понедељак, 29. октобар 2018.

Деинтон Конел ''Медвед са Хајберија''


Деинтон Конел био је један од најозлоглашенијих фудбалских хулигана Арсенала 70-их,али и вредан момак који је зарађивао за живот тако што је учествовао у организовању свирки за чувене ''Pet shop boys''-е током 80-их.Његова прерана смрт у Москви 2007.године,само је допринела мистици која га још увек окружује иако није више међу живима.

''Одувек је код фудбалских хулигана важило правило да кад год имаш потребу да питаш шта се догодило ,то значи да не припадаш том свету,па самим тим не требаш ни да знаш.Публицитет никада није био,нити ће бити пожељан.'' Ово је један од одговора са Twitter-a који ми је остао урезан у сећању,након што сам почео да пратим Деинтона Конела Медведа на друштвеним мрежама.Због својих веза са чувеном групом хулигана ФК Арсенал ''Herds''-има касних 70-их и почетком 80-их,Конел је без сваке сумње важио за најпознатије лице трибина Хајбери,пре него што је стекао славу као шеф обезбеђења бенда ''Pet shop boys'',а затим и као организатор њихових концерата.У ери када су се спроводила масовна хапшења,када су хорде дивљака улетале на терен рушећи све пред собом,а туче на трибинама биле део уобичајеног фолклора викендом,Деинтон Конел је још тада у очима многих имао статус легенде.


Октобра 2007,а у својој 46.години на улицама Москве,Конел је страдао у саобраћајној несрећи док је био на турнеји са ''Pet shop boys''-има.Међу хиљадама ожалошћених на сахрани (служба је одржана у цркви Св.Марије Магдалене) могле су се видети некадашње Арсеналове звезде Ли Диксон и Џон Рајт,боксер Френк Бруно,радио водитељ Џенет Стрит Портер,комичари Мет Лукас и Дејвид Вилијамс као и многе друге славне британске личности из јавног живота.Пола Халовеј роуда је тога дана затворено.На првој Арсеналовој утакмици коју је играо као домаћин против Сандерленда,више од 1000 најватренијиих навијача овог клуба обукло се у црнину,придруживши се процесији која је пролазила поред Хајберија,да би се на крају зауставили испред стадиона Емирејтс.На десетине порука саучешћа и венаца положено је код два бронзана топа Арсеналовог новог игралишта.

Године 2004,у једном масном и прљавом кафеу близу Арсеналовог старог стадиона,интервјуисао сам Деинтона Конела поводом књиге коју сам намеравао да напишем - Хајбери прича о Арсеналу у Н5.Надао сам се да ћу више сазнати о навијачкој субкултури Хајберија током 80-их.Деловао је шармантно,љубазно и духовито,баш као прави мрки медвед.Једини пут када је дошло до жучне расправе између нас двојице,десило се то у тренутку плаћања рачуна током доручка, и морам да кажем да је у тој расправи он победио.Међутим мало је говорио о својој контраверзној прошлости фудбалског хулигана.

Чак ни директна питања нису успела из њега да извуку било какав детаљнији одговор.Занимало ме је и то зашто за разлику од осталих ''славних'' деликвената - укључујући Каса Пенанта (Вест Хем) и Марка Најта (Челзи) није желео да расветли стварне догађаје и исприча своју фасцинантну животну причу.Само је одмахнуо главом и наставили смо даље.Али када сам се дотакао специфичних инцидената са мечева Арсенал-Брајтон и Арсенал-Милвол,вршећи притисак да ми бар нешто више исприча везано за та два догађаја,запретио је да ће завршити итервју.

Конел је одувек покушавао да буде суздржан гурајући под тепих своју прошлост.Направио је изузетак када га је Енди Николс аутор књиге ''Hooligans'' означио као главно лице Арсеналове групе 80-их.Био је бесан када га је у тој књизи навијач Стоука Марк Честер прозвао присећајући се ФА меча на Викторија Граунду са Арсеналом 1990. наводећи: ''Доживели смо шок када се 400 зајебаних Gooners-a устремило ка нама сузбивши нас до ограде.Где је тада био Деинтон Конел тај велики црни скот?Он је наводно као важио за њиховог вођу.'' Конел се није осећао лагодно што га неко јавно помиње,али се сагласио ''Да су те ствари које се тичу трибине далеко иза њега и да нема он шта било коме да објашњава,јер је у животу окренуо други лист''.Али приче и даље постоје.


