среда, 28. март 2012.

Ajax Amsterdam Antifascists

F-Side navijaci Ajaxa sa banerom podrske "Bader Majnhof"-u nemackoj gerilskoj grupi, na kojem pise "Oslobodite RAF-ovce". Radi se o 1977 godini, u vreme kada su neki od pripadnika Bader Majnhofa uhapseni u Holandiji.










F-Side navijacka grupa Ajaxa i levicarski aktivisti u sukobu sa policijom na ulicama Amsterdama 1980-ih. Povod za nerede je krunisanje Holandske Princeze za ciju inauguraciju su potroseni milioni u trenutku teske socijalne situacije i siromastva.








Navijaci Ajaxa zajedno sa Antifom Amsterdam napadaju skup "Nacionalistickog Narodnog Pokreta" (NVB) 2007 godine

субота, 24. март 2012.

среда, 21. март 2012.

Viktor Onopko o Sovjetskom Savezu

Bivši fudbaler Viktor Onopko, vrlo dobro poznat među navijačima širom sveta, jasno je izneo svoj stav ’’kako je komunizam bio mnogo bolji za obrazovanje i sport’’.On je to izjavio u intervjuu objavljenom u listu Elpais, pre utakmice između Real Madrida i CSKA Moskve (kluba koji Onopko trenira a koji je osnovala Crvena Armija).

Kako je raspad Sovjetskog Saveza uticao uticao na ovu divnu igru Onopko kaže sledeće:
’’Škole,fakulteti i cela infrastruktura su bili u jako dobrom stanju.Međutim nakon raspda SSSR-a, svi su počeli da razmišljaju samo o novcu.Danas se stvari polako vraćaju na staro pa se tako prvo razmišlja o fudbalu,dok je biznis tek u drugom planu.Mnogo rada je potrebno sa mlađim kategorijama da bi se stvorili dobri igrači poput Ignjaševiča ili Akinfejeva’’. On dalje naglašava kako postoji veliki kontrast između elitnog sporta i bazičnog sporta.. ’’Pre je postojala jedna jaka država, dok ih danas ima petnaest. Sve je propalo, fudbalske škole nisu kao nekad,treneri nisu toliko stručni...uopšte sovjetski fudbaleri su bili veliki profesionalci. Danas nemate toliko stručnjaka,niti tehnički potkovanih fudbalera koji bi bili uzor deci.Imate samo velike klubove u velikim gradovima,ali to nikako nije dovoljno.’’

Viktor Onopko je bio jedan od najboljih ruskih fudbalera devedesetih.Odigrao je 112 internacionalnih mečeva,proglašen za najboljeg igrača Rusije 1993/94, osvojio je tri šampionske titule sa Spartakom iz Moskve,a takođe su ga smatrali i za jednog od najboljih odbrambenih igrača u evropskom fudbalu.Odigrao je devet sezona u Španiji (sedam za Real Ovijedo i dve za Rajo Valjekano). Povukao se 2005 godine ,a danas je pomoćni trener CSKA Moskve.

понедељак, 19. март 2012.

Navijač Modene razbio nos svojoj devojci tokom utakmice – DASPO na dve godine

Od stadiona ’’Barbetti’’ do ’’Branca’’ bolnice.. Upravo tako, jer je tokom poslednjeg drugoligaškog meča Gubbio-Modena navijač gostiju udario u lice svoju partnerku polomivši joj tom prilikom nos.Optuženi (39) koji ima prebivalište u Modeni, pored zabrane odlaska na sportske događaje ( tzv. DASPO) suočiće se i sa prijavom zbog nanošenja telesnih povreda u pijanom stanju.Povređena devojka došla je na stadion FC Gubbia ’’Barbetti’’, autobusom zajedno sa ostalim ultrasima Modene kako bi ispratila drugoligašku utakmicu svog kluba.Tokom drugog poluvremena 39 - godišnji muškarac iznenada je udario svoju devojku u lice koja ga je pratila tokom gostovanja. Ovaj direkt je naravno prouzrokovao prelom nosne kosti, što je konstatovala i služba hitne pomoći koja je prevezla devojku do bolnice, a prognoze su da će do potpune sanacije povrede doći tek za dvadesetak dana.

