понедељак, 17. децембар 2018.

УМРО ПЕСНИК И БОРАЦ ВЕЛИКОГ СРЦА!


Оснивач и гитариста легендарне комбат рок групе Banda Bassotti из Рима,друг Анђело Конти - Сигаро преминуо је у својој 62.години у уторак 11.децембра од последица канцера од кога је боловао.

Сигаро је био дугогодишњи припадник италијанског редскин и комунистичког покрета.На левичарској Ои!, Панк и СКА сцени активан је од почетка 80-их година прошлог века.Са својим друговима грађевинским радницима оснива политичко-музички редскин колектив Banda Bassotti 1987. године.Banda Bassotti прераста у бенд и 1991. године снима свој први албум.Сигаро постаје композитор и једна од главних карика тог музичког састава.Banda Bassotti предвођна Сигаром бивају први декларисани марксистичко-лењинистички бенд на светској ред скинхед сцени,а са временом најзначајнији и најпопуларнији.

Када су у мају прошле године радници италијанске фабрике ''Falk ist''  у Књажевцу због тешких услова рада и ниских примања организовали штрајк,Сигаро и остали чланови Banda Bassotti су се солидарисали са њима путем дирљивог видео спота у којем су им изразили подршку,али такође и са свим осталим радницима у Србији експлоатисаним од стране италијанског крупног капитала.Редакција ''Гласника'' и ''Црвени Скинхед'' изражава најискреније саучешће породици,бенду Banda Bassotti,италијанској ред скинхед сцени,комунистичком и радничком покрету те земље због смрти друга Сигара.Смрт нам га је мучки и подло истргла из наших редова,али његово име ће живети вечно,а Сигаро ће бити упамћен међу генерацијама пролетера као велики борац и песник!

СЛАВА ДРУГУ АНЂЕЛУ КОНТИЈУ - СИГАРУ!

Јосиф Висарионович између стаљиниста и антистаљиниста


Књига Владимира Карпова је раскошна документаристичка проза која читаоца вуче као криминалистички заплет.

Стаљин и Черчил су антиподи – „људи с опречним назорима и цртама карактера”. Кад су се почетком 1918. савезници искрцали у Архангелску и Мурманску ради гушења „црвене опасности” и Винстон Черчил је био на фронту. А баш је Стаљин командовао трупама Црвене армије које су „зле империјалисте” истерале из земље, упркос томе што је народни комесар за иностране послове „Троцки показивао спремност да ради са савезницима... Увек нам је обезбеђивао оно што смо тражили”, писао је британски обавештајац Брус Локарт, који је тако добијао „информације из прве руке о стању у влади и о одлукама које влада доноси у вези са свим питањима”. Локарт је „маштао да заједно с Троцким организује величанствени пуч”. Највећа препрека тој „идеји изванредној” био је Стаљин. Зато Коба јесте био Лењинов избор за наследника, али је то постао кроз једну од најсложенијих планетарних политичких (не)једначина у новијој историји.

Кад су се у току Другог светског рата сусретали као савезници из нужде, Енглез је цинично питао Кобу да ли може да му опрости учешће у контрареволуцији. Бог опрашта, говорио је генералисимус и настављао да тражи отварање Западног фронта, а што су западњаци одлагали, очекујући да Совјети буду толико израњавани да падну на мртве Немце. Черчил је чинио све да Запад победи победника над фашистима, али Руси су први стигли до Рајхстага.

Још се није осушило мастило на капитулацији 9. маја, а антикомуниста је 22. маја 1945. са W. S. C. – Винстон Спенсер Черчил потписао план за рат са СССР-ом, где стоји и да је „једини начин да дођемо до брзог успеха копнена кампања која би омогућила да се у пуној мери искористи наша доминација у ваздуху – како тактичка, тако и приликом удара по руским комуникацијама”. Трећи фронт није отворен, али Черчилу није био проблем да од Јозефа Гебелса посуди леп појам „гвоздена завеса” (недељник „Рајх” 25. фебруара 1945) и да против савезника Стаљина отпочне Хладни рат, објављен марта 1946. говором у Вестминстерском колеџу у Фултону.

Ипак, у време Хрушчовљевог помахниталог поништавања свега што је у вези са Стаљином, што је превазилазило и размере западне пропагандне машинерије, Винстон Черчил је у Дому лордова децембра 1959. изрекао: „За Русију је велика срећа што је на њеном челу у годинама тешких искушења био такав геније и непоколебљиви војсковођа... Он је био истакнута личност која је сасвим одговарала суровом историјском периоду... Русију је добио са ралом, а оставио ју је наоружану атомским оружјем. Не, шта год да причају о Стаљину, такве људе историја и народи не заборављају.”

Да, изгледа да су за овакву неподложност таласима колективних хистерија способни само људи од таквог материјала, с које год да су стране фронта. Проћи ће четири деценије док се у Москви не појави „Генералисимус” (2002), књига која ће логиком „стаљинисте” Черчила поређати чињенице.

Књига Владимира Карпова је раскошна документаристичка проза која читаоца вуче као криминалистички заплет. Импресионира вештина којом писац употребљава документе – јавне и тајне, сведочења савременика испричана аутору лично – од министра Молотова до колеге обавештајца Фицроја Меклина и личних увида на местима где се историја одиграла. То су хиљаде факата – извештаја, наредби, записника, дневника – службених и личних, руских, немачких, савезничких генерала и политичара, обавештајних служби, партизанских командира; ту се генералисимус – који себе никад није тако звао – појављује као уредник првог броја „Правде”, ратник на специјалним задацима, сналажљиви практичар међу умишљеним интелектуалцима, али увек на другој страни од троцкиста; то је дефиле личности и сукоби интереса и карактера од Рузвелта, Хитлера и Рибентропа, до Тита, Ким Ил Сунга и Мао Цедунга; па – генералисимус као породични човек, читалац и посетилац позоришта, учесник на тулумима совјетских писаца; задовољена је и потреба оних које занимају спаваће собе Стаљинове даче и јеловник...

 Владимир Карпов, ипак, није Черчил, тако да је појам „геније” избегаван, а „непоколебљиви војсковођа” приказан с много људских нијанси. Черчилову дијагнозу и у данашњем свету, па и у Русији, мало ко се усуђује да изговори. Осим, народа!

Још пре деценију анкете су показивале да се мишљења обрађене јавности и руског народа драстично разликују. Најоцрњенији владар је стално избијао међу водеће. Коначно, прошле године је објављено како Руси бирају Стаљина за „најважнију личност у историји”. Можда ће мало боље инструирани анкетари или умереније време успети да Јосифа Висарионовича спусте на тој табели за неко место, али оно Черчилово је – закон историје.

Није наодмет рећи да је „Генералисимус” књига „жртве стаљинистичког терора”. Карпов је 1941. молбом успео да Сибир замени за пакао фронта, где је постао херој отаџбинског рата. Његова књига помаже народу да осећај за историјску правду испуни смислом, а пропагандну злокоб стави у контекст. Карпов пажљиво треби историју од суморних стереотипа евнушког антистаљинизма. Читалац, у ствари, присуствује дизању Стаљина, „кога историја и народ не могу заборавити”, а изгаженог од хорди стаљиниста и антистаљиниста. То не оправдава Стаљинова чињења, али отвара другачији поглед на догађаје који одређују и нашу судбину.

 Извор: http://www.politika.rs/scc/clanak/417485/Josif-Visarionovic-izmedu-staljinista-i-antistaljinista

петак, 14. децембар 2018.

ФОТО НЕДЕЉЕ: ВАСКО ДА ГАМА!


Навијач фудбалског клуба из Бразила Васко Да Гама са заставом на којој се налазе Маркс,Енгелс,Лењин,Стаљин и Мао.

Солунски борац из Мионице пешке до Титовог гроба!


Солунски борац Живојин Лазић ставља цвеће и јабуку из његове баште на гроб маршала Тита у Кући цвећа (1981).

Живојин Лазић (1893-1986),из Санковића код Мионице,најпознатије је лице солунског борца и икона сељачке Србије.Симбол нашег добродушног и оштроумног сељака.

У 88.години је пожелео да обиђе гроб маршала Тита, ''јунака над јунацима'',како је за њега говорио.Кренуо је пешке из свог села удаљеног 90 километара од Београда на поклоњење покојном маршалу,са којим је имао сусрет 1977. и под чијом командом су се борили његови синови.

Истрајао је у пешачењу иако је био на прагу десете деценије живота.

Живојин Лазић је био митраљезац 17. пука Дринске дивизије.Прошао је крвави пут и пакао преко Албаније у зиму 1915-1916,борио се на Солунском фронту.Демобилисан је 1920. након шест година ношења униформе.

Као 81-годишњак,1974. се запутио пешке на Кајмакчалан да ода пошту својим ратним друговима - хиљадама српских младића,који су 1916. пали у борбама за тај врх.Путовао је 23. дана искључиво пешке.

Кратак документарни филм о Живојину Лазићу погледајте овде.

Чланак и видео преузети са странице princip.info

петак, 30. новембар 2018.

The Burial


The Burial је био Оi! бенд који је укључивао SKA,Northern soul и фолк утицаје у своју музику.Оформљен 1981 године у Јоркширу,Енглеској овај састав је издао свега један албум ''Day in the town'' 1988,али је истовремено сарађивао и са анархистичким поетом из Бредфорда Ником Токжеком на различитим пројектима под именом ''Britananarchists''.Нажалост,The Burial се убрзо и распада 1988 године.

Прва два снимка бенда ''The Burial'', ''Backstreet child'' и ''I just cant forget'' појавила су се на компилацији Oi! The Demos ('80-'83), чији издавач их је описао као прототип скакор жанра.Имали су три нумере на компилацији Oi! of Sex / две као The Burial (Old mans poison и Friday night) и једну као Britananarchists (Stiff with a Quiff).Нешто касније њихова песма ''Sheila'' појављује се на листи ''The sound of Oi!'' а затим и песма ''Holding on'' на ''Oi! Glorious Oi!''.

