четвртак, 30. август 2012.

ФК Росарио Централ,Че Гевара,хулиганизам и још понешто..



Пропалице (Canallаs) и Губавци (Leprosos)

Према речима неких људи, узајамне салве увреда навијача Rosario Centrala и Newellsa датирају годинама уназад, у време када су ова два аргентинска клуба требала да играју добротворну утакмицу у корист Фондације за оболеле од лепре. Rosario Central није желео да одигра тај меч, па су им том приликом њихови ривали наденули сраман надимак ''Пропалице!'' (Canallas). Са друге стране Централисти су почели да исмевају Њуелсовце, прилепивши им контра - надимак ''Губавци!'' (Leprosos).

Остали сматрају да су поменуте епитете једни и други добили за време великих нереда на утакмици одиграној 1925 године, приликом којих је дошло до жестоке туче навијача. У међувремену писац Хектор Зини, навео је у својој књизи ''Сатане из Росарија'', да је надимак ''пропалице'' рођен у једном кафеу у Алберти Авенији, када је неки гост у пежоративном контексту говорио о инциденту који су изазвали навијачи Централа, и неповратно изгубљеној шанси да се састану са фудбалским клубом Aprendices Rosarinos. Ову верзију приче писац је чуо од свог оца, Николаса Зинија такође градског поете.

Наравно било је и оних са добром меморијом који су желели да ме убеде да је карактер ''пропалице'' искрено говорећи потекао од самих Централових жуто-плавих фанатика, када је након контраверзног гола Белграна на старом стадиону Rueda e Italia, скроман објекат готово спаљен до темеља.

Коначно имамо и верзију потомка угледне породице из Росариа, који каже да та ствар датира много даље, готово од самог настанка фудбала у граду у коме је постојао стари колеџ ''Newell''. Институција је носила име по свом оснивачу, а налазила се у улици Entre Rios 100. Према овом сведочењу јавно земљиште станице Росарио Централ било је окружено насељима у којима су се окупљала деца железничких радника.Она су наиме свакодневно пролазила поред колеџа ''Newell'' заштићеног високим зидинама. Како је тих година процветала страст за фудбалом, могли су се чути разни навијачки узвици и скандирања. Једног дана неки од пролазника почели су да се пењу уз зидине које су чувале унутрашњост школе од радозналих погледа. Сам бог зна како су пролазници дошли на идеју да им те просторије заличе на карантин за лепрозне болеснике. У сваком случају, спонтано су повикали онима унутра ''Губавци!'', али ни ови њима нису остали дужни па су им на то узвратили увредом ''Пропалице!''.

С обзиром да се многе ствари дешавају спонтано и природно, као производ страсти широких народних маса, тешко је установити која је од ових верзија најуверљивија. Једно је сигурно : нико није могао ни да помисли да ће оба надимка бити трајно инкорпорисана у историји два клуба. Можда би ипак из свега требало извести закључак (како то каже Ortega y Gasset) да стварност намеће потребу повезивања свих предања у једну целину (чак и неких других прича нама непознатих). Заправо, могуће је да су све ове различите верзије далеко од супротности, тј. да су комплементарне. Стоји чињеница да оно што је настало као страшна увреда ( а то је била првобитна намера оних који су је смислили), се данас узвикује са поносом из свег гласа док се навија за ''пропалице'' и ''лепрозне'' без обзира на узраст и друштвени сталеж.

Los Canallаs, историја трибине умазане крвљу


(Андрес Бракамонте вођа ''Los Pillines'' данас ''Los Guerreros''-а)

Документарац ''Los Guerreros'' Росарио Централ barra brava:

У овим данашњим временима, говорити о  barra bravi као саставном делу аргентинског фудбала није ништа ново. Годину за годином ''навијачи са посебним карактеристикама'' , како је то једном рекао судија Перота, постали су веома утицајни у својим клубовима и све указује на то да ће бити присутни у овом спорту још доста дуго. Поред наведеног, треба рећи да су поменуте групе главни генератори насиља унутар и ван стадиона, чиме стварају нерешиве проблеме фудбалском савезу.Узмимо конкретно као пример случај Росарио Централа. Јавност је врло добро упозната са чињеницом да је хулиганско насиље Los Canallasa везано за унутрашње сукобе и бројне жртве које су обојиле крвљу име клуба са стадиона Arroyito.

Већ девет година популарном трибином жуто-плавих фанатика Централа командује Андрес Бракамонте познатији као Pillin. Навијачки сектор је освојен након неколико жестоких туча са ривалском фракцијом ''The Chaperitos'' , предвођеном Хуан Албертом и Цесар Бустосом, децом Хуана Карлоса Бустоса (El Chapero) бившим вођом бара Canalla.Борбе за превласт тих дана су биле толико сурове, да су многи навијачи престали да прате утакмице, не желећи да ризикују и на тај начин буду ни криви ни дужни увучени у сукоб двеју страна.