петак, 16. март 2012.

Tragična smrt ne abolira fašistička dela





Tragično preminuli neofašistički premijer Đinđić ne prestaje da bude predmet radikalne idealizacije i obožavanja buržoaskih partija u Srbiji. Ovih dana uoči datuma njegove smrti smo ponovo bili svedoci različitih propagandnih manifestacija poput šetnji za Zorana, tribina za Zorana, koncerata za Zorana... Svi ti sletovi na koje se troše ogromne sume naših para buržuji koriste kako bi dalje raspirivali mit o njegovom vizionarstvu kojim pokušavaju da dočaraju sliku ojađenim i izgladnelim građanima naše zemlje o tome da je san bio tako lako ostvariv i moguć, samo da ga njegovi kerovi na lancu koji su ga u pučističkom prevratu 5. okobra doveli na vlast nisu rastrgli. Niko ne krije njegovu duboku upletenost u prljave mafijaške rabote dojučerašnjih najbližih saradnika Željka Ražnatovića Arkana, a i kako bi kada se sećamo članaka iz naše štampe u kojima je sam Đinđić govorio o Legiji kao svom velikom prijatelju, kom je uostalom imao da zahvali za lojalnost kad mu je bila najpotrebnija, bez koje ne bi oborio Miloševića, pa ga potom i uhapsio i isporučio imperialstičkom oruđu, sudu u Hagu.

Međutim kakav je to san koji smo bespovratni ispustili da dosanjamo tom ogromnom brzinom koju nam je njegov besprekorni tempo rada bio omogućio? Promovišući taj san buržuji žele da sakriju košmar bede u kojoj naše društvo svakodnevno grca, a nikakav vizionar, istinski vizionar, ne može da je previdi. Dobronamerni ljudi svesni istorijske uloge i dela ubijenog premijera, u najboljem bi slučaju za Đinđića rekli da je on bio samo jedan naivni idealista koji nije shvatio kakav nam se zapravo košmar s njegovim snom sprema. Međutim, mi kao marksisti-lenjinisti, revolucionari, ne možemo biti dobronamerni prema klasnom neprijatelju, a Đinđić je bio egzamplarni model klasnog neprijatelja radnog naroda naše zemlje.

Mi skojevci ćemo uvek između antikomunizma i fašizma podvlačiti znak jednakosti. Zoran Đinđić je bio ostrašćeni antikomunista. To potvrđuje bezbroj njegovih izjava, članaka i knjiga u kojima se on koristi autentičnom fašističkom argumentacijom kojom komunizam naziva „bolešću“, a svoju političku misiju vidi u nalaženju „leka“ za istu. Taj svoj lek on nam je prepisao na najbrutalniji način dolaskom na vlast, munjevito odstranjujući milion zaposlenih, odstranjujući besplatno obrazovanje, državno vlasništvo nad preduzećima u mnogim granama privrede, odstranjujući 50 do 70 % stočnog fonda, udvostručavanjem pa kasnije i utostručavanjem spoljnog duga, a za kasnije, sovojim naslednicima je ostavio u amanet i odstranjivanje Kosova i Metohije iz Srbije. Sve to je bio njegov lek za teško izlečive „bolesti komunizma“ koje smo spomenuli. Antikomunizam Zorana Đinđića je logična reakcija kojom su bila odgajana mnoga deca titovih oficira poput njega u revizionističkom titoizmu u Jugoslaviji, u kom su bile podsticane različite reakcionarne i antikomunističke devijantne buržoaske ideje. Tako je mladi Zoki za sebe tvrdio da je anarhista, ludo zagriženi kropotkinovac, što je samo izdigao na viši nivo odlaskom na postdiplomske studije u Saveznu Republiku Nemačku (neće sigurno iz titove Jugoslavije da ide na studije u Demokratsku Republiku Nemačku) gde je mogao da dodatno unapredi svoja reakcionarna i nenaučna anarhistička gledišta koja ga konačno vode do onoga do čega svaki napredni anarhista na kraju svog „revolucionarnog“ puta stiže – liberalzam, i to „neo“! Takav nam se Zoki vraća u domovinu zaglibanu u nasleđene „bolesti komunizma“ i njegove radikalne titoističke reakcije i „pravilno“ shvata da sve ono čega su ga naučili anarhizam i neoliberalizam može da postigne samo raspirivanjem histeričnog antikomunizma kom je najbolji saveznik oduvek bio malograđanski i šovinistički nacionalizam. Ne sedi Zoran skrštenih ruku, i kako imperijalisti otpočinju sa rušenjem naše domovine SFRJ formira stranku istočnik buržoaske i proimerijalističke misli i organizacija u Srbiji, otpočinje i rat, te on organizuje ultrancionalističke paravojne formacije, peče vola na Palama s Radovanom Karadžićem, tokom NATO agresije na SR Jugoslaviju odlazi na zapad da ih moli da dodatno intenziviraju napade kako bi on što pre došao na vlast, a na kraju svoj prljavi malograđanski pir zaokružuje uvođenjem veronauke u škole pravdajući to „visoko demokratskim činom“. Međutim, malograđanski nacionalizam koji je Đinđić tokom devedesetih jednako raspirivao kao i njegovi saborci i tobožnji protivnici iz buržoaskih partija u Srbiji pokazo se samo maskom brutalnog klasnog tlačenja koje je njegova osnovna suština i koje postaje više nego očigledno kako Đinđić preuzima apsolutnu vlast u Srbiji. Ovaj apsolutista vlada kratko i umire kako bi mit mogao da živi.