У књизи Дух '69:Скинхед Библија,њихов звук је означен као прави правцати коктел панка и соула.У свом чланку ''Истина о Oi! музици'' Гери Бушел је написао да су момци из бенда The Burial имали предсказање у ком правцу ће се кретати Oi!  и 2 Tone,још тада мешајући SKA звук са сировим панком на својим наступима.Колико је Гери Бушел био фасциниран оним што су радили,могло се чути у песми Бушеловог бенда ''The Gonads''  - Joys of Oi! која је имала стих да је ''The Burial број један''.Магазин ID описао је момке из Јоркшира као ''први скинхед бенд који је икада свирао SKA музику''. И нису много погрешили,јер The Burial  је стекао такву популарност својом оригиналношћу да је чак и чувени фанзин традиционалних скинхеда ''Hard as Nails'' редовно објављивао репортаже о њима.Тако их је у свом четвртом издању између осталог назвао и новим надама Street Punka.

Поглед на политику

Ерик Барни Барнс одлучујуће је утицао на The Burial по питању левичарског опредељења.Он је важио за активног члана троцкистичке организације ''Милитантна тенеденција'', пружајући снажну подршку Националном Синдикату Рудара током њихових вишегодишњих штрајкова,као што је сарађивао и са револуционарном социјалистичком групацијом ''Црвена акција''.Управо за часопис Црвене акције гитариста бенда Крис је дао интервју рекавши том приликом ''да то што има кратку косу не значи да је нациста,мада себе никада није смaтрао ни за комунисту''.

У магазину ID Барнс наводи следеће: ''Потичем из једног малог места крај Мидлзброа где се налази рудник челика,тако да је цела моја породица везана за раднички синдикат.Такође многи људи из мог окружења су оригинални скинхеди и за нас бити скинхед значи припадати радничкој класи,док је идеологија фашизма у потпуној супротности свему томе.Снажно утемељење у оквирима радничке класе омогућило је нама скинсима са севера Енглеске да боље сагледамо шта представља Национални Фронт према коме осећамо одвратност,док скинхеди из Лондона никада нису имали такво искуство какво ми имамо''.

Уредник ID магазина је написао како је The Burial настао пре неких шест година појавивши се одприлике у исто време када и бенд ''Redskins''.Међутим док су се други бендови повлачили у студентске кругове ,не желећи да имају проблеме због нациста који су им упадали на свирке,The Burial је постао препознатљив по томе што су нацисти на њиховим свиркама пребијани.Пол Мек Гин члан ''Glasgow Spy Kids''-a је једном приликом рекао како је The Burial један од ретких који је устао и отворено рекао оно што је већина људи осећала.У књизи Дух '69: Скинхед Библија налази се цитат певача Мика Хала са концерта у Стоктону 1985,на коме се обратио публици овим  речима: ''Свакодневно можете да прочитате у новинама како су сви скинхеди дебеле фашистичке силеџије.Ево ја нисам дебели фашистички силеџија! Види ли неко у сали дебеле фашистичке силеџије?!''.То је био бенд The Burial,баш онакав каквим су га описале универзитетске новине са Оксфорда - непоколебљив,милитантан и антифашистички!

Чланови:

Мајкл Мик Хал - вокал
Крис Вестон - прва гитара
Ерик Барни Барнс - ритам гитара
Ешли Бел - бас гитара
Чарли Симор - бубњеви

петак, 09. новембар 2018.

Саопштење групе ''ULTRAS VIAREGGIO''


ПЕДЕСEТ ЗАБРАНА!Да, можда ће вам звучати као шала али ово је тужна истина наше реалности.У малом градићу попут Вијаређа,у последње три године активности навијачке групе ''Viareggio Ultras'',репресија државних органа спроведена је кроз 54 забране одласка на утакмице,од којих су њих 50 и даље на снази.

Практично 0,1% грађанства Вијаређа (1 у њих 1000) подвргнуто је истрази,што је број који до сада није виђен у аматерским лигама!!!Оваквој диспропријацији мора се додати скорашњих 33 забране,издатих од стране полицијске станице града Масе-Карара,које се тичу добро познатих догађаја од 08.04.2018 године,када су ултраси Вијаређа без обзира на то што им није дозвољено гостовање,отпутовали као и увек у Масу,сукобивши се са локалним навијачима.

Ових 33 забране само ће се акумулирати на нових 17 тужби,увелико покренутих против чланова групе током наше констатне и неуморне активности.Не треба заборавити ни претрпљене превентивне мере (хапшења и кућни притвор) које ван сваке сумње показују манијакални ниво репресије над ултрасима Вијаређа.

Сада сви (нарочито државни органи) вероватно очекују како ћемо објавити да распуштамо групу...али то се овде неће десити!!!Са овим саопштењем ултраси Вијаређа  најављују како ће суспендовати све даље активности на стадиону,укључујући и подршку нашем вољеном клубу на утакмицама,али у исто време ми најављујемо нове битке и ултра активности на улицама које ће итекако бити појачане!!!

Нема распуштања,нема одустајања,нећемо се предати пред онима који желе да нас виде лоботомиране попут неких који слепо прате информације на ТВ-у и прижељкују нас иза решетака .Прво што ћемо предузети је легална борба,жалба вишој инстанци против недавних мера,имајући у виду да постоји један део забрана које су одбачене,а затим поново реактивиране под сумњивим околностима,јер сматрамо да је то нелегитимно и противуставно.

Наставићемо нашу борбу како би поново отворили капије стадиона Dei Pini,наставићемо са сакупљањем добровољних прилога кроз социјалну активност,наставићемо посете братским групама,организоваћемо велику манифестацију на стогодишњицу оснивања Вијаређа...али изнад свега континуирано ћемо бранити наш град седам дана у недељи,нашу територију,као што смо и до сада то чинили.

За крај хтели бисмо да нагласимо овим саопштењем да све што смо до сада радили и што радимо је у складу са ултрас кодом...Шта год мислили о нама,будите свесни да смо ми поштовање заслужено стекли пре свега од стране наших непријатеља,искључиво залагањем и вером у оно што радимо,тако да поручујемо свима,да без обзира на притиске који се спроводе над нама дођете у наш град,јер ми ћемо се вратити врло брзо и то још снажнији!!!

Ultras Viareggio / Историја


Група зачетник организованог навијања: Commandos Zebre 1973
Актуелна група водећа на трибини: Viareggio Ultras
Пријатељи: Пиза,Гросето,Алесандриа,Тулон,Болоња...
Ривали: Лукезе,Масезе,Пистојезе,Прато,Каререзе,Специа,Монтекатини...

Ултра покрет у Вијаређу настао је средином 70-их,или да будемо још прецизнији са формирањем групе ''Commandos Zebre'' 1973/74,које су окупиле различите екипе из градских барова,са намером да бодре ФК Вијаређо у великом броју на гостовањима Парми,Ређо Емилији,Равени,Ђенови...Не треба заборавити тих година ни дербије са Лукезеом,као ни јурњаве на улицама градова са навијачима Специје и Ђенове.

У сезони 1979/80 Вијаређо након годину дана проведених у серији Ц2,где су дошли кроз бараж у мечевима са Рондинелом (тада још није било пенала),својим играма показује да није довољно сазрео за виши ранг,тако да се убрзо враћа у серију Д.Међутим,што се навијања тиче те сезоне се рађају групе ''Black and White Supporters'' и ''FEDAYN'' доносећи нешто ново и другачије на трибини иако клуб постиже лоше резултате.Током шампионата 1983/84 још две мање групе излазе на светлост дана,а ради се о ''Ultras''-има и ''Fighters''-има.Није прошло много времена, када момци из поменутих екипа доносе одлуку да би најцелисходније било удружити снаге те тако настају ''ULTRAS FIGHTERS VIAREGGIO 1984'',који ће пасионирано пратити црно-беле широм Италије.Грађани су их ценили због њихове посвећености клупском дресу,па иако је ФК Вијаређо у годинама 1985 и 1988 у два наврата захваљујући сјајној подршци UFV-а  улазио у виши ранг такмичења,на велику жалост локалног становништва никако није успевао ту и да се задржи.

Путовања у Вајано,Ћећину,Леванто,Кастелини,Ћианти,Миранделу,Карпи и Колорно су без сваке сумње вредни помена што се издања тиче,међутим инциденти у Пиатресанти,Масезеу,Серцонезеу (где је према извештајима било јако много повређених) и Ћећини (где ће транспарент ''Gioventu'' бити отет),остаће забалежени као велике победе ових момака у уличним сукобима.Њихове акције привући ће пажњу неких других екипа,тако да се склапају прва пријатељства са тифозима Рапале,Погибонса и Гросета која трају до дан данас.

У сезони 1988/89 под патронатом Ђорђа Мендела,UFV као група је направила евидентан скок у квалитету,услед чињенице да је клуб промовисан у лиги Ц2.Навијање је уздизано до звезда,град је мобилисан за свако гостовање,од хиљаду људи у Болцану,преко 600 у Лугу и више десетина аутобуса у Пистоји,Имоли,Русију...малтене свим местима где год се играло у окружењу.Како је првенство у оквиру лиге Ц2 одмицало,тако је присуство навијача на трибинама доживело праву експлозију на домаћем терену и са стране - 5000 људи на дербију против Пистојезеа остаће незабораван моменат уз прегршт инцидената и хапшења - Брешело,КолорноГросето,Рођиоло...тешко је све и набројати.

Кулминација невероватне атмосфере тих година постигнута је домаћим утакмицама где је просечно 7000 људи могло да ужива у играма црно-белих,нарочито у головима Андреа Телесија,који ће помоћи да се ФК Вијаређо устали у серији Ц2 све до сезоне 1993/94.За те четири године UFV-у су приступиле и друге мање групе,али су увек биле подвргнуте одлукама водеће екипе оснивача.Рецимо ''Viareggio Alcoolica'', ''Infiascaderos'' и чувени ''Brigata diffidati'' који су укључивали бројне осумњичене за разна дела (током пар године било их је 60-ак).Ова последња екипа међу њима остаће упечатљива по томе што је успевала да се непримећено угура на стадион,избегавајући ригорозне полицијске провере.Штавише у том периоду појавиле су се и прве секције ван Вијаређа.Уз историјске ''Lido di Camaiore'' и ''Torre del Lago'',основане су секције и у Фиренци,Милану и Палерму.За ове четири године не смемо заборавити ни многа путовања: четири пуна аутобуса у Алесандрији (склопљено пријатељство са тамошњим ултрасима),осам аутобуса у Новари,500 људи у специјалном возу који су отишли у Прато,200 у Ливорно,800 у Маси,Олбији и Темпио Паузанији.Код куће незабораван меч је онај против Алесандрије када се 9000 гледалаца окупило на стадиону,а затим и против Тортоне у домаћем шампионату 1990/91.

У лето 1994 године,Вијаређо је искључен из серије Ц2 након банкрота.Формира се нови тим,креће се од самог почетка из најниже лиге локалне тосканске Ећеленце,где иако терени изгледају катастрофално на граници трагикомедије,ULTRAS FIGHTERS редовно прате клуб како код куће,тако и на страни.Не треба заборавити да је те године 600 људи путовало у Болцано,400 у Пизу,преко 200 на острво Елбу.Вијаређо је у наредним сезонама некако успео да се избори у најнижим лигама побеђујући противнике,па се тако већ 1996/97 враћа у серију Ц2,категорију прикладну овом лучком граду,чији ултраси се без сваке сумње могу ставити у исту раван и поредити са добро познатим именима навијачких група из Пизе,Пијемонта и Биеле.Јер неспорна је чињеница да су навијачи многих врхунских клубова такође били принуђени да прате свој тим у најнижим лигама,који се ту нашао што због лоше финансијске ситуације,што због очајних игара.

Ултрасе Вијаређа није срамота да признају своја лоша издања,путовање са петорицом људи у Биелу,осморицом у Савону,међутим они исто тако никада неће увећавати бројке када кажу да их је отишло 300 у Пиатресанту,200 у Кастелнуово Гарфоњану,или 800 у Фасано на дан промоције у серију Ц2 током прославе.

Повратком у серију Ц2 UFV-у се придружује група ''TESTE MATTE'',која је још у шампионату 1996/97 показала шта зна и уме,доприносећи раду трибине.Почетком 1997/98,њихов број постепено расте,али 23 забране и лоши резултати Вијаређа,помало су покварили целокупан утисак,с обзиром да група доживљава ломове.

У лето 2003 године на сцени се појављује екипа младих момака под именом ''GRUPPO AUTONOMO VIAREGGIO'' који су у неком ранијем периоду били део UFV-а заједно са појединцима из политичке организације социјалног центра друштвеног отпора (SARS).Не сме се занемарити ни улога група као што су ''IRRIDUCIBILI 84'' односно ''2.MAY 1920'', пионира и савременика ''ULTRAS FIGHTERS VIAREGGIO''-а,ако се има у виду да су свуда пратили популарне ''Зебре'' где год су играле.Али без обзира на све остале фракције и раслојавања, ULTRAS FIGHTERS VIAREGGIO никада нису и неће одустајати од својих првобитних циљева.Постоји нешто у њиховом духу,борби и начину деловања што их чини аутентичним још од 1984.

Данас ФК Вијаређо игра у серији Д,а њена ударна група је ''La Viareggio Ultras'' која гаји највеће ривалство тренутно са Монтекатинијем и њеним тифозима.

ULTRAS 84

понедељак, 29. октобар 2018.

Деинтон Конел ''Медвед са Хајберија''


Деинтон Конел био је један од најозлоглашенијих фудбалских хулигана Арсенала 70-их,али и вредан момак који је зарађивао за живот тако што је учествовао у организовању свирки за чувене ''Pet shop boys''-е током 80-их.Његова прерана смрт у Москви 2007.године,само је допринела мистици која га још увек окружује иако није више међу живима.

''Одувек је код фудбалских хулигана важило правило да кад год имаш потребу да питаш шта се догодило ,то значи да не припадаш том свету,па самим тим не требаш ни да знаш.Публицитет никада није био,нити ће бити пожељан.'' Ово је један од одговора са Twitter-a који ми је остао урезан у сећању,након што сам почео да пратим Деинтона Конела Медведа на друштвеним мрежама.Због својих веза са чувеном групом хулигана ФК Арсенал ''Herds''-има касних 70-их и почетком 80-их,Конел је без сваке сумње важио за најпознатије лице трибина Хајбери,пре него што је стекао славу као шеф обезбеђења бенда ''Pet shop boys'',а затим и као организатор њихових концерата.У ери када су се спроводила масовна хапшења,када су хорде дивљака улетале на терен рушећи све пред собом,а туче на трибинама биле део уобичајеног фолклора викендом,Деинтон Конел је још тада у очима многих имао статус легенде.


Октобра 2007,а у својој 46.години на улицама Москве,Конел је страдао у саобраћајној несрећи док је био на турнеји са ''Pet shop boys''-има.Међу хиљадама ожалошћених на сахрани (служба је одржана у цркви Св.Марије Магдалене) могле су се видети некадашње Арсеналове звезде Ли Диксон и Џон Рајт,боксер Френк Бруно,радио водитељ Џенет Стрит Портер,комичари Мет Лукас и Дејвид Вилијамс као и многе друге славне британске личности из јавног живота.Пола Халовеј роуда је тога дана затворено.На првој Арсеналовој утакмици коју је играо као домаћин против Сандерленда,више од 1000 најватренијиих навијача овог клуба обукло се у црнину,придруживши се процесији која је пролазила поред Хајберија,да би се на крају зауставили испред стадиона Емирејтс.На десетине порука саучешћа и венаца положено је код два бронзана топа Арсеналовог новог игралишта.

Године 2004,у једном масном и прљавом кафеу близу Арсеналовог старог стадиона,интервјуисао сам Деинтона Конела поводом књиге коју сам намеравао да напишем - Хајбери прича о Арсеналу у Н5.Надао сам се да ћу више сазнати о навијачкој субкултури Хајберија током 80-их.Деловао је шармантно,љубазно и духовито,баш као прави мрки медвед.Једини пут када је дошло до жучне расправе између нас двојице,десило се то у тренутку плаћања рачуна током доручка, и морам да кажем да је у тој расправи он победио.Међутим мало је говорио о својој контраверзној прошлости фудбалског хулигана.

Чак ни директна питања нису успела из њега да извуку било какав детаљнији одговор.Занимало ме је и то зашто за разлику од осталих ''славних'' деликвената - укључујући Каса Пенанта (Вест Хем) и Марка Најта (Челзи) није желео да расветли стварне догађаје и исприча своју фасцинантну животну причу.Само је одмахнуо главом и наставили смо даље.Али када сам се дотакао специфичних инцидената са мечева Арсенал-Брајтон и Арсенал-Милвол,вршећи притисак да ми бар нешто више исприча везано за та два догађаја,запретио је да ће завршити итервју.

Конел је одувек покушавао да буде суздржан гурајући под тепих своју прошлост.Направио је изузетак када га је Енди Николс аутор књиге ''Hooligans'' означио као главно лице Арсеналове групе 80-их.Био је бесан када га је у тој књизи навијач Стоука Марк Честер прозвао присећајући се ФА меча на Викторија Граунду са Арсеналом 1990. наводећи: ''Доживели смо шок када се 400 зајебаних Gooners-a устремило ка нама сузбивши нас до ограде.Где је тада био Деинтон Конел тај велики црни скот?Он је наводно као важио за њиховог вођу.'' Конел се није осећао лагодно што га неко јавно помиње,али се сагласио ''Да су те ствари које се тичу трибине далеко иза њега и да нема он шта било коме да објашњава,јер је у животу окренуо други лист''.Али приче и даље постоје.


Деинтон Конел рођен је у Брајтону 1961.године у браку двоје имиграната који су дошли у Британију са Јамајке.Нешто касније се сели у Вуд Грин где проводи остатак свог живота и зарађује.Након што је напустио школу у својој 16.години,запошљава се на грађевини где мукотрпно ради све до својих касних 20-их,док у слободно време прати Арсенал код куће и на гостовањима.Како ми је једном приликом рекао ''обожавао је целу ту атмосферу која је владала на Хајберију као и другарство на трибинама док навија за вољени клуб''.Истицао је да зајебанцију и хумор на утакмицама ништа не може да замени.

Деинтон Конел почиње да прати мечеве Арсенала средином 70-их баш у време најозлоглашенијег хулигана на Хајберију Џона Хоја.Два метра висок са преко 120 кг,Џони Хој је био зајебан лик који је организовао Арсеналове навијаче у одбрани од супарничких група,које су желеле да им провале на трибину.Судећи према чланку у ''Time out'' магазину новинара Криса Лајтбауна из 1972.године,Хој је осуђиван за насиље на фудбалским утакмицама више од било код другог хулигана у Лондону.Два блиска пријатеља Деинтона Конела потврдила су ми да су се сви на трибинама Хајберија са пуно страхопоштовања односили према Џону Хоју,свесни његове снаге и ауторитета,па је тако и сам Деинтон Конел са дивљењем гледао на њега,слушајући шта има да каже.А његова порука је била врло једноставна ''Туците се за Арсеналову част и браните своје упориште Хајбери уколико сте нападнути''.

Већ 1977.године,Деинтон Конел се први пут појављује у медијима приликом краћег разговора са познатим енглеским новинаром и емитером Џенетом Стрит Портером о музичкој сцени на Кингс Роуду за ИТВ документарац.Интервју није само показао његов интерес за музичку и модну сцену,већ и то да се у 16.години дала приметити његова самоувереност,артикулисаност и озбиљност без обзира на узраст.Он је важио вероватно за најпознатије црно лице на трибинама Хајберија.


Све до краја 70-их година,значајан број навијача афро-карипског порекла пратио је мечеве Арсенала.Многи од њих,укључујући Конела,били су деца којима су родитељи емигрирали у Уједињено Краљевство непосредно по завршетку Другог Св.Рата.Њихова искуства током посете стадиону Хајбери су помешана.Отац Колинса Кембела доселио се у Тилбури 1953.године,а сам Колинс имајући јако лоша искуства на Стамфорд Бриџу и Аптон Парку,некако ни сам не зна како,одлучује се да посети Хајбери: ''Одмах се могла видети етничка мешавина међу људима како на улици,тако и на стадиону.Моја прва посета Хајберију поклопила се да дебитантским наступом Брендона Бетсона против Шефилд Јунајтеда у марту '73 године.Да будем искрен,нисам знао скоро ништа о њему пре него што је истрчао на терен,тако да сам доживео поприличан шок када сам га видео.Такође сам помало осећао и нервозу каква ће бити реакција публике,али публика је била заиста сјајна.Скандирали су му ''Бетсон,Бетсон...'',а он им је на то одговорио аплаузом.Нико није имао проблем са његовом бојом коже,Бетсон је био наш први тамнопути фудбалер и огромна инспирација свакога од нас.''

