среда, 30. јануар 2013.

понедељак, 21. јануар 2013.

Битка за Верону


FOREVER ULTRAS пред полазак у Верону 1976

Била је то 1976 година, једно турбулетно време италијанског друштва од пада Бенита Мусолинија, названо у уџбеницима историје као период ''Оловних година''. На Болоњској железничкој станици окупили су се ултраси црвено-плавог тима, чије је група основана две година раније. Путовање је протекло у узаврелој атмосфери,уз високо уздигнуте песнице и песму ''Bandiera Rossa'', која је одјекивала из воза по доласку у Верону. Политичка опредељења две навијачке групе јасно су се разликовала, Болоња је била блиска левици, док је Верона симпатисала екстремно десне идеје.
Само што су крочили на железничку станицу у Верони, Болоњези се сукобљавају са десничарским активистима ''Fronte della Gioventu'' из Падове који су дошли да припомогну својим политичким истомишљеницима. Болоњини ''Forever Ultras'' се залећу први, али се убрзо и повлаче видевши да су момци из Падове наоружани сигналним ракетама, па чак и пиштољима. У општој гужви ''Forever Ultras'' губе пар бубњева. Под утиском инциденета који су се догодили, навијачи Болоње се упућују ка стадону Бентегоди где успут срећу и ''Brigate Gialloblu'', у то време јако снажну групу. ''Brigate Gialloblu'' је била позната по томе да је у тучама редовно добијала навијаче других клубова поготово код куће, али то се није десило овога пута. Сукоб је био жесток, ''Forever Ultras" су се чврсто држали не одступиши ни метар, показавши да могу без проблема да узврате на нападе противника. Такво стање је трајало све до доласка полиције која је ''решила'' проблем у свом стилу. У тој тучи остаће заувек забележена реченица једног од легендарних вођа Болоњине трибине Роберта Мелотија ''Бимба'' ( преминуо 1994 године), која се дуго препричавала међу навијачима : ''Буде ли неко побегао, има да га окачим на куку за месо!''. Момци из Болоње су се поносно вратили назад возом, а ''Бимбо'' никога није морао да окачи, јер нико није побегао.

петак, 18. јануар 2013.

Лени Ботаи - Интервју!


Данас 19.05.2012 у Мадриду одржаће се пети турнир заредом под називом ''Покажи своје песнице''. Такмичење ће се састојати од дисциплина као што су бокс, кик-бокс и тајландски бокс на коме ће учествовати борци из домаће Шпаније, Француске и Италије. Специјални гост турнира биће власник тутуле IBO/IBF италијански боксерски шампион Лени Ботаи, антифашиста и ултрас Ливорна. Лени је био један од вођа чувене групе ''Brigate Autonome Livornesi'' тако да није нимало чудно што његове борбе редовно прате остали ултраси са трибине пружајући му другарску подршку. Треба додати да Лени ради са десетинама младића подучавајући их боксу и осталим искуствима борбе, па је и то један од разлога његове популарности међу младима.На овом месту презентоваћемо вам трејлер документарног филма о Лени Ботаију ''16 канопаца'' као и интервју који су урадиле колеге из sportlive.it из априла 2010, где он говори о свом животу, каријери,идеји и свему ономе што га заокупља.

Уколико сте склони стереотипима, онда сигурно не верујете да таленат спортисте и интелигенција тј. културни развој иду једно са другим. Говорећи о боксерима, још је лакше да подпаднете под стереотип замишљајући огромног момка који све што може да уради је да млатара песницама лево-десно. Међутим свако правило има и своје изузетке, а као пример за то је Лени Ботаи, момак рођен у Ливорну, који је победио Адријана Никија и постао шампион.


Ушао си у ринг веома млад. Можеш ли да нам кажеш како си почео да се бавиш боксом?

Имао сам триенаест година када сам ушао у спортску халу заједно са још једним другаром. Одлучили смо прво да се бавимо кик-боксом чисто због забаве тако да кажем. После неког времена, мој другар је напустио све то док сам ја почео озбиљније да се бавим борилачким вештинама. Касније сам схватио да ми бокс више одговара, јер ме је интересовала техника ударања. Од тада је овај борилачки спорт ушао у моју крв.

Након дебитанског наступа није те било у рингу неколико година.Шта је то што те је натерало да привремено напустиш спорт и како си нашао снагу да му се вратиш?  

Био сам сасвим обичан момак као и сви други. Бунтован и непредвидив, осетљив на неуспехе који су ми стајали на путу. Мислим да сам одувек био компликован као особа: рецимо са 16 година сам освојио регионално такмичење за почетнике, носио сам дугу косу, па ми је једном приликом председник регионалног савеза рекао да ако желим да наставим да се бавим боксом, морао бих да се ошишам. Ја сам то наравно одбио и конфликт је отпочео са неким ''моћним људима'' у овом спорту. Са 21 годином сам дисквалификован и од тог момента нисам имао снаге да гледам борбе чак ни на ТВ-у. Али како су почеле Олимпијске игре у мени се поново јавила жеља да се посветим својој највећој љубави гледајући такмичење. Угојио сам се поприлично (имао сам 100 кг) вратио се тренинзима, иако су многи били скептични да ли ћу успети. Наравно, нисам желео да одустанем, тако да сам после неколико месеци вратио своју првобитну тежину. Такође сам увидео да сам напредовао што се тиче аматерског бокса, и онда је пала одлука да се посветим ономе што је био мој највећи сан, професионалном боксу. У почетку је било веома тешко, али сам исто тако био уверен у исправност изабраног пута.

Коме би желео да се захвалиш, а кога више никада не би волео да видиш у свом животу?

Многи људи су ми пружали подршку током целе моје каријере, тако да би било некоректно са моје стране било кога да издвајам. Ниједног од њих не би желео да заборавим.

Међу твојим фановима су и људи са којима си одрастао. Они вероватно очекују много од тебе. Да ли осећаш одговорност и притисак због тога?

У једну руку не плашим се одговорности, мада се из све снаге борим ризикујући да им дам онај емоционални набој и победу коју од мене траже. Добити поштовање од људи није нимало лако, али је зато још теже не закачити ''болест уображене звезде''. Фанови дођу и оду, али пријатељи са којима живиш и делиш све у животу остају заувек. Однос са пријатељима за мене је увек нешто посебно.

Твоје тетоваже су многима интересантне и изазвале су много полемике око твојих погледа на свет. Какву улогу политика игра у твом животу?

Када си млад, постоји нешто што хоћеш да сакријеш и нешто што са поносом истичеш. Што се тиче мојих тетоважа, оне су сигурно нешто што је вредно истицања и имају дубље значење. Лени увек улази у ринг као борац, а не као момак са тетоважама. Међутим, моји животни принципи су формирани још у детињству, тако да су ми они помогли да напредујем на спортском и професионалном плану. Дакле човек шта год да ради, чиме год да се бави, не сме престати да размишља. Човечантсво је данас жртва своје окрутности и неправде. Изгубила се вера у заједништво, а истиче се у први план живот заснован на индивидуализму и то је нешто што је данас тешко променити. Нисам толико заинтересован за политичку борбу колико сам преокупиран тиме да ли људи могу да раде и живе заједно. Пријатељско окружење, комуникација међу људима који живе у различитим улицама, заједништво у фабрикама, колективно мишљење ... то може донети добробит за све. Да би се одбацио индивидуалазам неопходна је велика храброст, дубоко размишљање, добро осмишљен план и наравно нова снага која ће доћи на место индивидуализма.


Дружиш се са Славаторе Карочом. Шта мислиш о његовим иницијативама?

Срео сам се са њим свега два пута и упознат сам са његовим акцијама и иницијативама. Његов програм ''Спорт за све'' и остале иницијативе требале би многе да заинтересују.

Добар део твојих фанова чине ултраси Ливорна, такође и ти сам се трудиш да не пропустиш ниједан меч свог тима. Шта мислиш, шта је то што шкрипи код бордо клуба данас?