Danas, u toku predizborne kampanje bržoaskih partija kada se u Srbiji sprovodi brutalna klasna eksploatacija radnog naroda, kada nezaposlenost, spoljni dug, inflacija i školarine strmoglavo rastu, mit o Đinđiću je jedino za šta se buržuji mogu čvrsto držati u svojoj propagandi laži. Slika svakodnevice radnog naroda Srbije taj mit rastura u paran parčad, a neće još mnogo vremena proći kada ćemo jednom zauvek strgnuti tu ljagu s naše istorije u novim pobedama radnog naroda u klasnom ratu.

четвртак, 08. март 2012.

Ljubodrag Simonović Duci: Homoseksualnost



U savremenom kapitalizmu stvaraju se pokreti sve brojnijih homoseksualaca koji bi po Marksovom „humanizmu-naturalizmu“ spadali u degenerisanu društvenost i na taj način u degenerisanu prirodnost. Ne radi se o „poremećenoj“ biološkoj prirodi čoveka (čovek je heteroseksualno biće i ima organsku predispoziciju za pederastiju), već o vladajućim društvenim odnosima i njima odgovarajućim vrednosnim izazovima. Nije reč o „bolesnom čoveku“, već o bolesnom društvu. Ne treba, stoga, lečiti ljude, već treba stvoriti „zdravo društvo“ (From) u kome će stasati zdravi ljudi. Homoseksualnost je konkretna društvena (istorijska) pojava koja je uslovljena prirodom vladajućeg poretka. Ona je oblik u kome se pojavljuje određeni vrednosni sistem koji uređuje odnose između polova i kao takva je konkretni vid društvenog funkcionisanja. Antički pederastički Eros ima bitno drugačiju prirodu od na kapitalistički način uslovljene homoseksualnosti. Homoseksualna zajednica danas jedan je od oblika u kome se pojavljuje na kapitalističkim način degenerisana društvenost. Razvoj homoseksualnih odnosa odgovara raspadu porodice kao oplemenjene prirodne zajednice i postajanju braka ekonomskom zajednicom. Homoseksualne zajednice dobijaju legitimnost „društvenosti“ ne u odnosu prema porodici kao oplemenjenoj prirodnoj zajednici,već u odnosu prema usamljeničkom beznađu koje stvara kapitalizam.Homoseksulana zajednica je krajnji oblik na kapitalistički način degenerisane porodice, a razvoj pederastije doprinosi ukidanju mogućnosti stvaranja porodice kao oplemenjene prirodne zajednice. Istovremeno, uništavajući čoveka kao prirodno i ljudsko biće kapitalizam uništava autentičnu društvenost čime steriliše Eros i na taj način uništava mogućnost biološke reprodukcije društva. „Reprodukcija društva“ postala je segment destruktivne kapitalističke reprodukcije koja se, kao i sve druge oblasti života, zasniva na principu „Pare ne smrde!“. Veštačka oplodnja, prodaja semenog materijala, iznajmljivanje materice, prodaja dece – sve su to legalni i legitimni oblici kapitalističke reprodukcije. Kapitalizam uvlači u svoju egzistencijalnu i vrednosnu orbitu sve pogubnije posledice koje proizvodi dajući im institucionalni status i stvarajući od njih sredstvo za svoj razvoj.