 Недавно су унутрашњи сукоби поново заживели међу Los Canallas –има. Овога пута је група предвођена Лућианом Молином ушла у обрачун са Андресом Бракамонтеом и његовим ''Los Pillines'' –има, иако су до пре пар месеци били на истој страни. Самовоља и недостатак лојалности обили су се о главу Молини на кога је у уторак 9. октобра пуцано из пиштоља испред његове куће. Након пуцњаве Бракамонте је осудио напад и дао изјаву за новине у претећем тону : ''Ја имам групу од 400 младића са севера и југа који су уз мене. Los Pillines немају никакве везе са инцидентом''.

Изјава Андреса Бракамонтеа дата је само три дана пре утакмице Росарио Централа и Велеза на стадиону Arroyito.Услед наелектрисане атмосфере, члан управе Артуро Араухо упозорио је безбедносне службе да предузму све неопходне мере како се не би десило нешто непредвиђено у близини стадиона.
Али упркос бројним упозорењима и појачаном присуству полиције, туча две групе је избила на само 150 метара од стадиона Arroyito. Дебљи крај извукла је фракција Лућиана Молине, који је заједно са својим братом Лукасом завршио у болници Алберди. Први је задобио убодне ране ножем у пределу стомака и ударац каменом у главу, док је други задобио повреду рамена и расекотине такође у пределу главе. Када је реч о Максиму Перону, истакнутом члану њихове групе, њему је ампутирана трећа и четврта кост на левој руци у болници Centenario.

На жалост, сви ови акти насиља нису се овде завршили. У недељу 11. новембра око 16h, младић под именом Данијел Маргароне (30) упуцан је пиштољем девет милиметара из кола у покрету у пределу стомака, након чега је преминуо. Убиство се десило испред клуба ''Deportiva Union Central'' познатијег и као ''La Carpita'', често посећеног од стране главешина групе ''Los Pillines''.

Изненађујуће или не, чињеница је да је Маргароне док је умирао на асфалту успео да каже свом брату, који је у том тренутку био са њим, да га је Лућиано Молина упуцао. Све је било кристално јасно. Следећег дана пошто га је сахранио, Маргаронеов брат је отишао у полицију и уједно пренео судији Алфреду Ивалди Артаку све појединости везане за случај. То је дефинитивно била освета групе Лућиана Молине за догађај из октобра месеца када су недалеко од стадиона у тучи извукли дебљи крај. Довољно је рећи само да је један од чланова његове фракције напуштајући болницу Алберди довикнуо у мафијашком стилу: ''Ово је само почетак''.

Сада се наравно поставља питање : због чега се навијачи истог клуба сукобљавају? Одговор је врло прост. Гледајући са стране, посао којим се бави barra brava веома је профитабилан, тако да им појављивање нове групе која жели да преузме трибину уопште не иде у корист. То све наравно довори до фаталних туча јер победник добија сав новац. Ово је можда и главни разлог насиља које се појављује на фудбалским стадионима у последње две године. Према томе, уколико се не престане са давањем све већих бенефиција лидерима barra brava, зло које се тренутно дешава неће се никада искоренити. Можда су тренутно након инагурације новог председника Хорација Усандизаге, навијачи Росарио Централа добили нову наду у то како је проблемима дошао крај. Усандизага, иначе бивши градоначелник Росарија, је одмах по ступању на дужност рекао: ''Очистићу та хулиганска говна!'' Да ли је ова изјава охрабрујућа? Да ли се нови председник усуђује да уради тако нешто? Тешко, али не и немогуће.

Један од људи ангажованих у овом процесу био је и судија Мариано Бергес. У забелешци објављеној на веб страници Buenafuente.com он наводи : ''Насиље у фудбалу је инсталирано. Barras bravas-има се даје на значају тако да они пролазе некажњено. Некада су били посвећени само бодрењу клуба, док данас имају специфичну улогу.'' Он даље помиње одговорност државних структура и додаје : ''Влада мора да реагује оштро на насиље и нађе начина да оконча све ово, пре него што проблеми постану нерешиви и покопају домаћи фудбал. Данас и даље постоји латентан осећај страха када је реч о политичким интересима, а ту је и свеприсутан аргентински обичај окретања главе на супротну страну, јер заправо нико се ни не усуђује да стави тачку на криминалне акте који су превршили сваку меру.''

Такође на овој веб страници своје мишљење дао је социолог Хозе Гарига Зукал : ''У фудбалу конвергира неколико мушких родних идентитета са различитим вредностима. За оне који себе зову barras bravas тај идентитет је већ сам по себи постигнут, и ви морате да будете мушкарац у правом смислу те речи уколико се борите за то, укратко морате да имате петљу. Борба је на неки начин врста обреда који мора да се прође да би вас остали из barra brave прихватили. Али постоји и друга група људи, која је више заинтересована за фудбал као игру и која нема тај систем вредности ... то би био остатак друштва''.

