Ои! Ои! Време је да се осврнемо на још занимљивих прича о пандурима,пичкама и квартовским дешавањима изречених од стране Дебелог Боба,Џонија и Нипера.Ради се о стрит-панк класицима који покрећу хук и скандирање гомиле бара бар са чувеним албумом "Shock Troops" бенда Cock Sparrer.Албум састава Hard Skin "On the Balls",још један из бројне колекције узбудљивих класика,добар је колико сви остали које су снимили,ако не и најбољи.
Осветољубива претња кроз песму "We're gonna do them" савршено се уклапа са текстом "Another terrace anthem" и нумером посвећеном њиховом локалном кварту "The Gipsy Hill".Бенд Hard Skin је сиров и смртоносан,у потпуности владају сценом,нешто попут глумачке поставе филма о хулиганима "The Football Factory",али са електричним гитарама у рукама.
Неко ће рећи "чекај мало,ово звучи грозно,понашају се као праве битанге"...Тако је,у праву сте и у томе и јесте поента.Али постоји нешто што можда нисте знали.Учествујући активно на панк сцени крајем 80-их и почетком 90-их,чланови Hard Skina нису били ништа мање левичарски настројени од других,само што су они то радили на начин тако што су се подсмевали на рачун различитих људских карактера.Дебели Боб је рецимо предводио анархо састав Wat Tyler,док је Џони наступао у озлоглашеном бенду Thacher on Acid.Њихова појава има све одлике праве Ои! музике: три акорда,пијанка,довикивање са публиком,смех уз пуно сатире...Тај део везан за сатиричне текстове може да скапира сваки идиот,међутим проблем је што поигравање са политиком може да привуче и присталице тих који су предмет подсмеха (питајте Ворена Елиса и Ала Мареја),али јебеш њих,као што рекох то су идиоти и крај приче.
Овога пута,Hard Skin је извадио и кец из рукава са пратећим албумом "Why do birds suddenly appear",којим је претходни целокупно рекреиран гостујућим женским вокалима.Перспективе су прописно измењене,а песме се појављују у потпуно другачијем контексту:описано је сивило живота локалне заједнице,док је приповедач заглављен у кварту у коме је рођен.Међутим замењују га Мерион и Роксен из Veronica Fallsa,чија углађена дикција како се чини, изврће његове речи карактеристичне за буржоаске снобове,згрожене перцепцијама радничке класе.Лукаво заиста.
Неке друге песме звуче сјајно попут перформанса Менде Рин "Crack on,have a booze",док у шаљивом доприносу Деби Смит кроз нумеру "Sausage Man",која представља мамац за хомофобију,нема ничега толико интересантног.Hard Skin можда није највећи бенд на свету,али упркос сировој екстеријерности њихових наступа,без сваке сумње спадају у интелигентне људе који иако ће се испрва поиграти са вашим либералним сензибилитетом,они стоје у потпуној сагласности са вашим већ изграђеним ставовима.Hard Skin,глас обичног малог човека,припадника радничке класе.
Нема коментара:
Постави коментар