Деинтон Конел рођен је у Брајтону 1961.године у браку двоје имиграната који су дошли у Британију са Јамајке.Нешто касније се сели у Вуд Грин где проводи остатак свог живота и зарађује.Након што је напустио школу у својој 16.години,запошљава се на грађевини где мукотрпно ради све до својих касних 20-их,док у слободно време прати Арсенал код куће и на гостовањима.Како ми је једном приликом рекао ''обожавао је целу ту атмосферу која је владала на Хајберију као и другарство на трибинама док навија за вољени клуб''.Истицао је да зајебанцију и хумор на утакмицама ништа не може да замени.

Деинтон Конел почиње да прати мечеве Арсенала средином 70-их баш у време најозлоглашенијег хулигана на Хајберију Џона Хоја.Два метра висок са преко 120 кг,Џони Хој је био зајебан лик који је организовао Арсеналове навијаче у одбрани од супарничких група,које су желеле да им провале на трибину.Судећи према чланку у ''Time out'' магазину новинара Криса Лајтбауна из 1972.године,Хој је осуђиван за насиље на фудбалским утакмицама више од било код другог хулигана у Лондону.Два блиска пријатеља Деинтона Конела потврдила су ми да су се сви на трибинама Хајберија са пуно страхопоштовања односили према Џону Хоју,свесни његове снаге и ауторитета,па је тако и сам Деинтон Конел са дивљењем гледао на њега,слушајући шта има да каже.А његова порука је била врло једноставна ''Туците се за Арсеналову част и браните своје упориште Хајбери уколико сте нападнути''.

Већ 1977.године,Деинтон Конел се први пут појављује у медијима приликом краћег разговора са познатим енглеским новинаром и емитером Џенетом Стрит Портером о музичкој сцени на Кингс Роуду за ИТВ документарац.Интервју није само показао његов интерес за музичку и модну сцену,већ и то да се у 16.години дала приметити његова самоувереност,артикулисаност и озбиљност без обзира на узраст.Он је важио вероватно за најпознатије црно лице на трибинама Хајберија.


Све до краја 70-их година,значајан број навијача афро-карипског порекла пратио је мечеве Арсенала.Многи од њих,укључујући Конела,били су деца којима су родитељи емигрирали у Уједињено Краљевство непосредно по завршетку Другог Св.Рата.Њихова искуства током посете стадиону Хајбери су помешана.Отац Колинса Кембела доселио се у Тилбури 1953.године,а сам Колинс имајући јако лоша искуства на Стамфорд Бриџу и Аптон Парку,некако ни сам не зна како,одлучује се да посети Хајбери: ''Одмах се могла видети етничка мешавина међу људима како на улици,тако и на стадиону.Моја прва посета Хајберију поклопила се да дебитантским наступом Брендона Бетсона против Шефилд Јунајтеда у марту '73 године.Да будем искрен,нисам знао скоро ништа о њему пре него што је истрчао на терен,тако да сам доживео поприличан шок када сам га видео.Такође сам помало осећао и нервозу каква ће бити реакција публике,али публика је била заиста сјајна.Скандирали су му ''Бетсон,Бетсон...'',а он им је на то одговорио аплаузом.Нико није имао проблем са његовом бојом коже,Бетсон је био наш први тамнопути фудбалер и огромна инспирација свакога од нас.''

Ипак претенциозно је тврдити како је расна хармонија увек владала ван стадиона.Једном приликом када сам послао захтев листу Ајлингтон Газета да ми доставе информације везане за историју Хајберија,стигла су ми три слична сведочења,која упућују на проблеме са којима су се људи суочавали у подземној железници и у неколико улица поред Арсеналовог терена.Рецимо средином 70-их година,лидер Националног Фронта Џон Тиндал изјавио је ''како се нада да ће попунити редове партије,регрутујући људе кроз кампању на фудбалским стадионима''.

И заиста Национални Фронт је био присутан негде у то време око Хајберија,покушавајући да кроз промоцију свог десничарског магазина ''Булдог'' регрутује нове чланове.Међутим њихово присуство већ средином 80-их,бар када је реч о Хајберију,је несумњиво окончано.Колинс Кембел то објашњава овако : ''Иако су Арсеналови навијачи у целини гледано ширег схватања него остале групе блиске конзервативној десници (мада се и полиција трудила да склања НФ са стадиона),оно што са сигурниошћу могу да потврдим је да је Деинтон Конел јако успешно решавао проблеме десничарског активизма.''