Хулиганизам је укорењен у аргентинском фудбалу у то нема никакве сумње. И док се овом питању не приступи одговорно, биће потребно још много година да прође не би ли се пронашло адекватно решење проблема.

Ернесто Че Гевара: Росарио ... а шта је са Централом?



Маркос Да Силва
Специјал побуњеничког фудбала

Према званичној историји, Ернесто Гевара де ла Серна, рођен је у Росарију (Аргентини) 14. јуна 1928 године, или још прецизније у згради улице Entre Rios 480. Историја нам такође казује да су његови родитељи путујући бродом који је ишао у правцу Caraguatay где се налазило породично имање, били принуђени да се искрцају у Росарију како би се Геварина мајка породила. Постоје и извори који указују да је у ствари најпознатији герилац у историји рођен месец дана раније, јер су његови родитељи хтели да прикрију долазак на свет ванбрачног детета, док други пак сматрају да се врло лако може побити теорија о томе да је Че Росарино. Према томе, ми са сигурношћу не можемо да изнесемо тврдње где је Че Гевара рођен, али оно што можемо са сигурношћу да кажемо је да је Че Гевара био симпатизер фудбалског клуба Росарио Централ!



(Споменик у родном Росарију)

Дакле, Ернесто Че Гевара ''храбри герилац'' како га је описао Алберто Корда, који се налази на заставама бројних навијача широм света, као симбол револуције и бунтовништва, изабрао је никог другог до Росарио Централ.

Али зашто је изабрао баш тај фудбалски клуб? Новинар Хуго Гамбини у својој књизи ''Че'' истиче следеће: ''Док је живео у Кордоби, Че је имао око себе доста другова који су били навучени на два најпопуларнија аргентинска тима (Боку Јуниорс и Ривер Плату). Међутим он је желео да изабере неки други клуб за који ће навијати. Након што је открио постојање Росарио Централа, спортског друштва из града у коме је рођен, одмах се определио за њега. Од тог тренутка волео је кад га приупитају : ''За кога навијаш?'', пошто је тада имао прилику поносно да одговори : ''За Росарио, Росарио Централ. Ја сам Росарино''. Он није имао никакву идеју о томе како је живети у овом граду, нити је икада гледао свој клуб како игра, али он је био Росарино и бранио је свој идентитет.''


(графит навијача посвећен Че Гевари)

 Ту већ видимо код младог Геваре особине изражене код одраслих особа: бунтовништво и жеља да се изабере другачији пут, поносно држање и принципијелност, насупрот помодарству и ономе чему су склони други људи.

Многи ће посумњати у моје тврдње да је Че Гевара био Росарино и ''Пропалица'' (назив за навијаче Централа). Али ту су људи који су проводили време са њим, као и његова породица која може то да потврди.

Алберто Гранадос и Карлос ''Калика'' Ферер, Геварини другови из детињства истичу какав је Ернесто био пре него што је постао битна историјска фигура. Обојица тврде исту ствар, а то је да је Че Гевара симпатисао Росарио Централ. Гранадос чак каже да је обожавао фудбалера ''Chueco'' Гарсију, тадашњег идола ''Los Canallas'' –а.


(фешта на утакмицама, барјаци са Че Гевариним ликом)

 Журналиста и писац Освалдо Бајер, напомиње да је док је живео у Берлину , имао прилике да интервјуише Селију, сестру Чеа под условом да је ништа не пита у вези брата јер је више била уморна од константног понављања једне те исте приче. Након једне фудбалске утакмице, док су чекали воз на железничкој станици, Бајер јој је бојажљиво поставио питање баш у вези Чеа. Селија се осмехнула и само му одговорила ''Не брини, Освалдо , Ернесто је био навијач Росарио Централа''.

Иако није био сјајан спортиста, Че Гевара је био љубитељ спорта. Није био загрижени фудбалски фан, али је повремено играо фудбал и то на позицији голмана. Тачно је да није никада био на утакмици Централа нити је икада живео у Росарију. Али је такође чињеница да је захваљујући свом идентитету изабрао клуб који долази из града у коме је рођен, иако је био километрима далеко. То га чини још племенитијим, јер његов дух и начин живота нам управо приказују како је он гледао на свет око себе.

Мит о герилцу, још једном навијачу Росарио Централа.

понедељак, 27. август 2012.

субота, 25. август 2012.

RASH SEVILLA



(Skinhedi iz Sevilje o sebi).....

Šta predstavlja RASH Sevilla?

Mi revolucionari iz Sevilje, sekcije Internacionalne Konfederacije RASH (Red and Anarchist Skinheads) koja okuplja stotine redskinsa, komunista, anarhista i socijalista širom sveta, oformljeni smo kako bi se bezkomromisno birili protiv kapitalizma i fašizma.