Kada se ima u vidu da kapitalizam uništava čoveka kao prirodno i ljudsko biće, suština braka je opstanak čovečanstva kao humanizovane prirodne zajednice. On je institucionalizovana zajednica žene i muškarca koja pruža mogućnost za stabilnu biološku reprodukciju društva i za odgajanje dece. Kada je brak lišen životvorne (rodne) dimenzije on gubi osnovni razlog postojanja. Istovremeno, bez životvorne dimenzije brak postaje ljuštura u koju je moguće ubaciti najrazličitije sadržaje. Ako se pođe od homoseksualnog principa kao osnove za uspostavljanja bračne zajednice, zbog čega ne dozvoliti sklapanje braka između braće, između sestara, između majke i ćerke, oca i sina, babe i unuke, dede i unuka…? Rodbinska veza ima značaj pre svega u perspektivi biološkog opstanka, što znači polazeći od toga da incest dovodi do telesnog i mentalnog degenerisanja potomstva. U homoseksualnim odnosima, koji nemaju rodni karakter, taj problem ne postoji. Postajanje homoseksualnosti temeljnim principom braka ruše se sve granice i sa njima tradicionalno shvatanje porodičnih veza koje se zasnivaju na heteroseksualnom odnosu. Istovremeno, ukida se istorijska dimenzija čoveka i u tom kontekstu humanistička i egzistencijalna vizija budućnosti čovečanstva. Ne samo kako će izgledati, već kako će biti moguć opstanak ljudskog društva ukoliko ono bude pretvoreno u pedere i lezbejke? Na to pitanje kapitalizam može da pruži odgovor koji ima tehničku prirodu: veštačka oplodnja, što znači tehničko proizvođenje dece. U savremenom svetu homoseksualnost je postala anti-egzistencijalni princip. Ona je jedan od načina na koji se uništava reproduktivna moć čovečanstva i proizvodi sterilno društvo. Homoseksualnost se pojavljuje danas kao deo sveta koji biološki propada i koji uništava čoveka kao prirodno, društveno, kulturno biće… Ona je postala anti-biološki kao destruktivni princip.

Kakva je priroda „prava homoseksualaca“ može se videti u odnosu prema ostvarivanju prava dece. Kakva je to „humanost“ koja se obračunava sa osnovnim potrebama i pravima dece? Umesto borbe za očuvanje porodice i u tom kontekstu borbe za pravo dece da imaju oba raditelja i njihovu ljubav i brigu, insistira se na „pravu homoseksualaca da usvajaju decu“. Istovremeno, zajednica dece sa jednopolnim „roditeljima“ postaje uzor za „porodicu budućnosti“. U konačnom, zbog čega deca treba da imaju roditelje? Zbog čega se ne uspostave farme za proizvodnju i odgoj dece – kao što je to predlagao Platon i kao što su to uradili nacisti? Usvajanje dece nije samo jedan od načina „rešavanja problema“ dece bez roditelja, već je postao princip na kome se zasniva homoseksualni brak. Ono se zasniva na posledicama koje stvara kapitalizam kao par excellence nehumani poredak, tačnije, na lišavanju dece mogućnosti da zadovolje svoje osnovne ljudske potrebe. Usvajanje podrazumeva da su deca lišena svojih pravih roditelja, odnosno, da su lišena prava da imaju oca i majku. Umesto „otac“ i „majka“, na Zapadu u ličnim dokumentima sve češće stoji „prvi i drugi roditelj“. Jedni „proizvode“ i odbacuju decu, a drugi ih usvajaju. Usvajanje dece postalo je robno-novčana i tehnička operacija. Decu prodaju i kupuju kao stvari. Za kupljenu decu važi „period pod garancijom“ – kao i za svaku drugu robu. Zajedno sa odbacivanjem prava dece da imaju roditelje, odbacuje se humanistička pedagogija, što znači pedagoški sistem koji se zasniva na nastojanju da se oplemeni prirodno biće čoveka putem porodice kao oplemenjene prirodne zajednice. Istovremeno, lišavanje dece roditeljske ljubavi i poštovanja uzrok je najtežih mentalnih bolesti i najgorih oblika društvene patologije.