Ипак претенциозно је тврдити како је расна хармонија увек владала ван стадиона.Једном приликом када сам послао захтев листу Ајлингтон Газета да ми доставе информације везане за историју Хајберија,стигла су ми три слична сведочења,која упућују на проблеме са којима су се људи суочавали у подземној железници и у неколико улица поред Арсеналовог терена.Рецимо средином 70-их година,лидер Националног Фронта Џон Тиндал изјавио је ''како се нада да ће попунити редове партије,регрутујући људе кроз кампању на фудбалским стадионима''.

И заиста Национални Фронт је био присутан негде у то време око Хајберија,покушавајући да кроз промоцију свог десничарског магазина ''Булдог'' регрутује нове чланове.Међутим њихово присуство већ средином 80-их,бар када је реч о Хајберију,је несумњиво окончано.Колинс Кембел то објашњава овако : ''Иако су Арсеналови навијачи у целини гледано ширег схватања него остале групе блиске конзервативној десници (мада се и полиција трудила да склања НФ са стадиона),оно што са сигурниошћу могу да потврдим је да је Деинтон Конел јако успешно решавао проблеме десничарског активизма.''

Очевици се сећају како је Деинтон Конел прилазио десничарским агитаторима.Колинс Кембел ми је испричао да је једном приликом Деинтон Конел дошао до типа и запретио му да ће да га поломи ако га буде опет видео.Члан НФ-а је кренуо да виче на Деинтона Конела,али убрзо је одступио видевши да се овај уопште не шали.У следећој ситуацији Деинтон је зграбио гомилу новина и летака од једног другог момка,почео да му се кези у лице и одшетао са хрпом НФ материјала у рукама.Деловало је урнебесно,али иза онога што је радио стајала је озбиљна порука.Хулиган из Конелове екипе рекао ми је да слободно може да се остави по страни шта су људи мислили о Деинтону Конелу,нико није ни помишљао да помене НФ пред њим,јер је он био тако добар друг и навијач да многи који би можда и пали у искушење да се повежу са десничарским организацијама,нису хтели то да ураде баш због њега.Екипа му је помогла да држи Национални Фронт подаље од трибина,јер је имао велики утицај и људи су га поштовали''.


Током једног од маршева северним Лондоном,Конел се појавио са неким ортацима из Арсеналове групе ''Herds'',понео Јунион Џек заставу (Британска застава) и улетео међу припаднике НФ-а.То је био његов стил - користио је иронију,пародију,хумор - шта год је потребно само да смири потенцијално опасну ситуацију.Требало је видети фаце тупана из Националног Фронта када се Конел појавио,заиста непроцењив призор.Унео им се у лице,гледајући их право у очи као да каже ''И шта ћете да урадите поводом тога?''Фронтовци и нису могли ништа друго да ураде сем да истог тренутка један за другим оборе поглед.

Иако је важио за духовитог момка увек насмејаног,сасвим сигурно да Деинтон Конел није био анђео.Служио је казну затвора неколико пута,а да је водио буран живот доказује и ожиљак од ножа на његовој слепоочници,што иде само у прилог томе да туче навијача на трибинама могу бити итекако непријатно искуство.У ери када је фудбалски хулиганизам описиван као ''енглеска болест'',није се устручавао да учествује у свему томе,користећи песнице и чизме како би доказао поенту онога што ради.Раних 80-их на Ештон Гејту,терену ФК Бристол Сити,предводио је напад групе ''Herds'' на навијаче овог клуба,после чега је неколико присталица Бристол Ситија завршило у болници.Очевидац који се нашао на лицу места описао је овај догађај речима ''навијачи Бристола су буквално раскомадани''.

Након тога догодила се још једна туча на бристолском Вестминстер Роуду,где је гомила прозора поразбијана,што је имало за последицу да још више људи заврши у ургентном центру.На Гудисон Парку Конел је користећи песнице и чизме започео тучу са навијачима Евертона која се проширила и на околне улице.Групу ''Herds'' пратио је лош глас да на гостовањима демолира возове,пиша по поду,најблаже речено понаша се непримерено...хорде животиња,нимало кул,ништа што би омладина требало да опонаша.Листа инцидената у којима је Деинтон Конел учествовао скоро је па бесконачна - пут у Белгију 1981 или Ливерпул 1983? Шта се тамо догађало? Конел је на то само одговорио ''они који су били тамо знају,они који нису и не треба да знају''.

Данас се на Деинтона Конела гледа са више поштовања,него на остале хулигане тог доба.Разлог је можда тај што је био доста тајновит за разлику од многих приповедача,а реално је могао да држи пажњу целог ресторана или паба,наводи један од загрижених Арсеналових фанова.Ако би и испричао неке анегдоте,то би радио у одабраном друштву,смех би одзвањао просторијом...ето такву је харизму имао Деинтон Конел.Разлог што су га људи поштовали је и тај што се он никада није продао,попут појединих људи са трибине. ''Њему би можда било далеко лакше да се појавио у неком навијачко документарцу или нечем сличном користећи своју славу,али Деинтон Конел је више ценио другарство и лојалност,наводи Конелов пријатељ.'' Члан навијачке групе ''Herds'' ми је једном приликом посведочио да је Деинтону Конелу нуђено да напише књигу о навијачима Арсенала,међутим да би сте написали добру књигу,морате да наведете имена учесника,а он свакако није био цинкарош''.

Деценије су прошле након његове смрти,па ипак за њега се и даље везују разне мистериозне приче.Првог маја 1982.године Арсенал се припремао да угости градског ривала Вест Хем на Хајберију.Већ дужи временски период када се погледа уназад,чувена банда са Аптон Парка ''Inter City Firm'' ковала је план како да се инфилтрира на северну трибину међу Арсеналове најватреније присталице.Пре него што ће сукоб отпочети,градом су кружиле приче да ICF намерава сурово да нападне тако што ће на улазу прошверцовати жилете у кесицама чипса.Релативно ниска посета на стадиону од 34.000 гледалаца,показала је да су многи предосећали хаос,те да су зато одлучили да остану код куће.Већ у 14:45 око 500 припадника ICF-a окупило се на врху северне трибине,спремна да се у једном тренутку сјури доле у масу.Са собом су понели велики банер на коме су се налазили укрштени чекићи у бордо и плавој боји Вест Хема,развивши га са стране.


Проблеми су екскалирали најпре кроз увреде и псовке,да би туча нешто касније отпочела у средишту трибине и по боковима.А онда око 14:55 догодила се стравична експлозија,детонирана је димна бомба која је обавила северну трибину димом добрих пет минута.Таблоиди су својевремено извештавали да су навијачи Вест Хема одговорни за овај инцидент,међутим у навијачким круговима се још тада знало да су заправо Арсеналови хулигани активирали пиротехничко средство и да је Деинтон Конел стајао иза експлозије.Један од Арсеналових фанова имао је овакав коментар на све што се догађало: ''Наши навијачи  су желели јасно да ставе до знања Вест Хемовим хулиганима да северна трибина припада Арсеналу.Сви су знали да иза инцидента стоји Деинтон Конел,иако су његови блиски пријатељи у истрази тврдили да он није био у том тренутку ту,већ на Клок Енду како би му дали алиби.Догодило се још пар ситуација на улицама Лондона у којима је Деинтон Конел учествовао сукобљавајући се са присталицама Вест Хема тог поподнева.Како год...навијачи Вест Хема никада више после тих догађања нису имали озбиљнију акцију на нашем стадиону''.

Пошто се меч завршио,медији су јавили да је дошло до трагедије,јер је један од Арсеналових присталица избоден на смрт у подземној железници.Фудбалско насиље је достигло свој врхунац на Хајберију тога дана,па иако је историја насиља у Лондону сматрана традицијом,ово је био први и последњи пут да се хулиганима остави простора да праве инциденте на самом стадиону.Пораст броја полицијских и безбедносних камера  значио је да ће од сада па на даље,ривалске банде морати да решавају своје сукобе искључиво на улици,далеко од очију јавности.

Деинтон Конел ће остати високопозициониран међу хулиганима све до касних осамдесетих,што ће се потврдити кроз сукобе са навијачима Милвола у јануару 1988.године на Клок Енду,када је предводио напад своје екипе.Занимљиво је да је управо он заслужан за то што Арсеналови навијачи носе надимак ''Gooners''.Наиме почетком 80-их по граду се пронела вест да ће хулигани Тотенхема у предстојећем дербију северног Лондона упућивати увреде нарачун ривала скандирајући им ''Goons'' што би у преводу значило ''пернате животиње''..птице..Конел је ипак за то сазнао раније,предухитривши њихове провокативне прозивке,присвајајући тај термин за Арсеналове хулигане,али у једном сасвим другом контексту.Рекао ми је у интервјуу ''да је тај термин оригинално искоришћен од стране њих самих као надимак,јер иако данас на хиљаде Арсеналових симпатизера описује себе као Gooners-e,и да постоји истоимени назив фанзина,сасвим сигурно да тај термин у неком периоду није широко употребљаван.'' С обзиром на сведочења упитао сам га да ли то значи да је управо он родоначелник навијачке групе и назива,Деинтон ми је одговорио ''да не би баш желео себи да приписује заслуге за име''.

Како су се 80-е приближавале крају,тако је и Деинтон Конел сазревао,полако завршавајући своју каријеру активног фудбалског хулигана.Премда је и даље пратио с времена на време Арсенал,утакмица коју ни за живу главу није желео да пропусти била је она из маја 1989,када је Мајкл Томас донео титулу клубу на Енфилду после дугих 18.година.Гледаоци су јасно могли да га виде на ТВ-у са шеширићем како скаче у сектору Арсеналових навијача.У међувремену Деинтон се запослио као шеф обезбеђења ''Pet shop boys''-а заједно са својим пријатељем Питерим Ендрјусом.Публика ће га памтити по томе што је користио шарм и чудан смисао за хумор - грлио би својим огромним рукама и певао деликвентима на уво смешне песме - одвраћајући их да не праве проблеме.