RASH je inače internacionalna konfederacija osnovana u New York-u 1993 godine od strane skinsa komunista i anarhista koji su se borili za očuvanje autentične skinhed kulture, multirasne radničke klase, a protiv nacističkih bonheda i medijskih dezinformacija. Danas nove generacije moraju najoštrije da se suprotstave nepravednom kapitalističkom sistemu, fašizmu, rasizmu, socijalnoj nejednakosti kao i sve većoj nezaposlenosti.

Nacisti su samo vrh ledenog brega lažne demokratije, koje kapitalisti i imperijalisti koriste kao oruđe represije.

Ono što spaja RASH je:

  1. Organizovanost skinheda komunista, anarhista, socijalista i antifašista putem koje će prevazići političke razlike u borbi protiv zajedničkog neprijatelja: buržoaske države, kapitalizma i njihovih fašističkih sluga.

  1. Organizacija koja će ujediniti sve one koji prepoznaju duh ’69 i ’77 ne samo skinhede, već i rudeboyse, rudegirls, modse, pankere..itd.

  1. Očuvanje autonomije u odnosu na bilo koju političku partiju ili organizaciju.

  1. Samoupravljanje kao metod finansiranja RASH-a.


  1. Saradnja sa drugim antifašistima.


RASH podržava:

  1. Borbu svim sredstvima protiv destrukcije skinhed subkuture: kroz medije, protiv fašističkih organizacija..itd

  1. Bojkot prodajnog materijala fašista

  1. Solidarnost sa žrtvama nacističke agresije: imigrantima, gejevima i lezbejkama, antifašističkim militantima..itd

  1. Borbu protiv neprijatelja radničke klase.,

  1. Borbu protiv policijskog nasilja.

  1. Organizovanje samofinansirajućih socijalnih centara i skvotova.

  1. Organizovanje kulturnih aktivnosti, pravljenje fanzina, organizovanje koncerata, osnivanje radija,...

  1. Sindikalizam

Na kraju poruka za sve antifašiste:
Želeli bi da pozdravimo i podržimo sve naše drugove iz Sevilje!
Nadamo se da ćemo ponovo biti slobodni u svojoj zemlji!
Živeli!

Antifašizam na srpskoj navijačkoj sceni









Grobari, navijači FK Partizan...uvek anarhični, specifični po stilu navijanja sa velikim brojem pojedinaca levičarskog i antifašističkog opredeljenja.




SHARP Dedinje, grupa navijača FK Crvena Zvezda koja se razlikovala od ostatka severne tribine kada je reč o političkim stavovima nove generacije.


SHARP Skinheads Novi Sad, antifašistička ekipa u redovima navijača FK Vojvodine iz Novog Sada.


Mentol Boys podgrupa ''Jakuza'' navijača FK Napredak iz Kruševca sa zastavom na kojoj se nalazi Che Guevara.

петак, 24. август 2012.

четвртак, 23. август 2012.

Kaos Urbano - Los hijos de la calle


Sinovi ulice


Do juče smo bili mladi delikventi
danas ćemo biti zatvorsko meso
verovali smo u prljave laži
sada ostavljamo pustoš za sobom

Niko ne plače zbog toga
niko ne saoseća zbog tvog kratkog života
dobro je poznato ti mrziš zakon, protiv si ustaljenih pravila
nikad nije kasno da živiš i krvariš!

Mi smo ništarije, sinovi ulice
Nema pregovora sa krupnim kapitalom

Tvoja tužna priča uličnog psa
zajedno sa nama živi
hiljade mladića je zatvoreno
i niko više ne zna koliko nas ima!

Mi smo ništarije, sinovi ulice
Nema pregovora sa krupnim kapitalom

Tvoju pobedu ne mogu ti oteti
tvoju pobedu ne mogu ti oteti
tvoju pobedu...

Mi smo ništarije, sinovi ulice
Nema pregovora! X2

Mi smo ništarije ali nikome nećemo biti sluge
Mi smo ništarije i nikoga nećemo moliti
Mi smo ništarije i nikome se nećemo pokoriti
MI SMO NIŠTARIJE SINOVI ULICE
!

субота, 04. август 2012.

Ljubodrag Simonović Duci o Zoranu Đinđiću


Kako opisati Zorana Đinđića? Kao kapitalističkog dupelisca, liberalsku slinu, dupljaka, anarhistu u pokušaju, ciničnog prevrtljivog smrada, jajaru koja ne bira sredstva da bi došla do cilja, nemačko plaćeničko govno...nešto sam zaboravio? Ipak ću prepustiti genijalnom Ljubodragu Simonoviću da definiše ovo neopevano đubre... Duci imaš reč: