Нешто као панк-реп...
Да ли је и колико неки језик "жив",може да се процени на више различитих начина,међутим критеријум који ја неретко узимам у обзир последњих година је овај: У 2019,језик се итекако може сматрати живим и звучати јако добро уколико се користи у реп музици.Опсежнија анализа нам показује да је реп разумнији и потпунији када се изводи на домицилном језику.То посебно важи за словенске народе који му дају обележја сопственог карактера.Ипак у већини случајева тематика песама је везана за обичну зајебанцију,пре него за локални феномен.У Ирској је слична ситуација - можете наићи на људе који покушавају да раде хип-хоп на гаелик језику,међутим без обзира на ову необичну појаву,не постоји интересовање да се иде даље од тога и направи сопствени оригинални стил.
Штавише,на Острву се формирала моћна хип-хоп сцена,у оквиру које поједини извођачи заиста јесу специфични,док огроман број њих и даље имитира Британце.Важна тема за локалну заједницу,ирски национализам,често се провлачи кроз текстове,употребљавају се ирски изрази,али готово све условно речено звезде када се подвуче црта читају и пишу на енглеском.
До промене је дошло у 2017.години,када је трио из Белфаста "Kneecap" објавио свој дебитантски сингл C.E.A.R.T.A.Момци су објаснили да је то био само обичан експеримент,да нису имали никакав осмишљен план да раде "Gaelic rap".Једноставно као рођени Ирци,подразумева се да знају да читају и пишу на домицилном језику и да га често између себе користе у комуникацији.
Нема ту никаквог пуризма - у првом реду стихови су им сасвим разумљиви "Foc mi ni fhaca me na bastairdi" (ко их јебе не примећујем ту копилад).Песма C.E.A.R.T.A. описује уобичајено вече: наркотици,полиција,журке...Међутим када говоре о "праву",ту се мисли на право сваке индивидуе да води начин живота како она жели,затим и на право коришћења језика,као што то ради Шејмус Бара гелски перформер.Kneecap уз то провоцирају позивајући на уједињење Ирске и легализацију недозвољених супстанци.
Сингл је одмах постао хит.Суочени са забранама на радију навукли су бес и критике северноирске партије DUP (британских униониста истих оних који се данас позивају на Брегзит).Kneecap је ипак успео да изда албум,концертне хале су им дупке пуне,тако да ће по мом мишљењу врло брзо стећи популарност и ван земље.
Ови момци имају много тога заједничког са најбољим представницима модерног словенског хип-хопа: ако су претходне генерације популарност стицале копирајући литерарни стил страних извођача,ови данашњи клинци осликавају сурову стварност гета,поднебље и земљу у којој одрастају.Битови које праве нису нимало лошији од оних америчких,напротив знају чак и како да се поиграју са шкакљивим темама у својим текстивима.
Други важан аспект популарности Kneecap-a је употреба естетике ирског национализма.Ово је посебна тема о којој би могло доста тога да се каже,међутим поента је у томе да иако Kneecap користи националистичке слогане ИРА-е или чак помиње у негативном контексту полицијске снаге RUC (Royal Ulster Constanbulary,јединице које су део мировног процеса у Северној Ирској),они се заправо не позивају на милитантност ове групе,а понајмање на програм партије Sinn Fein,већ покушавају да се суоче са друштвеним траумама и изразе општу фрустрацију младих који су изгубили поверење у неку организовану политичку силу.
У сваком случају топло препоручујем људима да послушају Kneecap,ако ни због чега другог онда због тог ирског језика,мада сам сигуран да ће их већина ставити на своју плеј листу,из простог разлога јер су заиста талентован састав.
Нема коментара:
Постави коментар