Фронтмен ''Pet shop boys''-а Крис Лав присећа се да је Деинтон Конел заснивао пријатељства у којем год граду да се појавио,у било којој земљи током турнеје.Људи су га једноставно препознавали прилазећи му,као што су прилазили Нилу Тенанту и мени''.Уклапао се он свуда,није битно да ли је то фенси журка Елтона Џона на којој су се носила одела,беле кошуље и кравате или тридесети рођендан Мета Лукаса у опуштенијој варинати дрес кода у стилу Дикенсовог карактера Мр.Пиквика,Конел је осећао задовољство што може да буде у друштву јавних личности од Брајана Еноа до певача Секс Пистолса и Арсеналовог фана Џона Линдона.Рођени шоумен,Деинтон Конел је имао свој перформанс са ''Pet shop boys''-има појављујући се у ''So hard'' видео запису из 1990 године,као што је заузимао челно место на стејџу у Савој Тетатру.Продуцент и уметник Сем Тејлор Вуд који је заслужан за сам концепт шуо програма,тада га је фотографисао својим фотоапаратом 1998 године,за уметнички рад ''Пет револуционарних секунди Х111'', и то ни мање ни више него како чита књигу поезије.

Последњих година ''Pet shop boys''-и нису наступали толико често,тако да је Деинтон Конел морао да нађе алтернативу да би прехранио своју породицу (жену и тоје деце),отворивши продавницу на Окфорд Стриту.У ноћи фаталне несреће у Москви,уживао је у шампањцу и кавијару са члановима бенда,да би се нешто касније одвезао до клуба ''Roof''.Међутим на самом путу до места одредишта,возач губи контролу,удара у дрво,а Деинтон Конел заједно са возилом упада у реку.

На помен његовог имена мишљења су подељена.Другови Деинтона Конела су оштро искритиковали ФК Арсенал зато што управа није дозволила да се комеморативни скуп у његову част одржи у просторијама клуба.Две године касније,чак је и градско веће изгласало да спомен табла са његовим именом у близини стадиона Емирејтс мора бити уклоњена.Али на навијачким форумима,у оквиру хулиганских тема, анегдоте о Медведу и групи ''Herds'' остаће заувек забележене...

Тридесет и једну годину након што је Сандеј Тајмс описао фудбал као ''сиромашан спорт,који се игра на оронулим стадионима,за најниже слојеве'',ова игра доживела је драматичне промене захваљујући астрономским финансијским инјекцијама,пре свега од ТВ права.Па ипак остаје жал и пожуда за причама о страшним биткама на трибинама,другарству и узбуђењима која су красила то доба.Сећање на Деинтона Конела - лојалног пријатеља,борца за слободу,навијача Арсенала,хулигана и човека из шоу бизниса - и даље живи у свима онима који су прошли његов пут.И то ће заувек тако и остати...

петак, 19. октобар 2018.

Милано,графит на зиду којим се величају ''Brigate Rosse''


Милано 26.септембар - Графит на зиду којим се изражава подршка Надији Лиоче,бившој чланици оружане формације ''Nuove Brigate Rosse'' - Nuclei Comunisti Combattenti,која је учествовала у убиству Масима Дантона 1999. и Марка Биађија 2002,појавили су се на зиду куће на периферији Милана,Тргу Помпео Кастели и улици Виа де Фрасини.Јуче су се такође појавили летци солидарности упућени групи ''Brigate Rosse'' и у граду Сесто Сан Ђовани (регији Ломбардија),познатом и као италијански Стаљинград због традиционалне популарности Комунистичке Партије Италије.У њима се као и у претходном случају наводи,да је радничка класа уз своје чланове Надију Лоиче,Роберта Морандија и Марка Мецасалму.

понедељак, 15. октобар 2018.

ЦРВЕНЕ БРИГАДЕ И ОЛОВНЕ ГОДИНЕ


Црвене Бригаде одговор на тајне операције ЦИА...

Отмица тадашњег италијанског премијера Алда Мора 16.марта 1978,и његова ликвидација после 55 дана заточеништва,означили су почетак краја терористичке организације,која је током 70-их и 80-их година прошлог века извршила убиства на десетине судија,политичара,новинара и виђенијих индустријалаца.

Црвене Бригаде,које су настале као одговор на тајне операције ЦИА у Италији,постале су једна од најпознатијих терористичких организација у свету.Залагале су се за стварање комунистичког друштва у Италији путем оружане борбе,и одвајање те земље од западне алијансе. Њихова најпознатија акција је отмица,а затим и убиство премијера и вође Демохришћанске странке Алда Мора.

Ликвидација Алда Мора представљала је почетак краја Црвених Бригада,које су током 70-их и 80-их година прошлог века убиле на десетине судија,политичара,новинара и виђенијих индустријалаца.Међу отетима био је и амерички генерал Џејмс Дозијер,а 1984 године убили су Лимаона Хунта из Синајских мултинационалних снага и посматрачке групе.Међутим,Морово убиство изазвало је гнев целокупног италијанског друштва,што је приморало власти да усвоје нове строге законе за борбу против терористичких организација.

Црвене Бригаде

Настанак Црвених Бригада (Brigate Rosse) везује се за крај 60-их година прошлог века,када је у Италији,уз подршку ЦИА која је водила тајну операцију ''Гладио'',почео да јача фашистички покрет.Циљ те операције био је уништење Комунистичке Партије Италије,и све популарнијих и масовнијих радничких и синдикалних покрета.Фашистичке организације широм Италије извршиле су серију добро планираних терористичких напада,с циљем заустављања студентских и радничких протеста и да на тај начин натерају власти да се обрачунају с левичарима.После неколико таквих напада током 1969. године италијанске власти почеле су да хапсе левичаре.Највеће хапшење обављено је после бомбашког напада на Тргу Фонтана у Милану,у коме је погинуло 16,а рањено двадесетак особа.Иако су бомбу поставили припадници фашистичког Новог поретка (Ordine Nuovo),напад је приписан левичарима.Власти су спровеле акцију у којој је ухапшено око 4.000 левичара и студентских активиста,који су осуђени на затворске казне.

То је био повод за оснивање организације с марксистичко-лењинистичком идеологијом у Милану.Убрзо је формирана и група у Торину.Њиховим спајањем 1970 године формиране су Црвене Бригаде.У почетку су имале око 500 чланова,старости између 30 и 40 година,који су примали месечне плате од 400 долара.Међу оснивачима истицао се Алберто Франческини,који је потицао из радничке породице.Црвене Бригаде постале су оружано крило великог друштвеног покрета који су чиниле левичарске партије и синдикати,а подршку су имали и од италијанске Комунистичке Партије.

Убрзо су отпочели са акцијама чији је циљ био уништење припадника екстремне деснице.Напади на фашистичке организације и њихове скупове били су скоро свакодневни.Вршили су саботаже у великим компанијама,давали подршку радницима и синдикатима,а најактивнији су били у индустријски развијеним подручјима Италије,посебно на северу земље.У почетку су уништавали аутомобиле власника фабрика,а убрзо су се преоријентисали на киднаповања.Веће терористичке акције почели су да планирају крајем 1971. године.

Циљеви и методологија борбе

Своје циљеве и методологију борбе Црвене Бригаде објавиле су 1974. године саопштењем за јавност.Притом су позвали раднике да приступе ''моћној борбеној Комунистичкој Партији'',што је био званичан назив за Црвене Бригаде.

У жељи да застраше правосудне органе и изврше притисак на њих да не покрећу процесе против њихових активиста,примењивали су тактику свакодневних напада.Како су постали оружана илегална формација,одустали су од акција по фабрикама.Почели су да изводе оружане акције,нападе на полицајце,карабињере,затворске чуваре,функционере конзервативних и десничарских партија.Прва значајнија акција било је киднаповање главног тужиоца Ђенове Сосија 1974. године.Њега су покушали да замене за два ухапшена припадника Црвених Бригада.

Организацијска структура

Црвене Бригаде убрзо су постале једна од најпознатијих терористичких група у свету,која је имала око 800 наоружаних припадника и близу 3000 ненаоружаних активиста који су им пружали подршку.Основни критеријуми за пријем нових чланова поред идеолошког опредељења била је борба против капитализма и стварање комунистичког друштва.

Организација Црвених Бригада била је одлична.На врху субординацијске лествице налазила се Стратешка дирекција (Direzione strategica),која је сматрана мозгом организације.Дирекција је имала од 10 до 20 чланова који су углавном били високообразовани људи,неки и са титулама доктора наука.

Стратешка дирекција била је одговорна за политичко-организацијски програм Црвених Бригада.Њени чланови контактирали су са пуковницима који су били вође борбених формација које су се звале колоне.Једну колону чиниле су три бригаде које су се делиле на ћелије.Свака ћелија имала је од 5 до 10 активиста.По потреби ћелије су могле да се спајају у модуле.

Постојало је десет колона које су своје седиште имале у: Милану,Ђенови,Торину,Риму,Напуљу,Фиренци,Падови,Верони,Болоњи и покрајини Венето.Свака колона имала је своје тежишне задатке.Тако је на пример задатак Римске колоне био да напада политичке лидере и чланове Демохришћанске странке.Подручја на којима нису биле формиране колоне покривали су регионални револуционарни комитети.

Организација је поседовала велики број аутомобила,аутомеханичарске радионице,лабораторије за израду лажних документација,кројачке радионице где су шивене војне,полицијске и карабињерске униформе које су користили за извођење акција.Располагали су и са око 6000 конспиративних станова у свим крајевима Италије.

Убиство Алда Мора

Најпознатија акција Црвених Бригада,која је уједно и означила почетак њиховог краја,догодила се пре 35 година,16.марта 1978,када су отели Алда Мора.Отмица се догодила током дана,док је тадашњи премијер ишао према парламенту,у коме је требало да буде усвојен историјски споразум између Демохришћанске странке,чији је он био председник,и Комунистичке Партије Италије,против чега су биле левичарске радикалне партије.Приликом отмице премијера убијено је петоро његових телохранитеља.

После два дана отмичари су медијима послали фотографије Мора сликаног испред обележја организације,с натписом ''Brigate Rosse'' и петокраком у кругу.Мора су прогласили политичким затвореником коме ће судити ''народни суд''.Италијанска полиција убрзо је ухапсила поједине вође Црвених Бригада - Рената Курћија и Алберта Франческинија.Курћијева супруга Мара Кагол убијена је приликом хапшења јер је пружала оружани отпор.

Црвене Бригаде понудиле су размену Алда Мора за Курћија и 13 осталих чланова којима је требало да почне суђење.За време заточеништва Моро је писао Ђулчију Андреотију,који га је заменио на дужности премијера након отмице,да удовољи захтевима Црвених Бригада како би се избегле непотребне жртве.Међутим,Андреоти је био одлучан да се не преговара са терористима.Оглушио се и о молбе чланова Морове породице.Због тога је после Моровог убиства било све више сумњи да је Андреоти тако поступио због жеље да задржи место премијера Италије.

Црвене Бригаде убиле су Алда Мора после 55 дана заточеништва,у гаражи испод стана у римској улици Молтанћини.Његово тело на коме је било 17 прострелних рана пронађено је ујутру 9.маја у пртљажнику аутомобила марке ''рено 4'' црвене боје у улици Каетани,на пола пута између седишта демохришћана и комуниста,чиме су терористи очито желели да пошаљу поруку италијанској јавности.

Епилог

После убиства Алда Мора држава је кренула у одлучан рат против тероризма користећи сва расположива средства.Познати генерал италијанских карабињера Карло Алберто Дала Кијеза,кога је неколико година касније убила мафија,постао је координатор борбе против тероризма.Комунисти су одмах јавно осудили отмицу и престали су да дају подршку припадницима Црвених Бригада.После убиства и многи интелектуалци који су до тада подржавали Црвене Бригаде престали су то да раде.Чак су и ухапшене вође Курћио и Франческини осудили убиство и вођу Марија Моретија,који је извео акцију отмице.

Тада су поједини ухапшени припадници Црвених Бригада почели да одају поверљиве информације о деловању те организације.Један од истакнутих чланова Патрицио Пећи,који је касније убијен,одао је велики број припадника Црвених Бригада,који су убрзо почетком 80-их година били ухапшени.

Иако је италијанска полиција имала велике успехе у борби против Црвених Бригада,организација је повремено изводила акције,међу којима је и отмица судије Ђованија Дурса,за чије је ослобађање тражено затварање затвора у Асинару.Први знаци урушавања организације осетили су се тек 1984. године,када је дошло до поделе на две фракције - Борбену Комунистичку Партију и Унију Борбених Комуниста.У том периоду значајно је смањен број терористичких акција,а 1989. године већи број припадника Црвених Бригада био је ухапшен.Преостали чланови наставили су повремено да изводе акције,а половином 90-их нападнута је америчка база у Авијану.

После тога,све до 1999. године,сматрало се да је тероризам у Италији побеђен и да су Црвене Бригаде отишле у историју.Али када је испред своје куће убијен Масимо Дантон,аутор владине реформе закона о раду,показало се да Црвене Бригаде још увек постоје.На зиду изнад тела убијеног Дантона спрејом је било исписано ''Brigate Rosse'', и издато је саопштење у којем се наводи да ће тако проћи свако ко покуша да одузме права радничкој класи.Две године касније убијен је Марко Биађи,још један владин саветник за питање рада,а крајем децембра 2003. полиција је у центру Рима у подруму стамбене зграде открила тајно складиште оружја које је припадало Црвеним Бригадама.

Сматра се да око стотину чланова Црвених Бригада и данас повремено делују.

Модерни политичар

Италијански политичар и премијер Алдо Моро рођен је 1916. године у градићу Маглие.Од средине педестих година обављао је неколико значајних дужности у италијанској влади.Од 1955. до 1957. био је министар правосуђа,од 1957. до 1959. министар образовања.Током 1966. био је кратко министар спољних послова,а током 1976 обављао је и дужност министра унутрашњих послова.Круна његове политичке каријере су два мандата на месту премијера,од 1963. до 1968. и од 1974. до 1976.године.Био је један од протагониста модерних политичких савеза и Италији,а на међународном плану залагао се за побољшање односа са тадашњом СФРЈ.

Судбина отмичара

Отмицу и убиство Алда Мора организовао је Марио Морети један од вођа организације.Морети је ухапшен 1981. године и осуђен за отмицу и убиство Алда Мора на шест доживотних казни.Пуштен је на слободу након одлужених 15 година затвора.

Саучесник у извршењу убиства био је Просперо Галинари,који је учествовао и у отмици судије Сосија 1974. године,после чега је ухапшен.Након бекства из затвора 1976.године,Галинари је ангажован у акцији отмице Алда Мора.Ухапшен је 1979. године и осуђен на доживорну робију.

Плашила их се и Коза Ностра

Припадници Црвених Бригада постали су препознатљиви по својој окрутности и методама мучења,међу којима је било и бушење колена електричном бушилицом.Ликвидирали су скоро све чуваре затвора за које су имали податке да су били укључени у мучења њихових припадника.Колико су били окрутни и какав их је глас био и Италији можда најбоље говори податак да су од њих страховале и вође Коза Ностре,који су својим члановима сугерисали да избегавају сукобе са њиховим члановима.

уторак, 09. октобар 2018.

Ламиа - Арис Солун / 27.08.2018


У гостујућем сектору налази се застава са ликом Ариса Велухиотиса (рођеног 27.августа 1905 године у Ламији - преминуо 16.06.1945 године) која је наменски истакнута на његов рођендан,у месту где је провео већи део свог живота.Арис Велухиотис је грчки револуционар,бивши члан Централног Комитета Комунистичке Партије Грчке и један од водећих команданата Народно Ослободилачке Армије Грчке (ЕЛАС).Учестововао је у кључним операцијама Грчког Покрета Отпора,између осталог и у акцији дизања у ваздух моста Горгопотамос.Након потписивања Варкиза споразума,Арис се није сложио са одлуком КП Грчке о прекиду ватре и даљих непријатељстава према Британској Армији децембра 1944,нашавши се тако у политичкој изолацији.Веома је важно поменути да се у биткама против ЕЛАС-а, Британци и њихови савезници из грчке буржоаске владе нису устручавали да користе помоћ преосталих нациста и других колаборационистичких трупа Грчке.У јуну 1945,мали одред који је предводио Арис опкољен је од стране владиних трупа у планинама недалеко од Арте,где је трагично окончао свој живот.Том приликом су главе Ариса и његовог ађутанта Дзавеласа одсечене од стране злочинаца ирегуларне десничарске формације и постављене на централном тргу града Трикале.

понедељак, 08. октобар 2018.

Славимо Партизанов 73 рођендан


Све честитке од стране фанзин-блога Црвени Скинхед!

КОСОВО ЈЕ СРБИЈА – НАТО ИДИ КУЋИ!


Нова комунистичка партија Југославије (НКПЈ) поводом срамне изјаве Александара Вучића, председника Србије али и других представника власти о „ разграничење са Албанцима на Косову и Метохији“ поручује да се из таквих порука јасно препознаје тежња проимперијалистичког режима да настави погубну политику која неминовно води признавању окупиране јужне српске покрајине као „самосталне државе“ са представништвом у Уједињеним нацијама. 

НКПЈ истиче да је таква политика потпуно погрешна и супротстављена интересима како Србије тако и српског народа на Косову. Било какав „споразум“ који Вучић постигне са албанским сепаратистичким и марионетским властима у Приштини под патронатом империјалистичке Европске уније неће заштити српски живаљ на Косову већ га насупрот томе оставља на милост и немилост терориста из бивше такозване Ослободилачке војске Косова који сада, између осталих, чине марионетске власти у Приштини.

НКПЈ наглашава да је Косово и Метохија од окончања злочиначке агресије западног империјализма на Савезну Републику Југославију 1999. године окупирана територија од стране његове ударне војне песнице НАТО. Окупирани су како Срби, тако и Албанци, као и сви други житељи јужне српске покрајине у којој је изграђена највећа војна база НАТО на Балкану у склопу политике окруживања Русије снагама тог империјалистичког војног савеза и зарад грамзивих циљева крупног капитала.

НКПЈ поручује да су недопустива било каква „разграничења“, поделе, замене територија и слично. Основни циљ западног империјализма је да присили власти у Београду да признају границе између Србије и Косова и чланство Косова у Уједињеним нацијама што је апсолутно неприхватљиво.

НКПЈ користи и ову прилику да затражи од окупаторских НАТО трупа да одмах напусте територију јужне српске покрајине и захтева њен моментални повратак у састав матице Србије. Власти у Београду су дужне да одмах прекину преговоре под покровитељством западног империјализма са марионетском владом у Приштини. Срби и Албанци на Косову треба да се уједине у борби против империјализма и окупације следећи славни пример партизанских хероја Боре и Рамиза из Народно- ослободилачке борбе у Другом светском рату.

Секретаријат Нове комунистичке партије Југославије,
Београд,
22. август 2018.

четвртак, 04. октобар 2018.

Скинхеди против Националног Фронта



Вест Бромвич 28.04.1979. год, скинхеди антифашисти излазе на улицу како би се сукобили са десничарима Националног Фронта који су баш у том периоду кренули циљано да агитују на навијачким трибинама и панк концертима.

уторак, 26. јун 2018.

Обележавање 75-годишњице Стаљинградске битке


На обележавању 75-годишњице Стаљинградске битке учешће су узели навијачи Динамо Москва (Capitals),Спартака из Москве (предвођени бившим вођом навијачке групе Gladiators) и навијачи Ротора из Волгограда.

Скампиа : прича о фудбалу и страсти


Замислите да навијате за клуб коме свира победничка химна Лиге Шампиона.Замислите милионску зараду,да имате голгетера попут Кристијана Роналда и некога попут Леа Месија са својим дриблинзима.Затим замислите посећеност конференција за новинаре,фудбалере који се похлепно боре за повишицу плате,колумнисте који свакодневно о вашем клубу пишу хвалоспеве,замислите да имате богате спонзоре и огромну гледаност мечева на ТВ-у.Сада заборавите на све ово што смо поменули,ставите на страну или једноставно избришите из главе.Узмите на пример неку трећеразредну лигу,где имате гојазне играче и при томе морате да порадите на фудбалској тактици,а тим вам је још сачињен и од фудбалера слабих у дуелу који готово сваку акцију упрскају,али они храбро настављају даље да играју.Копачке су излизане и поцепане,време је учинило своје,па ни терен није бог зна какав јер траве готово и да нема.Aли зато итекако има антифашизма и антирасизма,свега онога што је у супротности са модерним фудбалом какав је данас и свим његовим дериватима.Овде влада здрав дух омладине,стадион носи име по цртачу стрипова који је дизајнирао Корто Малтезеа.Ово је Скампиа,један од квартова италијанског града Напуља,дом нижеразредног локалног фудбалског клуба Црвена Звезда!Прича која ће вам бити представљена кроз овај интервју,није прича стриктно везана за ултрасе,фудбал и велике победе.Ово је једноставно прича о предивној фудбалској игри и страшћу која она носи.

Како сте дошли на идеју да формирате фудбалски клуб Црвена Звезда Напуљ?

Рекао бих да је постојала потреба код људи да фудбал као игру доживе на један нов начин,слободан и субјективан,како на терену,тако и на трибинама.Црвена Звезда је настала 2006 године као фудбаласка екипа која је играла на једном од градских турнира,који је укључивао неколико тимова састављених од студената са различитих универзитета у Напуљу.Око клуба се одмах створила подршка која је пратила фудбалере на сваком мечу.Тренуци које су фудбалери доживели на терену зацементирали су везе између њих и навијача,па је тако настала и група,удахнувши живот нечему толико упечатљивом,да смо првом приликом када нам је предложено да саставимо тим и приступимо трећој локалној фудбалској лиги,донели одлуку да тај предлог одмах прихватимо.Након прве ''експерименталне'' године издвојили су се појединци који су почели да дају упутства и смернице како би клуб требао да функционише.Иако су вредности попут антифашизма и антирасизма одувек биле основа саме идеје око које смо се окупили,током година оне су само јачале кроз праксу у деловању карактеришући наш клуб,како доле на терену тако и горе на трибинама.


Зашто баш то име Црвена Звезда?

Име је одабрано 2006 год. (у то веме звали смо се Црена Звезда Оријентале по универзитету на коме смо студирали) на првом турниру на коме смо учествовали.Међу нама има доста фудбалских познавалаца и навијача,тако да смо желели да одамо почаст лепоти фудбалске игре коју је донела Црвена Звезда из Београда,поставши шампион Европе 1990/91.

Организовано навијање у овом тренутку суочава се са репресијом каква дуго није виђена:навијачке картице,забрана уношења транспарената,празне трибине...Чини се да клубови као што су Спартак Леће,Квартоград и Црвена Звезда нуде могућност да се избегну притисци, и врати на трибине ранији ентузијазам како би се кренуло из почетка?

Свакако да ниже лиге нису толико у фокусу државних институција и медија,тако да ефекти репресивне политике која је веома присутна на стадионима у Серији А,не утиче превише на подршку нашем клубу.Али упркос овоме,Црвеној Звезди су такође изрицане новчане казне због антирасистичких слогана упућених партији ''Лига за Север'' (Лега Лега...говна!) што нас је само још више усмерило ка томе да заузмемо тврђи став,и није нас ни у ком случају поколебало да наставимо да певамо наше песме.Тематика која заузима централно место у нашем навијању је подршка клубу,снага омладинског духа,заједништва...а не омаловажавање противника на терену.То нас не оптерећује.Према томе опет понављам,оно са чиме се ми суочавамо је много мањи притисак у односу на Серију А,а са друге стране пружа нам се могућност да се окупимо и навијамо сасвим слободно,изражавајући свој карактер.

Питања која се јављају везана за мајмунске крике и територијалну дискриминацију,изазивају много полемике међу навијачима.Да ли се за тако нешто може наћи оправдање у виду младалачког бунта или је то једноставно неприхватљиво расистичко понашање?Како ви који сте на првој линији фронта против расизма гледате гледате на тај проблем?

У одговору на претходно питање поменуо сам вам да је наша трибина такође новчано кажњена због слогана упућених ''Лиги за Север'' која се сматра расистичком.На основу овога вам је ваљда јасно да су ултраси итекако огорчени због расизма,нарочито територијалног који се јавља према екипама са југа и то се понавља из утакмице у утакмицу.Италија је у основи расистичка земља,како са становишта цивилног друштва,тако и у институционалном погледу.Чињеница је да се навијачке трибине кажњавају због расистичких слогана,међутим нема никавих последица у парламенту за чланове ''Лиге за Север'',који су итекако вређали бившег министра за интеграције Сесил Киенге што је парадокс сам по себи.Тако да једини ефекат који ће ове санкције донети,биће пораст расне мржње ван фудбалских стадиона,а не унутар њега (што је са стновишта спорта добро јер онда у оквру спортских такмичења неће бити ексцеса),међутим није добро што ће на улицама расизам бити слободан да се развија и шири,као и у државним институцијама.

Након више од десет година активности,ваше име је постало надалеко чувено међу навијачима великих италијанских,па и светских клубова који су вам указали поштовање.Како гледате на то?

Ми одржавамо везе са бројним фудбалским клубовима у нижим лигама и њиховима навијачима: Историјски Центар Лебовски(Фиренца),Атлетико Сан Лоренцо (Рим),Брутиум (Козенца)...који су показали да њихова борба итекако може бити одржива.А што се тиче професионалних фудбалских клубова имамо добре односе са Панатенаикосом (Грчка),тачније са групом Гејт 19,са којима делимо заједничку визију неговања народног фудбала (они су такође направили свој самофинасирајући фудбалски тим сачињен од навијача који се такмичи на локалном нивоу),али у сваком случају наше име је врло добро познато међу навијачима Наполија.


Да ли се ваши пројекти односе на фудбал сам по себи или су базирани на поруке које се могу чути са трибина?Шта је у ствари позадина тих пројеката?

У оквиру наших пројеката,фудбал заузима централно место.Међутим насупрот логици која доминира модерним фудбалом,наш начин остваривања победа и развоја клуба је дијаметрално супротан и разликује се у томе што ми не желимо да жртвујемо наше принципе и идентитет,што опет значи да постоји ризик да останемо наредне четири године у трећој локалној лиги и да не дочекамо промоцију у виши ранг уколико је то потребно да би се наши циљеви остварили.Ипак фудбал остаје у фокусу као моћно оруђе у нашим рукама.Наш сан је да покренемо школу народног фудбала доступног свима,где ћемо се сви окупити и повезати,дајући овој игри нови смисао бављења њиме.Да би то остварили,ускоро ћемо покренути радионицу за децу у напуљском кварту Санта Ћиара како би припремили тим за Медитерански антирасистички турнир који стартује у Палерму,а завршава се у Напуљу у мају.

Какав је ваш однос према оваквом фудбалу какав је данас?

Ми немамо никакав однос према фудбалу какав је он данас јер је под покровитељством институција у којима ми себе не видимо.Ми имамо своју причу,боримо се против комерцијализације спорта и негујемо другачији тип навијачких трибина и тифоза као таквих.Такође са економске тачке гледишта наш пут је потпуно другачији.Ми смо пре свега самофинансирајуће спортско друштво које се суочава са бројним тешкоћама,што значи да не добијамо никаву помоћ одозго,нити нам тече мед и млеко.Приходи од ТВ права,огромне своте новца и варварска глобализација нису део наших уверења којима се водимо.

Да ли сте наилазили на препреке на вашем путу?

Наилазили смо на бројне препреке.Заправо ми се почетком сваке нове сезоне питамо да ли ћемо изгурати до следеће.Постоје економске тешкоће,бирократски проблеми (везани за закуп и одржавање терена) као што постоје проблеми везани за кадровска питања,јер чињеница је да већина нас студира и ради,људи одлазе или су принуђени да смање свој ангажман јер немају превише слободног времена.Међутим ми се својски трудимо да превазиђемо ове препреке снагом наше групе и дискусијом међу нама самима дођемо до најбољег решења.

Како се финасирате?

Финасирамо се сами од својих средстава.Постоји месечна квота коју издвајамо за играче,управу,навијаче...Имамо и једну малу локалну компанију која се бави извозом и увозом прехрамбених производа ,која нас такође спонзорише,а ту су и разни догађаји на којима скупљамо добровољне прилоге,попут вечера и прослава на којима продајемо материјал: мајице,дуксерице,значке...


Како је ваш пројекат прихваћен на локалном нивоу у самој Скампији?Ситуација је сигурно веома тешка?

Напротив,наш пројекат има веома позитиван утицај на локалну заједницу,јер читав низ активности је годинама развијан у овом делу Напуља.Конкретно у Скампији смо постали део мреже друштвеног сектора као што су Мамут,фудбалске школе Арћи Скампиа,асоцијације Полићи Верди и Гридас,издавачке куће Марота и Кафиеро...итд.Са тачке гледишта многих људи овде,све је више локалаца који прате наш клуб и придружују се тифозима.Скампија је наш дом (не само због тога што живимо у њему,већ и због нашег стадиона Хуго Прата у коме проводимо доста времена),и без обзира што често овај кварт може бити суморан,ми се трудимо да ствари променимо на боље.Све оно што смо постигли само јача нашу вољу да овде останемо,трудимо се да повежемо периферију и центар града,да попунимо ту празнину,јер од званичних институција нема никаве вајде.Званичне институције само подстичу предрасуде,маргинализацију и искључивање једног дела грађана са периферије.

Како доживљавате политику на трибинама?

На трибини ми се пре свега трудимо да створимо грандиозну атмосферу у којој ће свако моћи да се препозна и узме учешће.У исто време наш пројекат се заснива на вредностима антифашизма и антирасизма,тако да ми осећамо потребу да изразимо наше мишљење кроз слогане и пароле које се баве друштвеним и политичким питањима.То што радимо недвосмислено представља аномалију у данашњем фудбалу,тј. не прати логичан след догађаја који доминира на терену и на трибинама.Фудбал јесте пре свега игра,али у фудбалу има доста политике,као што има и демагогије.Замислите само колико има територијалног расизма.Ми респектујемо оне који имају другачију традицију,где је забрањено да се политика појављује на трибинама,али за нас је фудбал један облик отпора.

Ти си већ више од десет година на трибини,шта је то најлепше и најружније што памтиш са фудбалске тачке гледишта,а шта са навијачке тачке гледишта?

Хммм...чекај да размислим...било је ту заиста лепих и грозних ствари.Најгоре чега се сећам са фудбалске тачке гледишта је пораз који смо доживели резултатом 5:1 од тима са којим смо били у истом рангу такмичења током наше премијерне сезоне.У почетку смо сви били веома забринути,али од тада па у наставку нисмо изгубили више ниједну утакмицу.Најлепши моменат би био рецимо ове сезоне,против тима са којим смо се борили за улазак у виши ранг ФК Атлетико Флегрео,који није ни налик нама по томе како функционише,јер представља инвестицију појединца у фудбалски клуб,где је евидентно да шира друштвена заједница нема никакве користи од таквог спортског друштва.А што се тиче трибина,најлепше успомене су везане за наше сусрете са навијачима клубова са којима смо на истим таласним дужинама (Локомотива Флегреа и Лебовски).Најгоре што нам се догодило било је затварање нашег стадиона Хуго Прат у Скампији ових дана.Захваљујући свакодневним протестима успели смо да се изборимо за укидање одлуке,оштро смо реаговали на неправду вршећи притисак на општинске и градске институције, и сада смо спремни да се вратимо на стадион и подржимо наш клуб Црвену Звезду.

Реци нам за крај,да ли је другачији фудбал заиста могућ?

Ми се надамо да јесте.Држећи се нашег пута ми смело и поносно корачамо ка циљу у складу са нашим уверењима.Након скоро десет година људи око нас схватају значај нашег рада,гурајући нас напред јер желе да приближимо ове наше идеје што широј заједници,да нас упознају и схвате да уколико се удружимо,можемо да променимо ствари на боље.Јер фудбал иако је само спорт,ми на њега гледамо као на чистоту физичке културе доступне свима,која би требала да инспирише друштво и промовише окупљање,кооперацију,здраве вредности заједништва и братства.Другачији фудбал је могућ једино ако је заснован на партиципацији народа и слободи у одлучивању,а не на економском интересу.Желео бих да се зхвалим Ирени Еспозито и свим људима око Црвене Звезде.

ЖИВЕО НАРОДНИ ФУДБАЛ!
ЖИВЕЛА ЦРВЕНА ЗВЕЗДА!

четвртак, 14. јун 2018.

Вођа чопора (2014)




Остварење Мартина Кемпа представља редитељски подухват прављења уверљивог филма заснованог на хулиганизму и организованом криминалу,који нам намеће питање да ли можемо живети са последицама својих акција.

Нешто старије издање увек упослене продукцијске куће ''Richwater films'',доноси нам још један филм о фудбалским хулиганима.Срећом та његова страна је сведена на минимум,тако да постоји нешто много дубље у целој причи.Редитељски подухват Мартина Кемпа превасходно је фокусиран на насиље,понекад је проткан клишеима,међутим наступи главних актера спречавају га да проклиза у монотонију.

Били Еванс (глуми га Лео Грегори) је вођа банде кежуала фудбалског клуба Тотенхем Хотспур.Задовољан што у слободно време има могућност да учествује у уличним сукобима заједно са својим друговима против ривалских банди,он у исто време одаје утисак узорног оца и мужа,као што је и успешан послован човек.Али оног тренутка након што стаје на жуљ гангстеру Микију (Ричи Харнет),желећи да сачува паб своје фамилије од рекетирања,Билијев живот се окреће наглавачке,постаје много мрачнији,утолико што је својим потезима довео у питање не само безбедност својих пријатеља,већ и чланова своје породице.





Иако ће вам можда филм ''Вођа чопора'' (Top Dog) изгледати као још једно у низу остварење везано за гангстеризам и хулигане у хиперпродукцији за које не бисте дали ни десет пара,ипак га карактерише нешто много више од обичних уличних сукоба,дајући му дубљи смисао.Заправо постоје моменти ван ових поменутих,када филм оставља веома снажан утисак.Мартин Кемп наслоњен у својој редитељској столици нам заправо пружа веродостојне уличне сукобе,остављајући нам довољно простора да удахнемо ваздух,а да опет не прибегава оштрим променама главног тока саме радње филма.Штета је само што постоји неколико драматичних сцена које се могу упоредити по квалитету са ТВ цапуницама,па скоро као ''Hollyoaks'' ,једноставно превише су успорене.

Не дешава се то исувише често,међутим када таква ситуација наступи,извлачи вас некако из филма који у појединим сценама бива поприлично досадан.Можда је то само покушај да се извуку драматични елементи или је то једноставно избор Мартина Кемпа.У сваком случају,не функционише баш најбоље,нити се уклапа у сам филм.Мора се признати да редитељ даје тон филму у неколико тачака,јер је стално присутан осећај страха.Напетост појачава само сазнање да ће се догодити нешто страшно,а када се коначно догоди,има масиван узнемирујућу утицај на главне ликове који претварају ''Вођу чопора'' у осветнички трилер када је реч о жанру.

Што се тиче главне улоге Лео Грегори је фантастично изнео ролу Билија која има своју сврху,бравурозно је одигравши.Били Еванс је заправо типичан момак са улице,међутим постоји нека грозна црта у његовом карактеру,тако да он константно изазива невоље.Привлачност према криминалним активностима која се код њега јавља,на крају се претвара у његову тоталну пропаст у овој причи о насталим последицама,па се са правом поставља питање можемо ли живети са реперкусијама које производе наше акције.Када је реч о осталим улогама,Харнет је сасвим добар у улози Билијевог ривала,док је Винсент Реган у улози Вотсона веома прикладан за злочинца,ирског гангстера увученог у сукоб који је изазван Билијевим понашањем.

Такође је освежавајуће за сам филм да можемо да видимо женске улоге које нису третиране карикатурално,односно као особе које ћете гледати кроз прозор како се пресвлаче.У овом случају Данијел Брент као Билијева супруга Саманта, и Лорејн Стенли као Џули,представљају виталан део ове приче.Вођа Чопора можда неће донети ништа ново у оквиру породичне драме,односно осветничког трилера,међутим љубитељи овог жанра ће бити и више него задовољни оним што нам Мартин Кемп доноси на мале екране.

среда, 07. фебруар 2018.

Хаос у Пиреју: Столице ,бакље,сузавац (ВИДЕО)


Педесетак навијача Олимпијакоса улетело је на терен стадиона ''Караискакис'' након што је њихов тим у последњим тренуцима меча примио гол за пораз од АЕК-а.

Велики нереди по завршетку дербија Грчке!

Олимпијакос је био пред победом против великог ривала,али су Чингрински и Јакумакис у 87. и 94. минуту меча успели да постигну голове за госте и да нанесу болан пораз (1:2) домаћину на ''Караискакису'',што је изнервирало навијаче.

Око педесетак домаћих навијача,боље речено хулигана,улетело је на терен након последњег судијског звиждука у жељи да се обрачуна са играчима АЕК-а.


Грчки медији јављају да је тај инцидент спречен,али да су се поменути сукобили са полицијом коју су напали столицама и бакљама,па су ови били принуђени да користе и сузавац.Фудбалери АЕК-а су успешно спроведени у свлачионицу док се ситуација није рашчистила...

Олимпијакос није у доброј форми ове сезоне,већ су сменили двојицу тренера,а након две трећине шампионата сада заостају четири бода за првопласираним ПАОК-ом.

Подсетимо навијачи Олимпијакоса су и прошле сезоне на сусретима против АЕК-а и Платанијаса направили нереде,а дисциплинска комисија Фудбалског савеза Грчке је чак разматрала и одузимање бодова којим би црвено бели остали без титуле.

Олимпијакос - АЕК / 4.02.2018.


Утакмица одиграна 4.02.2018.
Транспарент домаћих навијача у знак солидарности са анархистом Григорисом Циронисом који је ухапшен према мојим информацијама због експропријације капитала како ми комунисти волимо то да кажемо.

ПУШИТЕ КУРАЦ ВИДИМО СЕ У ЗАТВОРУ!



понедељак, 15. јануар 2018.

Јан Кучера (20.09.1989-18.01.2008)


Ускоро се навршава десет година од убиства навијача ФК Бохемианс из Прага Јана Кучере кога су на смрт изболи нацисти.Наиме 19.јануара 2008 у Плзењу око хиљаду људи се окупило како би присуствовало комеморацији нацистичког терора пре 66 година када је велики број Јевреја из овог града депортован у концентрационе кампове,али нико од присутних није тада ни слутио да се још једна жртва нацизма у исто време бори за живот у болници.

Осамнаестог јануара у Прибраму,граду који се налази на свега 50-ак километара југозападно од Прага,двадесетогодишњи неонациста Јири Фоус ножем је избоо на смрт осамнаестогодишњег Јана Кучеру у пределу бубрега и леђа око један иза поноћи.Пре самог напада локална банда неонациста провоцирала је и вређала групу младих скинхеда антифашиста и панкера ,међу којима је био и Јан.Његови пријатељи су покушали да зауставе крварење из феморалне артерије и убрзо позвали хитну помоћ.Међутим нити доктори,као ни Јанови пријатељи нису уочили да је Јан убоден и у леђа.Јан је изгубио огромне количине крви и пао је у несвест ,тако да је за реанимацију било прекасно и поред тога што је пребачен у локалну болницу где су се доктори борили за његов живот,али је он у недељу ујутру преминуо.

ВИДЕО:

Јан Кучера је био скинхед антифашиста из Прибрама који никада није осећао страх да јавно испољи своје ставове.Тако је рецимо на свом интернет профилу написао: ''Ја сам сасвим нормалан момак који припада SHARP скинхед покрету.Не марим за то које су националности моји пријатељи,као што ни не делим људе према томе коју музику слушају,како се облаче,и које им је боје кожа.Судим о људима према томе како се понашају и шта чине.Свако ко буде желео може да ме контактира.Мрзим нацисте,буржоазију,ауторитарце и сличну ђубрад.Антифашиста до смрти!''И заиста он се држао тих својих принципа до самога краја.Овај момак остаће заувек у срцима своје породице,пријатеља и свих људи непоколебљивих антифашиста.


Неколико година касније на његовој трибини sektor 1905 мала група од 15-20 десничара ''Berserk'' кренула је на утакмици да салутира нацистичким поздравом и пева шовинистичке песме.С обзиром на то да је sektor 1905 већински левичарска трибина,навијачи прашког Бохемианса су претукли припаднике групе ''Berserk'' избацивши их при том напоље ван стадиона о чему сведочи и видео снимак.