(Moderni LGBT identitet je produkt drustvenih uslova koje je KAPITALIZAM stvorio)


Osnovno pravo dece je pravo na budućnost, a to znači pravo na humani svet i na zdravu životnu sredinu. Realizovanje potreba dece kao ljudskih i prirodnih bića postalo je pitanje opstanka čovečanstva. Nastojanje najreakcionarnijih kapitalističkih grupacija da broj stanovnika na planeti svedu ispod jedne milijarde podrazumeva sterilisanje ljudi i uništavanje „prekobrojnih“. U tom kontekstu, deca nisu više „najveće blago“, već najveća opasnost za opstanak čovečanstva. Budućnost se ne sagledava polazeći od stvaralačkih potencijala čoveka i humanističke vizije sveta, već polazeći od „činjenice“ da su prirodni resursi ograničeni i da tome treba prilagoditi broj ljudi na planeti. Umesto da se teži iskorenjivanju potrošačkog ludila koje vlada u najrazvijenijim kapitalističkim zemljama Zapada, koje je glavni uzrok sve dramatičnijeg propadanja planete, sve su glasniji zahtevi da se unište milijarde „prekobrojnih“, što pre svega znači deca. Uništavajući decu kapitalizam uništava životvornu snagu čovečanstva i pretvara ljudsko društvo u svet telesno i mentalno degenerisanih metuzalema.

U homoseksualnom odnosu ljudsko telo gubi izvornu erotsku dimenziju i biva instrumentalizovano na neprirodni i nehumani način. Ono postaje predmet seksualnog egzibicionizma pri čemu najvažniju ulogu dobijaju delovi tela koji nemaju veze sa izvornom erotskom, pogotovu ne sa životvornom prirodom čoveka. Ne radi se o oplemenjenom prirodnom, već o denaturalizovanom i stoga dehumanizovanom odnosu pri čemu je telo „partnera“ svedeno na sredstvo za izazivanje orgazma. Penetracija penisa u anus predstavlja (povređujuće) nasilje nad organizmom „partnera“ i (kao i „oralni seks“) degradirajući oblik „seksualnog opštenja“. Psihološki osnov homoseksualnosti nije potreba emancipovanih ljudskih bića za ljubavlju, već strah od usamljenosti, odbačenosti, neizvesnosti… Umesto ravnopravnih odnosa između „partnera“, dominira potčinjavanje i podavanje, što znači sado-mazohistički odnos koji je neposredni izraz položaja čoveka u kapitalizmu kao klasnom poretku koji se zasniva na principu „Gazi ili puzi!“. Potreba za dominacijom i potčinjavanjem postaje osnov dijalektike „seksualne igre“. „Preuzet“ je model međuljudskih odnosa na kome se zasniva vladajući odnos između žena i muškaraca pri čemu su žene svedene na objekat seksualnog iživljavanja.