Очевици се сећају како је Деинтон Конел прилазио десничарским агитаторима.Колинс Кембел ми је испричао да је једном приликом Деинтон Конел дошао до типа и запретио му да ће да га поломи ако га буде опет видео.Члан НФ-а је кренуо да виче на Деинтона Конела,али убрзо је одступио видевши да се овај уопште не шали.У следећој ситуацији Деинтон је зграбио гомилу новина и летака од једног другог момка,почео да му се кези у лице и одшетао са хрпом НФ материјала у рукама.Деловало је урнебесно,али иза онога што је радио стајала је озбиљна порука.Хулиган из Конелове екипе рекао ми је да слободно може да се остави по страни шта су људи мислили о Деинтону Конелу,нико није ни помишљао да помене НФ пред њим,јер је он био тако добар друг и навијач да многи који би можда и пали у искушење да се повежу са десничарским организацијама,нису хтели то да ураде баш због њега.Екипа му је помогла да држи Национални Фронт подаље од трибина,јер је имао велики утицај и људи су га поштовали''.


Током једног од маршева северним Лондоном,Конел се појавио са неким ортацима из Арсеналове групе ''Herds'',понео Јунион Џек заставу (Британска застава) и улетео међу припаднике НФ-а.То је био његов стил - користио је иронију,пародију,хумор - шта год је потребно само да смири потенцијално опасну ситуацију.Требало је видети фаце тупана из Националног Фронта када се Конел појавио,заиста непроцењив призор.Унео им се у лице,гледајући их право у очи као да каже ''И шта ћете да урадите поводом тога?''Фронтовци и нису могли ништа друго да ураде сем да истог тренутка један за другим оборе поглед.

Иако је важио за духовитог момка увек насмејаног,сасвим сигурно да Деинтон Конел није био анђео.Служио је казну затвора неколико пута,а да је водио буран живот доказује и ожиљак од ножа на његовој слепоочници,што иде само у прилог томе да туче навијача на трибинама могу бити итекако непријатно искуство.У ери када је фудбалски хулиганизам описиван као ''енглеска болест'',није се устручавао да учествује у свему томе,користећи песнице и чизме како би доказао поенту онога што ради.Раних 80-их на Ештон Гејту,терену ФК Бристол Сити,предводио је напад групе ''Herds'' на навијаче овог клуба,после чега је неколико присталица Бристол Ситија завршило у болници.Очевидац који се нашао на лицу места описао је овај догађај речима ''навијачи Бристола су буквално раскомадани''.

Након тога догодила се још једна туча на бристолском Вестминстер Роуду,где је гомила прозора поразбијана,што је имало за последицу да још више људи заврши у ургентном центру.На Гудисон Парку Конел је користећи песнице и чизме започео тучу са навијачима Евертона која се проширила и на околне улице.Групу ''Herds'' пратио је лош глас да на гостовањима демолира возове,пиша по поду,најблаже речено понаша се непримерено...хорде животиња,нимало кул,ништа што би омладина требало да опонаша.Листа инцидената у којима је Деинтон Конел учествовао скоро је па бесконачна - пут у Белгију 1981 или Ливерпул 1983? Шта се тамо догађало? Конел је на то само одговорио ''они који су били тамо знају,они који нису и не треба да знају''.

Данас се на Деинтона Конела гледа са више поштовања,него на остале хулигане тог доба.Разлог је можда тај што је био доста тајновит за разлику од многих приповедача,а реално је могао да држи пажњу целог ресторана или паба,наводи један од загрижених Арсеналових фанова.Ако би и испричао неке анегдоте,то би радио у одабраном друштву,смех би одзвањао просторијом...ето такву је харизму имао Деинтон Конел.Разлог што су га људи поштовали је и тај што се он никада није продао,попут појединих људи са трибине. ''Њему би можда било далеко лакше да се појавио у неком навијачко документарцу или нечем сличном користећи своју славу,али Деинтон Конел је више ценио другарство и лојалност,наводи Конелов пријатељ.'' Члан навијачке групе ''Herds'' ми је једном приликом посведочио да је Деинтону Конелу нуђено да напише књигу о навијачима Арсенала,међутим да би сте написали добру књигу,морате да наведете имена учесника,а он свакако није био цинкарош''.

Деценије су прошле након његове смрти,па ипак за њега се и даље везују разне мистериозне приче.Првог маја 1982.године Арсенал се припремао да угости градског ривала Вест Хем на Хајберију.Већ дужи временски период када се погледа уназад,чувена банда са Аптон Парка ''Inter City Firm'' ковала је план како да се инфилтрира на северну трибину међу Арсеналове најватреније присталице.Пре него што ће сукоб отпочети,градом су кружиле приче да ICF намерава сурово да нападне тако што ће на улазу прошверцовати жилете у кесицама чипса.Релативно ниска посета на стадиону од 34.000 гледалаца,показала је да су многи предосећали хаос,те да су зато одлучили да остану код куће.Већ у 14:45 око 500 припадника ICF-a окупило се на врху северне трибине,спремна да се у једном тренутку сјури доле у масу.Са собом су понели велики банер на коме су се налазили укрштени чекићи у бордо и плавој боји Вест Хема,развивши га са стране.


Проблеми су екскалирали најпре кроз увреде и псовке,да би туча нешто касније отпочела у средишту трибине и по боковима.А онда око 14:55 догодила се стравична експлозија,детонирана је димна бомба која је обавила северну трибину димом добрих пет минута.Таблоиди су својевремено извештавали да су навијачи Вест Хема одговорни за овај инцидент,међутим у навијачким круговима се још тада знало да су заправо Арсеналови хулигани активирали пиротехничко средство и да је Деинтон Конел стајао иза експлозије.Један од Арсеналових фанова имао је овакав коментар на све што се догађало: ''Наши навијачи  су желели јасно да ставе до знања Вест Хемовим хулиганима да северна трибина припада Арсеналу.Сви су знали да иза инцидента стоји Деинтон Конел,иако су његови блиски пријатељи у истрази тврдили да он није био у том тренутку ту,већ на Клок Енду како би му дали алиби.Догодило се још пар ситуација на улицама Лондона у којима је Деинтон Конел учествовао сукобљавајући се са присталицама Вест Хема тог поподнева.Како год...навијачи Вест Хема никада више после тих догађања нису имали озбиљнију акцију на нашем стадиону''.

Пошто се меч завршио,медији су јавили да је дошло до трагедије,јер је један од Арсеналових присталица избоден на смрт у подземној железници.Фудбалско насиље је достигло свој врхунац на Хајберију тога дана,па иако је историја насиља у Лондону сматрана традицијом,ово је био први и последњи пут да се хулиганима остави простора да праве инциденте на самом стадиону.Пораст броја полицијских и безбедносних камера  значио је да ће од сада па на даље,ривалске банде морати да решавају своје сукобе искључиво на улици,далеко од очију јавности.

Деинтон Конел ће остати високопозициониран међу хулиганима све до касних осамдесетих,што ће се потврдити кроз сукобе са навијачима Милвола у јануару 1988.године на Клок Енду,када је предводио напад своје екипе.Занимљиво је да је управо он заслужан за то што Арсеналови навијачи носе надимак ''Gooners''.Наиме почетком 80-их по граду се пронела вест да ће хулигани Тотенхема у предстојећем дербију северног Лондона упућивати увреде нарачун ривала скандирајући им ''Goons'' што би у преводу значило ''пернате животиње''..птице..Конел је ипак за то сазнао раније,предухитривши њихове провокативне прозивке,присвајајући тај термин за Арсеналове хулигане,али у једном сасвим другом контексту.Рекао ми је у интервјуу ''да је тај термин оригинално искоришћен од стране њих самих као надимак,јер иако данас на хиљаде Арсеналових симпатизера описује себе као Gooners-e,и да постоји истоимени назив фанзина,сасвим сигурно да тај термин у неком периоду није широко употребљаван.'' С обзиром на сведочења упитао сам га да ли то значи да је управо он родоначелник навијачке групе и назива,Деинтон ми је одговорио ''да не би баш желео себи да приписује заслуге за име''.

Како су се 80-е приближавале крају,тако је и Деинтон Конел сазревао,полако завршавајући своју каријеру активног фудбалског хулигана.Премда је и даље пратио с времена на време Арсенал,утакмица коју ни за живу главу није желео да пропусти била је она из маја 1989,када је Мајкл Томас донео титулу клубу на Енфилду после дугих 18.година.Гледаоци су јасно могли да га виде на ТВ-у са шеширићем како скаче у сектору Арсеналових навијача.У међувремену Деинтон се запослио као шеф обезбеђења ''Pet shop boys''-а заједно са својим пријатељем Питерим Ендрјусом.Публика ће га памтити по томе што је користио шарм и чудан смисао за хумор - грлио би својим огромним рукама и певао деликвентима на уво смешне песме - одвраћајући их да не праве проблеме.

Фронтмен ''Pet shop boys''-а Крис Лав присећа се да је Деинтон Конел заснивао пријатељства у којем год граду да се појавио,у било којој земљи током турнеје.Људи су га једноставно препознавали прилазећи му,као што су прилазили Нилу Тенанту и мени''.Уклапао се он свуда,није битно да ли је то фенси журка Елтона Џона на којој су се носила одела,беле кошуље и кравате или тридесети рођендан Мета Лукаса у опуштенијој варинати дрес кода у стилу Дикенсовог карактера Мр.Пиквика,Конел је осећао задовољство што може да буде у друштву јавних личности од Брајана Еноа до певача Секс Пистолса и Арсеналовог фана Џона Линдона.Рођени шоумен,Деинтон Конел је имао свој перформанс са ''Pet shop boys''-има појављујући се у ''So hard'' видео запису из 1990 године,као што је заузимао челно место на стејџу у Савој Тетатру.Продуцент и уметник Сем Тејлор Вуд који је заслужан за сам концепт шуо програма,тада га је фотографисао својим фотоапаратом 1998 године,за уметнички рад ''Пет револуционарних секунди Х111'', и то ни мање ни више него како чита књигу поезије.

Последњих година ''Pet shop boys''-и нису наступали толико често,тако да је Деинтон Конел морао да нађе алтернативу да би прехранио своју породицу (жену и тоје деце),отворивши продавницу на Окфорд Стриту.У ноћи фаталне несреће у Москви,уживао је у шампањцу и кавијару са члановима бенда,да би се нешто касније одвезао до клуба ''Roof''.Међутим на самом путу до места одредишта,возач губи контролу,удара у дрво,а Деинтон Конел заједно са возилом упада у реку.

На помен његовог имена мишљења су подељена.Другови Деинтона Конела су оштро искритиковали ФК Арсенал зато што управа није дозволила да се комеморативни скуп у његову част одржи у просторијама клуба.Две године касније,чак је и градско веће изгласало да спомен табла са његовим именом у близини стадиона Емирејтс мора бити уклоњена.Али на навијачким форумима,у оквиру хулиганских тема, анегдоте о Медведу и групи ''Herds'' остаће заувек забележене...

Тридесет и једну годину након што је Сандеј Тајмс описао фудбал као ''сиромашан спорт,који се игра на оронулим стадионима,за најниже слојеве'',ова игра доживела је драматичне промене захваљујући астрономским финансијским инјекцијама,пре свега од ТВ права.Па ипак остаје жал и пожуда за причама о страшним биткама на трибинама,другарству и узбуђењима која су красила то доба.Сећање на Деинтона Конела - лојалног пријатеља,борца за слободу,навијача Арсенала,хулигана и човека из шоу бизниса - и даље живи у свима онима који су прошли његов пут.И то ће заувек тако и остати...

петак, 19. октобар 2018.

Милано,графит на зиду којим се величају ''Brigate Rosse''


Милано 26.септембар - Графит на зиду којим се изражава подршка Надији Лиоче,бившој чланици оружане формације ''Nuove Brigate Rosse'' - Nuclei Comunisti Combattenti,која је учествовала у убиству Масима Дантона 1999. и Марка Биађија 2002,појавили су се на зиду куће на периферији Милана,Тргу Помпео Кастели и улици Виа де Фрасини.Јуче су се такође појавили летци солидарности упућени групи ''Brigate Rosse'' и у граду Сесто Сан Ђовани (регији Ломбардија),познатом и као италијански Стаљинград због традиционалне популарности Комунистичке Партије Италије.У њима се као и у претходном случају наводи,да је радничка класа уз своје чланове Надију Лоиче,Роберта Морандија и Марка Мецасалму.

понедељак, 15. октобар 2018.

ЦРВЕНЕ БРИГАДЕ И ОЛОВНЕ ГОДИНЕ


Црвене Бригаде одговор на тајне операције ЦИА...

Отмица тадашњег италијанског премијера Алда Мора 16.марта 1978,и његова ликвидација после 55 дана заточеништва,означили су почетак краја терористичке организације,која је током 70-их и 80-их година прошлог века извршила убиства на десетине судија,политичара,новинара и виђенијих индустријалаца.

Црвене Бригаде,које су настале као одговор на тајне операције ЦИА у Италији,постале су једна од најпознатијих терористичких организација у свету.Залагале су се за стварање комунистичког друштва у Италији путем оружане борбе,и одвајање те земље од западне алијансе. Њихова најпознатија акција је отмица,а затим и убиство премијера и вође Демохришћанске странке Алда Мора.

Ликвидација Алда Мора представљала је почетак краја Црвених Бригада,које су током 70-их и 80-их година прошлог века убиле на десетине судија,политичара,новинара и виђенијих индустријалаца.Међу отетима био је и амерички генерал Џејмс Дозијер,а 1984 године убили су Лимаона Хунта из Синајских мултинационалних снага и посматрачке групе.Међутим,Морово убиство изазвало је гнев целокупног италијанског друштва,што је приморало власти да усвоје нове строге законе за борбу против терористичких организација.