Ако би анализирали са техничке стране, проблем је у улогама. Тренер је тај који гради тим око себе, тако је одувек било, али у исто време то није могуће ако нема свежине и ентузијазма уз наравно страст и тежњу ка заједничком циљу. Коначно, погледајте само како телевизија и модерни фудбал убијају фанатизам код навијача. То вам много говори зашто је овакво стање у Ливорну.

Вратимо се оним што се тиче тебе. Борба са Никијем не може бити уобичајен меч, јер ту постоји политичка димензија и градски ривалитет...

Бокс би требало да остане ван свих ових аспеката. Када уђем у ринг, а мој опонент је из другог града или има другачије ставове од мојих, ја могу само да искажем поштовање и према њему и према његовима напорима да своје идеје спроведе у дело. Јер ми смо спортисти, волимо га, а спорт значи поштовати свог опонента.


Каква је ситуација у италијанском боксу?

То је један ''зачаран круг'' коме нема краја. У Италији, многи професионалци и аматери су показали одличне резултате, гладни су успеха. Међутим сви менаџери се слажу у једном, а то је да сакупе што више новца од борби само за себе, док испијају кафицу у баштама својих велелепних кућа. Профит им је на првом месту. Узгред, желео бих да кажем да бити професионалац у боксу данас, не доноси у егзистенцијалном смислу скоро ништа. Морате да радите уз то да бисте преживели. Уколико имате породицу, нисте изложени мањем ризику у рингу, немате никакву протекцију, што значи да морате само да се изборите са тим.

Међу младим боксерима, по твом неком мишљењу, на кога би требало обратити пажњу?

Таленат у спорту је веома важан, али је исто тако важан континуирани тренинг и развој, јер таленат врло лако може да се уништи. Етикета ''младог талента'' убија мотивацију да радиш и напредујеш. Величина једног спортисте, а посебно боксера је у пожртвовању и патњи, болу и тешком раду. Виђао сам младе и талентоване момке који су изгорели већ за годину дана, и то у време када су новине почеле да пишу о њима. Не бих да помињем имена сами ће се препознати.

Имаш 33 године, у зениту си своје каријере као и физичке спреме. Реци нам за крај нешто о твојим будућим плановима?

Чека ме борба за титулу шампиона IBO, али постоје ту и неки тренутни проблеми око путовања у инистранство. Поред тога бранићу и титулу шампиона Италије. Што се тиче других аспеката, не правим неке планове на дужи рок, уживам у ономе што се тренутно дешава и желео бих да то што дуже потраје. Не говорим сада само о победама, већ и о незаборавним емоцијама које сам осетио. Иако бокс тече мојим венама, моја каријера мора бити подређена животној борби. Желео бих да научим своју децу свему ономе што ја знам и оспособим их за живот. Истина имам неке идеје за будућност, али неће оне нигде побећи, тако да ћу мало сачекати и видети како и шта даље.

петак, 11. јануар 2013.

INGRIFATI PERUGIA (документарац)


Фанзини навијачке групе ''Ingrifati'' (кликни на слику да би увећао)

ФК Омонија Никозија (Gate 9) комунисти...


Нема лепше ствари него када навијачи неког клуба отворено покажу политичко опредељење. Јер много је оних који су као ''антифашисти'', али нису ни социјалисти а не дај Боже комунисти поготово! То је за њих превише црвено,бољшевички, тоталитарно,није никако кул у овим временима када је модерно бити неко ко нит смрди нит мирише. Страх их је да кажу отворено да су либерали или да се залажу за очување капитализма, пошто је њихов интерес превасходно покупити неки кеш од антифашизма (ако може), појебати неку пичку (има их колико хоћеш које се ложе на модерни недефинисани АНТИФА).Зато је најсигурније рећи само ЈА САМ АНТИФАШИСТА/АНТИФА ма шта подразумевали под тим, то је сад у тренду, сутра ће бити нешто друго. Или као ''анархиста'' сам, а оно леђа ти покривају НВО организације..типичан синдром јебеног Зорана Ђинђића...био радикални левичар у младости а онда се уозбиљио, ШИЈО МИ ГА ЂУРА! што би рекао наш народ. Према томе ово што видите, што раде навијачи Омоније ''Гејт 9'' на фудбалским утакмицама Е ЗА ТО ТРЕБА ИМАТИ ЈАЈА! Када машеш на трибини заставом СССР-а то за модернисте није никако кул. Како може бити кул нешто што се распало попут СССР-а/Источног Блока?! Или овај Стаљин и Лењин на банерима ''масовне убице'' ..па добро јел су ови Кипрани нормални, питају се модернисти. За револуционарног левичара попут навијача Омоније ту нема дилеме: нити носе Че Гевару на мајици зато што успаљене пичкице сматрају да је Че био добар фрајер (герила фетиш), нити машу заставама СССР-а односно штампаним банерима Стаљина и Лењина зато што је то IN, напротив то је за позере ретроградно. А пошто је навијач Омоније то што јесте КОМУНИСТА, њега није срамота да јасно искаже свој став, да отпева песму ''Bandiera Rossa'', да се без фолирања непријатељски односи према десници и пиша по капиталистима. Запамти то, драги читаоче и буди искрен најпре према себи, а онда и према другима...

среда, 09. јануар 2013.

IN MEMORIAM - Воја Панчевац

Данас је умрла легенда Партизановог Југа, велики Гробар, комуниста Воја Панчевац. Саучешће породици и пријатељима. Преносимо вам интервју са Војом из 2000 који је радио Глас Јавности:

 Овде ће бити Хејсел

Гледао сам све Партизанове утакмице од 1959, чувам све улазнице и памтим само победе

Воја Гачић Панчевац у регалу држи копачке Фахрудина Омеровића, а на зидовима собе урамљене фотографије играча ''Партизана''. Има 58 година, живи у радничкој колонији у Панчеву, ради у локалној штампарији. Од недавно носи титулу ''навијача века'' црно-белих.

Имао је несрећно детињство. Оца и мајкуз су му убиле усташе док је још био шестомесечна беба у Козарској Дубици. У дому за ратну сирочад, где је живео, једнога дана појавио се његов рођени брат. Дирљив сусрет запамтио је по братовљевим речима да навија за Партизан. Од тада се није растајао од црно-беле боје.

- Утакмице Партизана гледам од 1959 године и за то време малтене нисам пропустио ниједну. У кутијама и албумима чува улазнице са свих утакмица, уредно их слаже. ''Ја увек живим за следећу утакмицу. Ево сад изгубили смо на Малти, нисам излазио из куће цео дан. Кад изгуби Партизан, то је као кад ми неко нанесе тежак бол. Али, одмах сам почео да живим за реванш. И тако читав живот.''

Једно време радио је у маркетингу Партизана и за то време рачуна, учланио је 10.000 нових Гробара.

-Скупљао сам масе око себе.Знао сам да из Панчева, пешке, на утакмицу одведем по две-три хиљаде људи. Београд је увек био више град ''звездаша'', док је Панчево било ''гробарски'' град. Зато је и почело оно традиционално окупљање навијача пред утакмицу код Теразијске чесме, сачекивали су нас – прича Воја. Често, објашњава, заборави неке Партизанове резултате и утакмице, али зато перфектно зна све Звездине неуспехе. ''морам противницима да се супротстављам. ''Звездаши'' који иду на све Звездине утакмице су дивни људи, али су најгори они који су били на четири-пет, а нешто се шире – њих не трпим. Али не мрзим ''звездаше''. Увек гледам да их преобратим да постану ''гробари''. Чак ми је и кум ''звездаш'', двапут се женио, двапут сам га венчавао.''

Хапшен је три пута – увек због шетње по средини улице, ван тротоара.Учествовао је и у тучама, али је увек гледао да све протекне мирно.''Нисам био физички јак, али сам имао ауторитет да спречим најгоре.Друга ствар, имао сам табаџије иза себе.'' Додаје да је та стара гарда знала за витештво.

- Новине су данас од тих момака, вођа навијача, направиле хероје. Мора то неко да спречи. Јер ја сам рекао и пре трагедије на Партизановом стадиону кад је онај дечко погођен ракетом – овде ће бити ''Хејсел''. А ''звездаши'' су наше покушали да убију два пута. У Хали спортова су пуцали директно – каже Воја.

Својевремено је на свакој утакмици носио заствау : ''Волим Тита и Партизан''. И данас поред црно-беле заставе у својој соби држи и бившу југословенску. Дружио се са играчима Партизана, од Ћурковића, преко Преказија, Клинчарског, Младинића, Тумбаковића , до Кежмана...


Сећа се и анегдота – ишли су једном у Секешфекервар, у истом хотелу били и супарнички навијачи. Ови други покрали хотел.

- Ја и моји другари одемо и све их натерамо да врате ствари.После нас директор хотела частио вискијем.У Сарајево сам водио пун воз навијача.И био један навијач који је личио на фудбалера Ројевића. Њега ставимо испред, одемо у хотел ''Железничар'', тамо сви помисле да смо фудбалери и напоје нас бесплатно. Једном нам полиција није дозволила да приђемо споменику на Тргу Републике. Ја се сетим – ухватимо се кроз козарачко коло и кроз кордон. Нико није смео да нас заустави.

Најтужнији догађај у његовој навијачкој каријери била је погибија Партизановог центарфора Драгана Манцеа.

- Био ми је добар другар.Он је уз то био највећи таленат југословенског фудбала.Када је купио тај ауто у коме је погинуо, рекао сам му : ''Чувај се то су јака кола, не жури на посао''. Није прошло три дана – погинуо је. Ишао сам много пута на место код Нове Галенике где је настрадао. Седнем и размишљам, евоцирам успомене. Водим навијаче из унутрашњости на његов гроб,али се увек деси да после тога изгубимо.Као неки знак. Манцеов брат ради у Партизану и увек кад га видим подсети ме на њега – прича Воја.

Свака победа је за њега ново весеље. Свој живот ће и даље живети у црно-белом. ''Сада нема назад а и не би се мењао и да могу.Партизан се воли цео живот'' закључује Воја Панчевац.

Занимљивости...

Провиђење за Хуанита

И дан данас се у Београду прича да је управо воја погодио флашом у главу шпанског фудбалера Хуанита, али он то демантује. - Као да ме је бог послушао.Ја сам у том тренутку, видевши како показује ''прст'', узвикнуо: ''Што га неко не погоди флашом у главу''. И секунд после тога то се и десило – објашњава Гачић.

Кева и Ваљевац

Награда за навијача века Партизана зове се ''Кева и Ваљевац''.Кева је била чувена по томе што је прала дресове,правила ручак и колаче играчима и навијачима. Стално је била на ''југу'' стадиона ЈНА. А ваљевац је стајао на западној трибини са заставом и звоном, на сваком сусрету. -Они су били симболи Партизана, али нису доводили навијаче и по томе се ја разликујем од њих – прича Воја.

Умрлице и батине

''Звездаши'' су му често слали умрлице на којима је била његова слика и испод натпис : ''Умро ти је Партизан''. Схватао је шалу. Из предострожности је међутим увек крио где станује, а никад није набавио телефонски број.Највеће батине је добио од сплитске ''Торциде''. -Био сам сав крвав у шавовима. Тукли су свим и свачим. После кад су стигли у Београд, вратили смо им још јаче – каже Панчевац.

Очувај свој град чистим


Последњих дана децембра 2012 године, у Минску главном граду Белорусије, хокејашки тим Спартака из Москве је играо меч против домаћег Динамо Минска.За ту прилику пут Белорусије је кренуло и неколико навијача Спартака који су изнајмили један од апартмана за преноћиште. Наравно како то обично бива код гостујућих навијача, ствар је престижа и промоције групе обележити територију налепницама и графитима не би ли локално становништво тј. навијачи других клубова били свесни вашег присуства у самом граду. Нешто слично су покушали да ураде и навијачи Спартака са пар нацистичких графита у самој згради, међутим оно што нису очекивали је да ће налетети на навијаче МТЗ РИПО Минска (Партизан Минск) иначе тврдокорне антифашисте, који су их приморали да све то лепо очисте.