Težnja za realizovanjem čoveka kao ljudskog bića daleko prevazilazi (homo)seksualnu dimenziju čoveka. Insistiranje na homoseksualnosti kao osnovnom pitanju sa kojim se određuje čovekobivstvo postaje način sakaćenja ljudskosti i proizvođenje „jednodimenzionalnog“ (Markuze) čoveka. Ljudskost je redukovana na određeni tip seksualnosti. Biti „neko“ znači biti gay ili macho-man. To postaje osnovni oblik društvene samopotvrde čoveka sa kojim se uklanjaju drugi oblici samopotvrde čoveka kao samosvojnog bića. Na taj način čovek biva ukinut kao istorijsko, slobodarsko i vizionarsko biće. „Pokret homoseksualaca“ zasniva se na redukovanoj ljudskosti i degenerisanoj društvenosti. Čovek dolazi do svoje ljudske samosvojnosti i društvenosti putem svoje seksualnosti, a ne preko građanskog statusa, klasne pripadnosti, nacionalne samosvesti, porodice, kulture, političkih i religioznih ubeđenja… „Ponos“ se ne vezuje za borbu za slobodu, za nacionalni opstanak i društvenu pravdu, za očuvanje prirode i čovečanstva… već za (homo)seksualnost koja ima anti-egzistencijalni karakter. Homoseksualci nisu „ponosni“ zato što su ljudi, već zato što su „pederi“ i „lezbejke“. Seksualnost više nije lična stvar, već dobija spektakularnu javnu promociju. Potreba za društvenošću svedena je na seksistički egzibicionizam koji ima banalni cirkuzanerski karakter. Redukovana ljudskost ima danas bitno drugačiju prirodu nego što je to bilo u prošlosti. Ona se pojavljuje u odnosu prema sve realnijoj mogućnosti uništenja sveta i u odnosu prema stvaralačkim moćima čoveka koji je u stanju da ukine klasno društvo i stvori novi svet.



(... seksisticki egzibicionizam - LGBT trend)


„Borba za prava homoseksualaca“ ukazuje na hipokriziju kapitalističkog sveta. Zašto je „borba za prava homoseksualaca“ lišena opšte-ljudske i vizionarske dimenzije? Zašto se oni koji se pozivaju na „humanost“ kada je reč o homoseksulacima, ne bore protiv nehumanog, a za humani svet? „Borba za prava homoseksualaca“ nema humanistički, već politički karakter i služi očuvanju postojećeg sveta. Parade homoseksualaca su vrhunske manifestacije „demokratije“, a „poštovanje prava homoseksualaca“ vrhunski pokazatelj „humanosti“ vladajućeg poretka. Nametanjem pitanja „ostvarivanja prava homoseksualaca“ uklanjaju se sa javne scene pitanja od kojih zavisi opstanak čovečanstva i sloboda čoveka: biološko propadanje naroda, bespoštedna pljačka radnih slojeva, umiranje od bolesti, gladi i žeđi, droga, kriminalizovanje društva, uspostavljanje policijske države, nepismenost, usamljenost, uništavanje čitavih naroda od strane „demokratskog“ Zapada, eksperimenti sa genetskim materijalom, proizvođenje sve destruktivnijih sredstava za masovno uništenje, „zaprašivanje“ stanovništva i zemljišta, mentalne bolesti, uništavanje zemljišta i živih organizama genetski modifikovanim biljkama, havarije na nuklearnim postrojenjima, samoubistva, nasilje, sve skuplje medicinske usluge i sve pogubnija manipulacija farmaceutskim preparatima, sve veće socijalne razlike i sve veća beda u kojoj žive radni slojevi, deca i penzioneri, sve zagađenija životna sredina, sve otrovnija hrana, monopol kapitalista nad medijima… Istovremeno, „borba za prava homoseksualaca“ postaje unošenje razdora među ljude na temelju njihovog seksualnog opredeljenja sa čime se razbijaju oni oblici društvenosti (nacionalna i klasna integracija) koji pružaju mogućnost čoveku da opstane i ostvari slobodu. Umesto da se teži humanom svetu i istinskoj ljudskosti, „rešenje problema“ homoseksualaca traži se u kapitalizmu koji proizvodi najgore oblike društvene patologije. U nehumanom društvu humana pitanja mogu da budu „rešena“ jedino na nehumani način. Samo u humanom društvu humana pitanja mogu biti rešena na humani način.