Црвене Бригаде

Настанак Црвених Бригада (Brigate Rosse) везује се за крај 60-их година прошлог века,када је у Италији,уз подршку ЦИА која је водила тајну операцију ''Гладио'',почео да јача фашистички покрет.Циљ те операције био је уништење Комунистичке Партије Италије,и све популарнијих и масовнијих радничких и синдикалних покрета.Фашистичке организације широм Италије извршиле су серију добро планираних терористичких напада,с циљем заустављања студентских и радничких протеста и да на тај начин натерају власти да се обрачунају с левичарима.После неколико таквих напада током 1969. године италијанске власти почеле су да хапсе левичаре.Највеће хапшење обављено је после бомбашког напада на Тргу Фонтана у Милану,у коме је погинуло 16,а рањено двадесетак особа.Иако су бомбу поставили припадници фашистичког Новог поретка (Ordine Nuovo),напад је приписан левичарима.Власти су спровеле акцију у којој је ухапшено око 4.000 левичара и студентских активиста,који су осуђени на затворске казне.

То је био повод за оснивање организације с марксистичко-лењинистичком идеологијом у Милану.Убрзо је формирана и група у Торину.Њиховим спајањем 1970 године формиране су Црвене Бригаде.У почетку су имале око 500 чланова,старости између 30 и 40 година,који су примали месечне плате од 400 долара.Међу оснивачима истицао се Алберто Франческини,који је потицао из радничке породице.Црвене Бригаде постале су оружано крило великог друштвеног покрета који су чиниле левичарске партије и синдикати,а подршку су имали и од италијанске Комунистичке Партије.

Убрзо су отпочели са акцијама чији је циљ био уништење припадника екстремне деснице.Напади на фашистичке организације и њихове скупове били су скоро свакодневни.Вршили су саботаже у великим компанијама,давали подршку радницима и синдикатима,а најактивнији су били у индустријски развијеним подручјима Италије,посебно на северу земље.У почетку су уништавали аутомобиле власника фабрика,а убрзо су се преоријентисали на киднаповања.Веће терористичке акције почели су да планирају крајем 1971. године.

Циљеви и методологија борбе

Своје циљеве и методологију борбе Црвене Бригаде објавиле су 1974. године саопштењем за јавност.Притом су позвали раднике да приступе ''моћној борбеној Комунистичкој Партији'',што је био званичан назив за Црвене Бригаде.

У жељи да застраше правосудне органе и изврше притисак на њих да не покрећу процесе против њихових активиста,примењивали су тактику свакодневних напада.Како су постали оружана илегална формација,одустали су од акција по фабрикама.Почели су да изводе оружане акције,нападе на полицајце,карабињере,затворске чуваре,функционере конзервативних и десничарских партија.Прва значајнија акција било је киднаповање главног тужиоца Ђенове Сосија 1974. године.Њега су покушали да замене за два ухапшена припадника Црвених Бригада.

Организацијска структура

Црвене Бригаде убрзо су постале једна од најпознатијих терористичких група у свету,која је имала око 800 наоружаних припадника и близу 3000 ненаоружаних активиста који су им пружали подршку.Основни критеријуми за пријем нових чланова поред идеолошког опредељења била је борба против капитализма и стварање комунистичког друштва.

Организација Црвених Бригада била је одлична.На врху субординацијске лествице налазила се Стратешка дирекција (Direzione strategica),која је сматрана мозгом организације.Дирекција је имала од 10 до 20 чланова који су углавном били високообразовани људи,неки и са титулама доктора наука.

Стратешка дирекција била је одговорна за политичко-организацијски програм Црвених Бригада.Њени чланови контактирали су са пуковницима који су били вође борбених формација које су се звале колоне.Једну колону чиниле су три бригаде које су се делиле на ћелије.Свака ћелија имала је од 5 до 10 активиста.По потреби ћелије су могле да се спајају у модуле.

Постојало је десет колона које су своје седиште имале у: Милану,Ђенови,Торину,Риму,Напуљу,Фиренци,Падови,Верони,Болоњи и покрајини Венето.Свака колона имала је своје тежишне задатке.Тако је на пример задатак Римске колоне био да напада политичке лидере и чланове Демохришћанске странке.Подручја на којима нису биле формиране колоне покривали су регионални револуционарни комитети.

Организација је поседовала велики број аутомобила,аутомеханичарске радионице,лабораторије за израду лажних документација,кројачке радионице где су шивене војне,полицијске и карабињерске униформе које су користили за извођење акција.Располагали су и са око 6000 конспиративних станова у свим крајевима Италије.

Убиство Алда Мора

Најпознатија акција Црвених Бригада,која је уједно и означила почетак њиховог краја,догодила се пре 35 година,16.марта 1978,када су отели Алда Мора.Отмица се догодила током дана,док је тадашњи премијер ишао према парламенту,у коме је требало да буде усвојен историјски споразум између Демохришћанске странке,чији је он био председник,и Комунистичке Партије Италије,против чега су биле левичарске радикалне партије.Приликом отмице премијера убијено је петоро његових телохранитеља.

После два дана отмичари су медијима послали фотографије Мора сликаног испред обележја организације,с натписом ''Brigate Rosse'' и петокраком у кругу.Мора су прогласили политичким затвореником коме ће судити ''народни суд''.Италијанска полиција убрзо је ухапсила поједине вође Црвених Бригада - Рената Курћија и Алберта Франческинија.Курћијева супруга Мара Кагол убијена је приликом хапшења јер је пружала оружани отпор.

Црвене Бригаде понудиле су размену Алда Мора за Курћија и 13 осталих чланова којима је требало да почне суђење.За време заточеништва Моро је писао Ђулчију Андреотију,који га је заменио на дужности премијера након отмице,да удовољи захтевима Црвених Бригада како би се избегле непотребне жртве.Међутим,Андреоти је био одлучан да се не преговара са терористима.Оглушио се и о молбе чланова Морове породице.Због тога је после Моровог убиства било све више сумњи да је Андреоти тако поступио због жеље да задржи место премијера Италије.

Црвене Бригаде убиле су Алда Мора после 55 дана заточеништва,у гаражи испод стана у римској улици Молтанћини.Његово тело на коме је било 17 прострелних рана пронађено је ујутру 9.маја у пртљажнику аутомобила марке ''рено 4'' црвене боје у улици Каетани,на пола пута између седишта демохришћана и комуниста,чиме су терористи очито желели да пошаљу поруку италијанској јавности.

Епилог

После убиства Алда Мора држава је кренула у одлучан рат против тероризма користећи сва расположива средства.Познати генерал италијанских карабињера Карло Алберто Дала Кијеза,кога је неколико година касније убила мафија,постао је координатор борбе против тероризма.Комунисти су одмах јавно осудили отмицу и престали су да дају подршку припадницима Црвених Бригада.После убиства и многи интелектуалци који су до тада подржавали Црвене Бригаде престали су то да раде.Чак су и ухапшене вође Курћио и Франческини осудили убиство и вођу Марија Моретија,који је извео акцију отмице.

Тада су поједини ухапшени припадници Црвених Бригада почели да одају поверљиве информације о деловању те организације.Један од истакнутих чланова Патрицио Пећи,који је касније убијен,одао је велики број припадника Црвених Бригада,који су убрзо почетком 80-их година били ухапшени.

Иако је италијанска полиција имала велике успехе у борби против Црвених Бригада,организација је повремено изводила акције,међу којима је и отмица судије Ђованија Дурса,за чије је ослобађање тражено затварање затвора у Асинару.Први знаци урушавања организације осетили су се тек 1984. године,када је дошло до поделе на две фракције - Борбену Комунистичку Партију и Унију Борбених Комуниста.У том периоду значајно је смањен број терористичких акција,а 1989. године већи број припадника Црвених Бригада био је ухапшен.Преостали чланови наставили су повремено да изводе акције,а половином 90-их нападнута је америчка база у Авијану.

После тога,све до 1999. године,сматрало се да је тероризам у Италији побеђен и да су Црвене Бригаде отишле у историју.Али када је испред своје куће убијен Масимо Дантон,аутор владине реформе закона о раду,показало се да Црвене Бригаде још увек постоје.На зиду изнад тела убијеног Дантона спрејом је било исписано ''Brigate Rosse'', и издато је саопштење у којем се наводи да ће тако проћи свако ко покуша да одузме права радничкој класи.Две године касније убијен је Марко Биађи,још један владин саветник за питање рада,а крајем децембра 2003. полиција је у центру Рима у подруму стамбене зграде открила тајно складиште оружја које је припадало Црвеним Бригадама.

Сматра се да око стотину чланова Црвених Бригада и данас повремено делују.

Модерни политичар

Италијански политичар и премијер Алдо Моро рођен је 1916. године у градићу Маглие.Од средине педестих година обављао је неколико значајних дужности у италијанској влади.Од 1955. до 1957. био је министар правосуђа,од 1957. до 1959. министар образовања.Током 1966. био је кратко министар спољних послова,а током 1976 обављао је и дужност министра унутрашњих послова.Круна његове политичке каријере су два мандата на месту премијера,од 1963. до 1968. и од 1974. до 1976.године.Био је један од протагониста модерних политичких савеза и Италији,а на међународном плану залагао се за побољшање односа са тадашњом СФРЈ.

Судбина отмичара

Отмицу и убиство Алда Мора организовао је Марио Морети један од вођа организације.Морети је ухапшен 1981. године и осуђен за отмицу и убиство Алда Мора на шест доживотних казни.Пуштен је на слободу након одлужених 15 година затвора.

Саучесник у извршењу убиства био је Просперо Галинари,који је учествовао и у отмици судије Сосија 1974. године,после чега је ухапшен.Након бекства из затвора 1976.године,Галинари је ангажован у акцији отмице Алда Мора.Ухапшен је 1979. године и осуђен на доживорну робију.

Плашила их се и Коза Ностра

Припадници Црвених Бригада постали су препознатљиви по својој окрутности и методама мучења,међу којима је било и бушење колена електричном бушилицом.Ликвидирали су скоро све чуваре затвора за које су имали податке да су били укључени у мучења њихових припадника.Колико су били окрутни и какав их је глас био и Италији можда најбоље говори податак да су од њих страховале и вође Коза Ностре,који су својим члановима сугерисали да избегавају сукобе са њиховим члановима.

уторак, 09. октобар 2018.

Ламиа - Арис Солун / 27.08.2018


У гостујућем сектору налази се застава са ликом Ариса Велухиотиса (рођеног 27.августа 1905 године у Ламији - преминуо 16.06.1945 године) која је наменски истакнута на његов рођендан,у месту где је провео већи део свог живота.Арис Велухиотис је грчки револуционар,бивши члан Централног Комитета Комунистичке Партије Грчке и један од водећих команданата Народно Ослободилачке Армије Грчке (ЕЛАС).Учестововао је у кључним операцијама Грчког Покрета Отпора,између осталог и у акцији дизања у ваздух моста Горгопотамос.Након потписивања Варкиза споразума,Арис се није сложио са одлуком КП Грчке о прекиду ватре и даљих непријатељстава према Британској Армији децембра 1944,нашавши се тако у политичкој изолацији.Веома је важно поменути да се у биткама против ЕЛАС-а, Британци и њихови савезници из грчке буржоаске владе нису устручавали да користе помоћ преосталих нациста и других колаборационистичких трупа Грчке.У јуну 1945,мали одред који је предводио Арис опкољен је од стране владиних трупа у планинама недалеко од Арте,где је трагично окончао свој живот.Том приликом су главе Ариса и његовог ађутанта Дзавеласа одсечене од стране злочинаца ирегуларне десничарске формације и постављене на централном тргу града Трикале.

понедељак, 08. октобар 2018.

Славимо Партизанов 73 рођендан


Све честитке од стране фанзин-блога Црвени Скинхед!

КОСОВО ЈЕ СРБИЈА – НАТО ИДИ КУЋИ!


Нова комунистичка партија Југославије (НКПЈ) поводом срамне изјаве Александара Вучића, председника Србије али и других представника власти о „ разграничење са Албанцима на Косову и Метохији“ поручује да се из таквих порука јасно препознаје тежња проимперијалистичког режима да настави погубну политику која неминовно води признавању окупиране јужне српске покрајине као „самосталне државе“ са представништвом у Уједињеним нацијама. 

НКПЈ истиче да је таква политика потпуно погрешна и супротстављена интересима како Србије тако и српског народа на Косову. Било какав „споразум“ који Вучић постигне са албанским сепаратистичким и марионетским властима у Приштини под патронатом империјалистичке Европске уније неће заштити српски живаљ на Косову већ га насупрот томе оставља на милост и немилост терориста из бивше такозване Ослободилачке војске Косова који сада, између осталих, чине марионетске власти у Приштини.

НКПЈ наглашава да је Косово и Метохија од окончања злочиначке агресије западног империјализма на Савезну Републику Југославију 1999. године окупирана територија од стране његове ударне војне песнице НАТО. Окупирани су како Срби, тако и Албанци, као и сви други житељи јужне српске покрајине у којој је изграђена највећа војна база НАТО на Балкану у склопу политике окруживања Русије снагама тог империјалистичког војног савеза и зарад грамзивих циљева крупног капитала.

НКПЈ поручује да су недопустива било каква „разграничења“, поделе, замене територија и слично. Основни циљ западног империјализма је да присили власти у Београду да признају границе између Србије и Косова и чланство Косова у Уједињеним нацијама што је апсолутно неприхватљиво.

НКПЈ користи и ову прилику да затражи од окупаторских НАТО трупа да одмах напусте територију јужне српске покрајине и захтева њен моментални повратак у састав матице Србије. Власти у Београду су дужне да одмах прекину преговоре под покровитељством западног империјализма са марионетском владом у Приштини. Срби и Албанци на Косову треба да се уједине у борби против империјализма и окупације следећи славни пример партизанских хероја Боре и Рамиза из Народно- ослободилачке борбе у Другом светском рату.

Секретаријат Нове комунистичке партије Југославије,
Београд,
22. август 2018.

четвртак, 04. октобар 2018.

Скинхеди против Националног Фронта



Вест Бромвич 28.04.1979. год, скинхеди антифашисти излазе на улицу како би се сукобили са десничарима Националног Фронта који су баш у том периоду кренули циљано да агитују на навијачким трибинама и панк концертима.