понедељак, 22. јун 2015.

Мирко Талијан, прича о најчвршћем навијачу Звезде


Легенди је мало. Оних правих. Пред сваки дерби легенде које су носиле копачке, дриблале, давале голове, су у првом плану. Међутим, клубови не би били то што јесу да нема навијача који су деценијама били ту, правили атмосферу, стварали легенду о њима и правили им светску популарност.

Када је реч о Црвеној звезди, она има свега пар таквих имена, а једно од њих је свакако чувени Мирко Талијан. Човек који је уз Звезду и са Звездом прошао скоро све. Он је један од првих чврстих момака са трибине који је увек био уз свој клуб.

Сада је нажалост у инвалидским колицима, али ни то га не спречава да сваки дан буде уз Звезду, да је прати и навија. Нема свој стан, па и живи у простору крај "Маракане". У сваком смислу речи, борац.

"Да нисам борац одавно бих отишао" - први је коментар Мирка Талијана, који је суочен са многим проблемима. Ипак поново има разлог да се радује.

"Радујем се сваком дербију. И увек верујем у своју Звезду. Надам се да ће ми донети победу" - прва је реакција Мирка Талијана који и сада често дође на тренинг првог тима Звезде. Играчи га увек са поштовањем поздраве и питају за здравље. А он их је упознао много, много генерација и утакмица је иза њега.

"Заволео сам Звезду као дете. Отац је утицао на мене, он је био у партизанима, током рата у заробљеништу и њему је Звезда много значила. На први меч ме је довео старији брат, тада сам имао осам година и када сам видео колико је народ волео Звезду, како је то све изгледало пробудило се нешто у мени што ме држи и данас 60 година после. "


Већ тада је кренуо свуда са Звездом.

"Па ја сам исте године измолио комшију који је имао неку родбину у Загребу да ме поведе са њим да гледам Звезду јер је истог дана гостовала и у фудбалу и у кошарци. Фудбал је био Звезда - Локомотива, а кошаркаши су играли против Трешњевке. Када сам дошао у Загреб само сам пратио где народ иде и тако стигао на утакмице. Био сам клинац па ми није био проблем да уђем. "

Пожелео је да игра у Звезди, али ...
"Наравно одмах сам желео да заиграм фудбал у Звезди. Почео сам да играм у ОФК Београду јер сам са Карабурме, али нисам стигао до Звезде, па сам прешао на борилачке спортове. Бокс па рвање. Нисам био плашљив и зато су ме ценили многи. Улица ме је многоме научила, али нисам јој дозволио да ме у потпуности узме под своје."

Чим је одрастао Мирко је осетио шта значи ривалство два клуба.

"Шездесетих сам ушао на Партизанов стадион са Звездином заставом. Тада се Маракана тек градила и Звезда је била домаћин на ЈНА. Пре тога су навијачи црно-белих били на северу, али су прешли на југ и ту трибину учинили својом. Е ја сам једном приликом узео Звездина обележја и отишао на југ. Хтео сам да се докажем.

"Било је и тада навијачких сукоба, не у овом данашњем смислу, али их је било. Сећам се да је после једог дербија аутокомандом пролазио неки човек са комиончићем пуним диња и лубеница и затекао се у маси после меча и онда је почело опште гађање дињама и лубеницама. Када те то погоди нема приче, падаш као свећа.''

Ипак, разлика између два времена је очигледна.

"Када сам мало поодрастао почео сам да путујем у иностранство са клубом али и да бих радио. И то све сам прошао са ове "две петокраке ". Ипак, оно навијање и ово сада су два различита појма. Тада оружја није било. Дешавало се да се побијемо али после у кафани пијемо заједно. Бакљада није било, али она седамдесетих, спонтана, паљењем новина је за незаборав."


Наравно и тада је песма на стадионима била важна.
"Ја сам донео први мегафон у земљу. Мислим 63. се запалио руски танкер на Дунаву.Руси су се искрцали на обалу, а ја сам трампио литар шпиритуса, јер су они пили све, за мегафон који је имао и одмах сам га донео на "север". После тог првог меча је "нестао у маси" и никада га после нисам видео ", али тада смо имали мегафон" - кроз осмех се сећа Мирко.

Али организованог навијања није било.
"Тада вођа у правом смислу није било. Сви смо били другови. Нас пар је било заинтересовано да води навијање, поведе песму. Био је ту Миле Ајдарић који је волео да пише песме, а ми смо их онда преносили на трибину. И тада је због гужве долазило до међусобних туча. Сећам се да су једном њих десетак скочили на громаду од човека, нису минутима могли да га оборе. Али ја сам се трудио да то зауставим, спречим, да нам не буде тога на трибинама. "

Тада је поштовање према играчима било велико.

"Обожавали смо их, али је било изузетака. Сећам се да када смо испали против чини ми се Наполија, да су навијачи у бесу запалили помоћни терен, потпуно разровали бусење. Били су љути, било им је и криво. Али у суштини много смо волели наше играче јер се тада и дуго остајало у клубу па се навикнеш, па за све те године и сретнеш те људе негде. "

Миркова прича на "северу" је трајала све до почетка деведесетих.
"Тада сам прешао на запад. Аркан ме није знао а ја се нисам плашио и схватио сам да бих могао да будем у проблему. Касније су ме и он и покојни Шуца заволели. После пар година сам се ипак вратио на "север".

Ипак, данашњи Звездини навијачи цене све што је Мирко прошао.
"Чули су од старијих колико сам ту и воле да слушају о историји навијања и нашег клуба. Заиста ме поштују."

Мирко већ дуго живи крај зграде Спортског друштва јер нема стан. Због тога је и често у просторијама клуба, а нашао се ту и када су пре коју годину налетели навијачи Партизана.

"Када сам их видео изашао сам пред њих и рекао им "Децо, немојте то да радите, вратите се ", а они су ми узвратили увредама. Један ме чак позвао да се обрачунамо "на руке ". Нисам устукнуо, а њихов напад није прошао. Живот је суров, мораш да знаш да се браниш и ја сам то учио. Браним се па шта ми Бог да, нисам бежао. "


Мирко је страдао јер је спасао живот једном детету.
"У она лоша времена пролазио сам Карабурмом, тада је све било у мраку и чуо сам неког клинца како запомаже и моли некога да га не убије. Када сам чуо репетирање схватио сам да човек стоји веома близу мене. Брзо сам пришао и повукао му руку на доле, пиштољ је опалио и погодио ме у колено. Полиција ми је после рекла да сам спасао живот том детету, да је једна жена сведочила да је заиста хтео да га убије. "

Тада су почели и проблеми са ногом.
"Када сам осетио тај бол, доживео сам што каже народ фрас и од тада су почели моји проблеми са шећером. Притом сам се и повредио на неком зарђалом ексеру који је изазивао гангрену. Дуго сам се одупирао, али на крају су морали да ми одсеку ногу. Сада страхујем да ми не одсеку и другу. "

Ипак, легендарни Звездин навијач није сам.
"Навијачи су сада моја породица. Бринули су се о мени, долазили ми у болницу, пружали ми подршку на сваки начин. Не могу да вам опишем колико ми то значи. Уз мене су увек. Много сам им захвалан. То ме држи у животу заиста. Мени је најтеже што не могу да им се одужим. На жалост Звезда је у таквој ситуацији да не може ни себи да помогне, па не очекујем много."

Скандирање пуног Пионира

Мирко је се посебно радовао победи кошаркаша Звезде над Панатенаикосом. Изашао је на паркет где су га поздравили играчи, а потом је доживео и скандирање целе хале.

- Много ми је било драго, али од узбуђења нисам чуо шта ми певају. Био сам пресрећан - каже Мирко.

Унука највећа радост

Поред Звезде Мирко има још једну радост.

- Моја унука ми причињава највеће задовољство. Има десет година и она ми је највећа срећа - каже чувени Звездин навијач.

Извор : http://www.24sata.rs/da-kao-lav-se-boris-mirko-talijan-prica-o-najcvrscem-navijacu-zvezde/12333

петак, 05. јун 2015.

Celtarras (скинхед секција)



Туча са навијачима Спортинг Хихона


Сукоб са полицијом



Компостела - Селта (година 1998)