Pitanje (homo)seksualnosti može biti shvaćeno na humanistički način samo u kontekstu realizovanja celovite ljudskosti i to u perspektivi borbe za očuvanje života na zemlji i stvaranja humanog sveta. Kritička distanca prema kapitalizmu s aspekta humanog društva istovremeno podrazumeva i kritičku distancu prema homoseksualnosti s aspekta čoveka kao oplemenjenog prirodnog (životvornog) i društvenog bića. Na toj osnovi homoseksualci kao emancipovani ljudi mogu da daju doprinos razvoju takvih društvenih odnosa koji pružaju mogućnost da se prevaziđe (homo) seksualna jednodimenzionalnost. Treba praviti razliku između homoseksualaca koji su emancipovani ljudi i homoseksualaca čiji se pogled na svet i budućnost zasniva na njihovoj seksualnoj orijentaciji. Prvi su u stanju da sagledaju homoseksualnost kao društvenu pojavu u kontekstu borbe za opstanak čovečanstva i stvaranja humanog sveta; drugi su lišeni kritičke i vizionarske svesti i beznadežno su zaglibljeni u blatu kapitalizma. Emancipacija homoseksualaca kao ljudi od homoseksualnosti samo je jedan od oblika u kome se čovek oslobađa neprirodnih i nehumanih potreba koje je kapitalizam stvorio u čoveku. Zapravo, emancipacija homoseksualaca od homoseksualnosti samo je jedan od oblika u kome se čovek emancipuje od kapitalizma. Čovek koji je svestan pogubnih posledica razvoja kapitalizma treba da se suprodstavi demonu koji je kapitalizam usadio u njega i to na taj način što će se, zajedno sa drugim ljudima, boriti protiv kapitalizma a za humani svet. Svi smo mi žrtve kapitalizma. Svi mi od ranog detinjstva nosimo u sebi klicu zla koja se, u neljudskom svetu, razvija uništavajući ljudsko u nama. Svi smo mi skloni nasilništu, svi smo ljubomorni, sebični, „perverzni“, destruktivni… Pitanje je, samo, koliko smo u stanju da kontrolišemo i prikrivamo zlo koje je u nama. Jedini način da se čovek izbori protiv zla koje je usađeno u njega je da se bori protiv poretka koji stvara zlo i pospešuje njegov razvoj. Usamljeničko beznađe je tlo na kome se najuspešnije razvija kapitalističko seme zla. Razvoj međuljudskih odnosa i stvaranje od društva zajednice slobodnih ljudi najbolji je način na koji čovek može da suprodstavi zlu i da razvije svoju ljudskost. Radi se, zapravo, o razvoju emancipovane i borbene društvenosti. Zato su od prvorazrednog značaja pokreti kao što je to „Occupy Wall Street“ i druge građanske inicijative i radnički pokreti koji izvlače ljude iz njihovih usamljeničkih jazbina i pružaju im mogućnost da, boreći se protiv nehumanog sveta, dožive sebe kao društvena bića. U borbi za opstanak čovečanstva i za stvaranje humanog sveta u prvi plan će izbiti one osobenosti ljudi koje ih spajaju i čine ljudima.

недеља, 04. март 2012.

Livorno-Pisa 2001/02

Ultras Livorno:















Video:
http://www.youtube.com/watch?v=DcQonwnNnjI&feature=related
http://www.youtube.com/watch?v=utZ43OXR4Ms

Ništa ne izaziva toliko pažnje kao derbi u fudbalu, bilo da se radi o susretu najtrofejnih državnih klubova, gradskom ili lokalnom derbiju, sve jedno je.Derbi je praznik za sve navijače,svetkovina, radost koja se željno iščekuje.Slično je i u Toskani. I mada su navijači oba kluba antifašisti i levičari, kada igraju Livorno i Pisa,atmosfera je napeta što bi se reklo na granici incidenata.Ovom prilikom podsetićemo se kako je to izgledalo sezone 2001/02 kada su se ova dva kluba susrela:


Ultras Pisa: