метара после акције Борозана и неколико сјајних дриблинга Рајка Митића. Домаћин је бољу игру крунисао тек у 65. минуту - све је кренуло од Едвардса, лопта за Сканлона, па убацивање ка Бобију Чарлтону и то је 1: 1. Звездина одбрана поклекла је још једном у 81. минуту. Погодио је Еди Колмен. У свом распеваном извештају одушевљени Радојичић једну од многобројних шанси Манчестера описао је како је само он умео: "Племенити лорд гађао је дивно, али судбина је била веома милосрдна према младим птићима".

Беара је бранио чудесно те ноћи. Потпуно је оправдао свој надимак Велики Владимир. У Дејли мејлу сутрадан је освануо текст под насловом "Беара, краљ голмана", а Тајмс је писао како је само Владимир Беара сачувао наду Звезди пред меч у Београду. Добио је оцену 9 што је за голмане у оно време била права реткост.

До поласка на реванш 4. фебруара Јунајтед је одиграо две утакмице у првенству. Код куће су победили Болтон са 7: 2, а у великом дербију на Хајберију пао је Арсенал - 5: 4. Мат Безби се није заносио. Знао је шта га чека у југословенској престоници ...

"За нас никако не би било добро да играмо по снегу и леду. Црвена звезда у првој утакмици није играла добро, али верујте, то је јако добар тим, посебно опасан код куће".

Енглези су у Београд стигли у уторак. Утакмица је била заказана за среду. И било је и снега и леда. Стадион ЈНА - Маракана још није била играђена, а мали стадион црвено-белих није могао да прими све заинтересоване - почетак меча био је заказан за 14:45, капије отворене у подне. Сат времена пре почетка већ је било 50.000 људи на трибинама ...

Црвена звезда је катастрофално отворила утакмицу. Фудбалере нашег тима понео је амбијент, хтели су да се поигравају са Енглезима. У 2. минуту погрешио је капитен Митић. Сувишан и неуспео дриблинг у опасној зони. Вајолет кажњава - 0: 1! А онда два пута Чарлтон у 30. и 31. минуту. Црвено-бели нису знали шта их је снашло. Мирисало је на катастрофу.

У других 45 минута, ипак, Звезда се консолидовала и прилагодила условима. За мање од 15 минута било је 3: 3. Два пута Костић и Тасић из пенала. Остало је довољно времена, више од пола сата. Домаћину је био потребан још један погодак за мајсторицу - тада није важило правило гола у гостима - која би се играла у Италији. Али остало је 3: 3. Испромашивали се Шекуларац и Тасић. И Енглези тако извукоше живу главу на ЈНА. Београдска публика петоминутним аплаузом испратила је оба тима са терена. Фудбалери Манчестера стали су покрај аут-линије и такође аплаузом поздравили напуштање игралишта домаћих играча.

А после утакмице остала је ноћ за памћење ...

"Ми смо са њима остварили невероватно пријатељство! Сви су били пријатни и васпитани, прави енглески џентлмени. Ни дан данас у кући немам ниједну своју фотографију, али њихову чувам урамљену", причао је са сетом једном приликом Шеки.

Почело је заједничком вечером коју је Црвена звезда организовала у Мажестику. Постоји један јеловник у Звездином музеју, вероватно највреднији на читавом свету ... Те вечери, 6. фебруара, голман Јунајтеда Хари Грег узео је мени (крем супа, телећи рагу, пуњена ћурка, мешана салата, омлет изненађења ...) и ишао од стола до стола скупљајући потписе свих играча. Постоје и фотографије са те вечере, кажу да су још ту, поред Алена Делона, Елизабет Тејлор, Крлеже и осталих знаметих гостију.

Живи сведоци тог догађаја причали су да Енглези нису скидали осмех са лица и да су били су баш весели. Певала се "Кад свеци марширају", а онда је капитен Роџер Бирн повео "We'll meet again, don't know where, don't know when, but we know we'll meet again some sunny day... Вера Лин , војничка драгана. Бирн је већ био под гасом, подигао је чашу ...

"Што нисте дали и тај четврти, па да се опет састанемо" ... Безби се само дискретно смешкао гледајући испод ока свог капитена. Аплауз је био неизбежан после таквог коментара, а онда и пригодан кратак говор менџера Јунајтеда:

"Ово путовање је за нас пуно изненађења. Она су почела када смо се спустили на вашу земљу. Нисмо очекивали да ћемо овде затећи маглу, као код нас, па сутрадан сунце. Отишли смо да видимо терен, очекивали снег и лед, а тамо снег , лед и блато. Када смо повели са 3: 0 помислио сам 'Мат, коначно ћеш друго полувреме једне утакмице гледати мирно, пушећи лулу и уживајући'. и заиста сам запалио лулу. Код другог гола Звезде већ сам престао да пушим и почео да зебем ".

Председник Црвене звезде Душан Благојевић на кратко је прекинуо Безбија препричавајући уздах 50.000 људи на стадиону после једног промашаја у финишу утакмице ...

"Ох, господине председниче, па ви нисте добро разумели тај уздах! То је био мој уздах олакшања када је Шекуларац промашио".

Благојевић је потом устао са свог места, пришао Мату Безбију и предао му поклон ...

"Будите сигурни, господине председниче, да ће ова ваза коју сте нам дали заузети почасно место међу нашим трофејима".

Негде око поноћи дошло је време за растанак. И наравно да никоме није било до тога. Роџер Бирн позвао је шефа са стране, да замоли за још који сат. Сви остали с нестрпљењем су очекивали исход тог разговора. На крају, пошао је и сам Безби. Где би него у Скадарлију?!

А тамо, у тој чувеној београдској боемској долини, певала је Дивна Костић, прва дама Скадарлије и једина права наследница краљице Софке. Ћерка "вршачке коштане", руске циганке Марије Керчове и нашег шаховског велемајстора Борислава Костића. Знате кад је Бора играо анталогијску партију на Екватору, на две хемисфере? Он седео на северној, а противник на јужној полулопти. Опасан даса и нека друга, дуга прича ...

Дивна није хтела ни у Мажестик ни у било коју другу кафану, па ни на Бели двор ...

"Моје радно место је у Скадарлији, ко хоће да ме слуша нека дође". То је важило, кажу, и за самог Тита, па је и он морао Дивни на ноге: "Ето, кад ти ниси хтела код нас, ми смо дошли теби", наводно је рекао Броз када је заједно са Јованком дошао једном приликом у Скадарлију .

Фудбалери Манчестер Јунајтеда и Црвене звезде провели су незаборавно вече у скадарлијским кафанама. Када је "одсвиран крај" у Мадери прикључили су им се и новинари. Миро Радојичић седео је за столом са господином Крикмаром. За тим столом попило се доста белог вина ...

"Не сећам се како, догодило се у прилично ситне сате, али мистер Крикмар ми је понудио да их, као њихов гост, испратим до Енглеске, њиховим авионом наравно. Био сам дописник са Острва и нисам жудео да тамо одлетим још једном, и то на кратко. Али човек је човек, увек има неке мале жеље. У  то време од свог листа добио сам гарсоњеру, први пут у животу имао сам стан, у њему кауч и две фотеље које ми је такође купила моја новинска кућа. Желео сам да све украсим тепихом, а тога у оно време у Београду није било. Прихватио сам понуду, знајући да ћу се кући вратити са тепихом. Растали смо се у најситније сате. Стигао сам кући, спремио се за пут и накратко заспао, готово у седећем ставу . Пробудивши се на време схватио сам да би требало да обучем неки пунији сако, Енглеска је то. Стигао сам на време на аеродорм, али авај, у сакоу у ком сам био у Скадарлији остао ми је пасош. Похрлио сам кући, па пожурио назад ка аеродрому. Авион је у међувремену полетео. Насмејао сам се себи и отишао кући да се испавам, тешећи се, филозофски, да у животу свако зло има своје добро ", писао је Миро касније.

На опроштају, Френк Свифт, некадашњи голман Јунајтеда, а тада новинар News of the World,поручио му је да првом приликом "скокне до Манчестера на виски и причу о голманима".

Те ноћи у Скадарлији доктор Аца Обрадовић, један од родоначелника европске Звезде, такође је причао са господином Крикмаром. Са пуно жара објашњавао му је да ће Црвена звезда ускоро направити нови стадион, један од највећих у Европи, и да би била права ствар да Јунајтед дође на отварање. Волтер Крикмар обећао је да ће тако бити.

"Сећам се, наши гости били су одушевљени. Враћајући се у хотел, негде око три сата ујутру Мат Безби  ми је одушевљено рекао да му је то било једно од најлепших вечери у његовом животу", приповедао је Доктор О за живота.

Негде пред јутро, добро загрејани Бирн обратио се Цокићу. Јован Цокић, за разлику од прве утакмице, био је стартер уместо Топлака ...

"Пришао ми је и преко тумача замолио да га извиним за један груб фаул. Насмејао сам се и загрлио га, а он још у неверици да му праштам, наставио да се правда".

Драгослав Шекуларац спријатељио се са Томијем Тејлором још током утакмице ...

"Испратио сам га то јутро до хотелске собе и он ме позвао у госте. Али ја сам му предложио нешто друго. Да после светског првенства у Шведској дође код мене, да заједно одемо на море, а после у Енглеску. Био је пристао".

Земунски аеродром, 6. фебруар, 11.15. Половина друштва из Скадарлије још је спавала када је контролор лета дао службено обавештење: "Специјални авион компаније БЕА," Елизабетен ", полетео је успешно. Лет је био сасвим нормалан над ваздушним простором београдске области". Три сата касније из Немачке је стигао одговор: "Авион" Елизабетен "слетео је на минхенски аеродром у 14:17. Није полетео".

Црногорски новинар и дипломата Бато Томашевић био је у том авиону. У својој књизи Орлов крш детаљно је описао трагедију која ће уследити:

"Лет до Минхена у повратку протекао је мирно, без уобичајеног трзања и пропадања. Седео сам крај прозора и први пут гледао снегом покривене, оштре врхове Алпа. Слетање наше летеће тврђаве на аеродром протекло је без тешкоћа. Авион је лагано додирнуо писту, дуго засипао расквашеним снегом прозоре и стао. Једна од стјуардеса нас је обавестила да ће авион сада да узме гориво, а ми ћемо за то време моћи у згради аеродрома да се освежимо на рачун компаније. Десетак минута касније се преко звучника поново огласила стјуардеса, позивајући путнике назад у авион. Сви смо поседали на своја места. Погледао сам кроз прозор. Падао је крупан снег свуда унаоколо. Уследила су два покушаја да узлетимо, али без успеха. Два пута смо се враћали у зграду. Пред треће узлетање бука мотора која увек нагло расте , с повећањем брзине, одједном се смањила као да су машине изненада изгубиле снагу. Онда се звук мотора променио и ми смо почели да се рушимо. То рушење, после сам сазнао, трајало је педесет и три секунде. Мени је изгледало као цели живот од рођења до смрти. Авион је пао на кров куће, експлодирао. Мене је експлозија избацила заједно са седиштем 130 метара даље. Кад сам ударио о земљу на мени више није било ни обуће, ни одела. Био сам сав у крви, али жив, са повређеном кичмом, сломљеним коленом, исечен по лицу и телу. Хладан фебруарски сумрак, јауци преживелих, непомична тела до малопре веселих људи - сабласан призор. Крв ме заслепљивала и гушила, нисам могао да се померим. Испред мене је лежало изломљено тело стјуарда Томија. Препознао сам га само по униформи. 'Нисам платио виски', прекорих се. Поред су протрчавао фудбалери. Успаничено су дозивали Мата Безбија. Онда је стигао неки камион у који су нас трпали, и мртве и рањене заједно. Поред мене су били Боби Чарлтон, Реј Вуд, Хари Грег и Денис Вајолет. Распитивали су се за колеге, посебно за Безбија. 'Никада више у свом животу нећу ући у авион, макар ме то коштало фудбалске каријере', говорио је иначе ћутљиви Боби Чарлтон "...

Призор на минхенском аеродрому био је стравичан. Колико снега, толико и крви. Беживотна тела једна преко других. Тејлор, Вилан, Пег ... Џонсу су биле отворене очи, али није давао знаке животе, лежао је преко Џекија Бланчфлауера. Можда га је и заштитио својим телом, па се овај извукао ... Мат Безби остао је у олупини, био је присебан. Жалио се на болове у грудима. Хари Грег израстао је у јунака. Он је те вечери из пакла "Елизабетена" извукао неколико људи, међу њима Чарлтона, Вајолета, југословенску држављанку Веру Лукић, супругу нашег дипломате из Лондона и њену бебу.

"Вратите се назад, гадови", викао је избезумљени Грег док је тумарао по остацима авиона трагајући за друговима. "Овде је дете које је живо".

Седморица фудбалера Манчестера нису преживела удес. Капитен Бирн кренуо је за Београд не знајући да очекује дете са супругом Џои. За два дана требало је да прослави 29. рођендан. Џои је крајем године родила дечака. Џеф Бент (25) био је "алергичан" на путовања авионом, Безби  га је наговорио да крене. Томи Тејлор (26) планирао је венчање са својом девојком. Последњи пут јавио јој се из Београда: "Љубави, припреми хладно пиво, долазим". Увек раздрагани Лиам Вилан био је велики верник. Причали су касније да је путујући ка "вечној кући" говорио како је спреман и да уопште не брине. На сахрани у Даблину окупило се 20.000 људи. Марк Џонс (24) код куће је оставио младу жену и тек рођену ћеркицу. Његов црни лабрадор Рик угинуо је неколико месеци касније. Колмен и Пег још су били невини дечаци, једва двадесетогодишњаци ...

Суво злато Безбијевог Манчестера Данкан Едвардс издржао је први удар. Он је између другог и трећег полетања послао телеграм својој девојци Моли: "Сви летови су отказани. Долазим сутра". Та челична плућа, спремна да издрже и по три утакмице на дан, одолевала су 15 дана у минхенској болници. Какав је то био делија! У 21. репрезентативац енглеске са завидним стажом и 151 утакмица у дресу Јунајтеда ?! Моли је стигла у Минхен после два дана, држала га је за руку, а он ју је замолио да пита доктора какве су шансе да у суботу заигра против Вест Бромвич Албиона.

Данкана из Дадлија само је смрт могла да баци на колена. Умро је у петак 21. фебрауара. Моли га је на растанку у сузама тешила: "Не брини драги, мирно спавај, све ваше утакмице су отказане".

Мат Безби лежао је наредна три месеца у суседној соби. Нису смели да му кажу да је остао без свог највреднијег бисера.

Комплетан фудбалски свет, па тако и Београд, били су у незапамћеној жалости у вечери тог 6. фебруара 1958. године ...

"Мене је негде у касном поподневном часу, после бурне скадарлијске ноћи, пробудио телефон", присећао се даље у својим писанијама Мирослав Радојичић. "Са друге стране жице био је мој уредник Данило Пурић. И сад као да слушам његов узбуђени глас: 'Миро, дођи да хитно напишеш In memoriam! У Минхену је пао авион Манчестер Јунајтеда! Има много погинулих, то је све што за сад знамо' . Док сам се радовао шта сам због заборављеног пасоша остао жив, сузио сам. Чему стид због тога ?! Сви ти полетарци по годинама, а већ асови ... Страдао и мистер Крикмар са својом животном сапутницом. Много мојих колега, међу њима и један од највећих голмана Френк Свифт. Писао сам тако текст о људима са којима сам претходне ноћи, заправо тог јутра, још био у Скадарлији и лумповао. Пишући, на моменте сам и плакао.

А колико сам само пута размишљао какав је то наш живот новинарски кад морате писати и кад вам се не пише, већ бисте желели да се предате својим тугама, као што се онда предао овај град - чак толико да је изгледало да је сјајне енглеске фудбалере више ожалио Београд него Манчестер ".

Како је то обично некад бивало вести су најбрже стизале у Мадеру и одатле се шириле даље. Рајко Митић и Аца Обрадовић донели су прве конкретне информације. О тој ноћи писао је и Боби Јанковић у књизи "Шта каже Мадера".

"Страшно, страшно! Има много мртвих", било је прво што се од њих двојице могло чути још с врата.

У центру града, око девет сати увече, окупило се неколико хиљада људи, са језгром на Тргу Маркса и Енгелса (данашњи Трг Николе Пашића) и испред Политике. Са прозора зграде Борбе у једном моменту стигло је обавештење: "Стрпљења, стрпљења, људи! Штампа само што није кренула". Најтиражнији спортски лист у оно време "Спорт", за рекордна три сата избацио је ванредно издање. На другом крају града, на Топчидеру, први човек црвено-белих Душко Благојевић држао је конфернцију за штампу. Излагање је завршио реченицом која је изазвала аплауз свих присутних новинара:

"Управа Црвене звезде упутила је молбени захтев Европској фудбалској унији да се Манчестер Јунајтед прогласи за почасног победника Купа шампиона".

Свет је брујао о ономе што се догодило, црни флор обгрлио је читаву планету, али УЕФА је већ сутрадан одбацила такву могућност.

На Олд Трафорд међу првима стигао је телеграм саучешћа председника Југославије Јосипа Броза Тита:

"Дубоко сам потресен вешћу о авионској несрећи која је тешко погодила британски спорт и енглески народ. Дозволите да Вам изразим своје дубоко саучешће".

Одмах после Црвене звезде Манчестеру је подршку пружио и Реал Мадрид. И то конкретну. И због тога је Реал највећи, па нек се љтути ко год хоће ... Сантијаго Бернабеу био је спреман да се на годину дана одрекне своје прве звезде, у оно време без конкуренције најбољег светског играча Алфреда Ди Стефана и позајми га Јунајтеду док сабере редове . Ди Стефано је пристао, договор пао, али ФА није дозволила реализацију тог "трансфера" под изговором да ће Аргентинац беспотребно заузимати место неком од младих енглеских фудбалера.

Мадриђани су ипак на други начин успели да помогну пријатеље из Манчестера. Прихвативши Звездин предлог Реал је продавао меморијалне заставице назване "Почасни прваци" и сав приход слао на Олд Трафорд, а успут је организовано неколико хуманитарних утакмица између два клуба са којих је добит такође ишла Манчестеру. И још, Краљевски клуб је породицама погинулих и повређених три године плаћао опоравак и рехабилитацију у Шпанији.

Сахрана погинулих у авионској несрећи у Минхену одржана је 22. фебруара. Делегацију наше земље представљали су генерални секретар ФСЈ Милорад Лишанин, члан управног одбора доктор Михајло Андрејевић, те председник Црвене звезде Благојевић и секретар Слободан Ћосић. Од Београда до Манчестера путовали су четири дана, јер су, за сваки случај, ишли возом.

На педесетогодишњицу погибије Безбијевих Беба Звезду је на Олд Трафорду представљао актер оба дуела из '58 Владица Поповић. Пред почетак утакмице Премијер лиге Јунајтед - Болтон 2008. године на центар је положио букет црвено-белих ружа.

"Добио сам највећи аплауз у животу. Срце ми је од узбуђења задрхтало. Тог момента су ми кроз главу прошли детаљи са оба меча. Био сам задужен да чувам Чарлтона - нисам успео. Дао је три гола. Какав је то играч био", причао је Поповић својевремено за Политику.

Негде тих дана у београдским новинама огласио се и Драгослав Шекуларац ...

"Да сам погодио стопроцентну прилику при крају утакмице играла би се мајсторица. Они се не би враћали кући тог дана и ... 'Ех, Шеки, што ниси био бољи голгетер, па сви ти момци били би живи', често сам себи себи говорио ".

Прву утакмицу после трагедије у Минхену Јунајтед је одиграо 19. фебруара у ФА купу. Савладан је Шефилд Венздеј са 3: 0. Из београдског састава играо је само Били Фоулкс. У првом првенственом мечу ВБА је славио на Олд Трафорду 4: 0. Ту сезону Манчестер је завршио девети на табели. У полуфиналу Купа шампиона избацио га је Милан. Тачно 10 година касније неки нови момци у црвеним дресовима победиће страшну Бенфику (Еузебио, Симоес, Аугусто, Торес ...) у борби за европски трон, после продужетака - 4: 1. Било је то на Вемблију. Мат Безби  први и последњи пут у животу био је избезумљен када је судија одсвирао крај, тумарао је по терену, разгртао људе ... и тако, све док није пронашао Бобија Чарлтона. Из гужве је неким чудом испливао и Фоулкс. Глава о главу, снажни загрљај, по једна суза на траву тог фудблског светилишта и ...

"Момци, ово је за Минхен".

Текст Предрага Дучића оригинално је објављен на MOZZART Sportu.