понедељак, 05. септембар 2011.

Orgullo Bogotano Skinhead



Članak napisao Rodrigo Almonacid

Više od trideset godina,skinhedi su zastrašivali ljude po ulicama gradova kao i na stadionima širom sveta.Bogota je možda čak bila izuzetak od pravila,jer je stadion ’’El Campin’’ nešto kasnije postao kolevka prvih barra brava skinheda u Kolumbiji.Ovi momci su dan započinjali pesmom,a ono što ih je oduvek karakterisalo je svakako specifičan stil oblačenja,ljubav prema muzici,pivu i naravno fudbalu.

Fudbal i obrijane glave

Sisas,sisas. Oi! oi! oi! Skinheads! La,la,la Skinheads! La la la... grmeli su sa tribina kratko podšišani momci hrapavim glasom, u isto vreme privlačeći pažnju običnih navijača koji su se zatekli na Nemesio Camacho ’’El Campinu’’.

Još jedna subota i opet se dešava da stadion u kolumbijskoj prestonici bude premali za sve one koji su želeli da gledaju utakmicu.Ponovo su navijači fudbalskog kluba Deportivo Los Millonarios napravili fenomenalnu atmosferu,a ni prisutna skinhed ekipa nije zaostajala za masom ljudi.Kada se podvuče crta,mladi momci u uskim farmerkama,Dr.Martens cokulama,spit fajer jaknama i tregerima različitih boja,neumornim bodrenjem nacionalnog fudbaskog šampiona jasno su stavili do znanja da nikada neće prestati da prate voljeni klub.


Evropski stil huligana,odnosno skinhed način života,nametnuo se svojim autoritetom,prisustvom na stadionu i ulicama Bogote još 1992 godine.Popularni ’’ćelavci’’ kako ih još zovu,tih godina su organizovano krenuli da posećuju utakmice,a tada je i osnovana čuvena barra brava ’’Comandos Azules’’.Nakon nekog vremena usledio je sukob sa članovima ’’Commandosa’’-a,što je imalo za posledicu formiranje sopstvene grupe ’’Orgullo Bogotano Skinhead’’,ekipe koja prati sve utakmice Millonariosa kod kuće i u gostima.

Pred početak fudbalskog meča,na platformi jugoistočne tribine sreo sam se sa Ernestom Sandovalom,ćelavim mladićem od dvadesetak godina,inače studentom političkih nauka.Ernest (koji je osrednje visine i građe) kaže da je već četiri godine član skinhed pokreta.Stiska mi čvrsto ruku prilikom pozdrava,pripremajući se da udari u bubanj.
’’Za mnoge je ovo trend ili hir,ali istina je da je to način života. To je nešto što se nalazi u srcu’’ – dodaje Ernest.


Tetovaže na njegovim rukama i grudima su dokaz da se ovde ne radi o jednostavnoj igri.Razapet skinhed na desnom ramenu,paukova mreža na levom laktu i lovor na grudima predstavljaju između ostalog simbol ponosa i vere u ono što čini pokret.

’’Obični posetioci često su menjali tribinu čim bi nas primetili.Danas se to ne dešava,mada se i dalje oseća neka vrsta odbojnosti sa njihove strane.’’

Zbog čega,da li je razlog za tako nešto način odevanja?

Možda,ali ono što je sasvim sigurno je da fama oko nasilja i uzurpacija naše kulture od strane nacističkih idiota ima itekako uticaja.
Nažalost,većina ljudi nije upoznata da je originalni skinhed pokret na samom početku bio multikuturalan i da se u svakom pogledu suzbijao rasizam i fašizam.Nacisti su stvorili pogrešnu sliku o nama,tako da mi (originalni skinsi) još od 1969 pokušavamo da je rehabilitujemo – dodaje Ernest kroz smeh – ukoliko zanemarimo izgled moje glave.I zaista njegova glava je bila puna ožiljaka,što od uličnih tuča što od sabraćajke koju je preživeo.



Izdržljivost

Utakmica samo što nije počela a Ernesto ili ’’Erni’’ kako ga prijatelji još zovu,snažno udara u bubanj u ritmu navijačkih pesama,posvećenih klubu i navijačkoj grupi.Ovi barra bravasi su dobro organizovani i lako uočljivi u svojim spit fajer jaknama okrenutim naopako.Sva pažnja obične publike usmerena ka ovoj narandžastoj družini to i potvrđuje..

Mi smo grupa skinsa na tribini kojoj se niko ne odupire.Razlog je taj što uz dobro vino ili pivo znamo da napravimo fantastičnu atmosferu.
U nekim trenucima promukli glasovi ’’Orgullo Bogotana’’ su u senci navijanja ostalih grupa Millonarios-a,međutim to ih nimalo ne uzbuđuje niti previše obraćaju pažnju na to.Ernesto nastavlja da skandira i svi iz ekipe ga prate.Ponekad se čini da se ceo njegov život okreće oko fudbala,piva,žena i zašto da ne – nasilja! Ne mogu za sebe da kažem da sam nasilan,ali nisam ni pacifista.Jednostavno volim poštovanje.To ipak ne znači da mene nasilje ispunjava,jer uvek mora postojati razlog za agresivno ponašanje.
Igrači izlaze na teren,sudija označava početak meča a onda sa tribina kreće da leti ogromna količina rolni i iscepkanih papira koji su bukvalno prekrili travnjak.Navijači u tim trenucima zaboravljaju na svoje svakodnevne probleme,jer njihovo srce danas kuca samo za Millonarios.Gusti oblaci plavog i belog dima prekrili su stadion El Campin.


 Jedino što je vidljivo u ovoj pirotehnički izazvanoj magli su narandžaste postave jakni ’’Orgullo Bogotano Skinhead’’ grupe i ćelava glava Ernesta koji fanatično navija : Embajador, ponga huevo y corazón, desde que nací te llevo en el corazón, para todo el aguante te sigo a todas partes, para toda esta familia… que vive de esta alegría.

Kako minuti prolaze,a gola nema, publika pada u očaj. Vatreni navijači (barra baravasi) za razliku od simpatizera postaju nervozni i tada kreću salve psovki upućenih igračima.
Ove uvrede od strane barra bravasa nisu izazvane rasnim,nacionalnim ili kulturnim razlozima,već kako potvrđuje i sam Ernesto,igrači ne igraju kako se od njih očekuje.
U pauzi Erni se priseća kako je počeo da navija za Millonarios : Znate kako,moj deda i otac su osnovali malu grupu barra bravasa koja više ne postoji,prema tome njih dvojica su mi preneli strast prema plavoj boji fudbalskog kluba.
Ernesto je svestan da igrači ne mogu da igraju uvek onakako kako publika želi,ali isto tako smatra da navijači treba da budu izdržljivi u podršci: ‘’treba urlati i dati sve od sebe bez obzira na ishod igre’’…Skinsi počinju da skači po tribini,lupajući cokulama o beton uz obilati oblak pračine koji se dizao.Niko od nas nije pijan nisti smo pod uticajem droge.Droga je za hipike i kukavice koje nemaju snage da se suoče sa problemima – navodi član ove grupe.


Iznenada gromoglasan urlik proneo se stadionom.Millonarios je uspeo da postigne gol,tako da je sreća na licima skinheda više nego primetna.Skakanje,smejanje,grljenje .. to je ono što je obeležillo ovaj radostan trenutak uz visoko podignutu levu pesnicu u znak pobede.Izgleda da je očaj naprosto nestao pretvarajući se istog trenutka u trans.Ponovo se čuje onaj dobro poznati londonski pozdrav Oi! Oi! Oi!, kao trijumfalni uzvik ratnika koji dolazi da zada smrtonosni udarac protivniku.

Samo skinhed

Kako se utakmica približavala kraju,Deportivo Los Millonarios je uspeo da dotuče rivala sa čak četiri na prema nula.Zadovoljstvo je bilo potpuno i već se uveliko planiralo trijumfalno slavlje u centru kolumbijske prestonice Bogota.Ernesto nije prestajao da udara u bubnjeve,a ni njegovi drugovi iz ekipe nisu posustajali sa pesmom.Ono što je u tom trenutku izgledalo najinteresanije videti je da su se čak i deca zajedno sa svojim roditeljima pridružila skinsima u slavlju.Nije bilo nikakve diskusije u vezi tuče sa suparničkim navijačima,možda zbog toga što se oni na ovom meču nisu ni pojavili.Ne bih da vas lažem,bilo je nekoliko gadnih tuča sa navijačima Nacionala.Zabrana unošenja PVC cevi na tribinu je uvedena isključivo zbog nas.Bilo je itekako žestokih bitki ,ali eto nas..još smo tu – ističe Erni sa ponosom i bez lažne skromnosti.Inače za ovog mladića se još može reći da je član street-punk benda koji ujedinjuje pankere i skinse.

Čim je sudija odsvirao konačno kraj,sreća je bila neopsiva.Zastava ’’Orgullo Bogotano Skinhead,’’ koja je prilikom pravljenja svoju inspiraciju našla u filmu ’’Paklena Pomorandža’’ i na kojoj se nalazi glavni junak Alex, ubrzo je skinuta sa ograde od strane članova ekipe.Skinsi se ubrzo razilaze,jer ono što im u ovom trenutku predstoji je priprema nezaboravne proslave do kasno u noć. Ni oni sami ne znaju u ovom trenutku gde će se fešta održati,ali ono što je sigurno biće tu dosta alkohola!

Ernesto se zadovoljno smeška.Odlučio je da provede vikend relativno mirno,a ne sa svojom skinhed ekipom,koja će biti prisutna na koncertu reprezentativnih bendova u malom lokalu Chapinero.Jedan od prijatelja ga poziva da im se pridruži na slavlju..

-Doći ćeš na žurku gde će se puštati muzika 60-ih?

-Ne druže,ne mogu.Sutra rano ujutru idem na posao.


Da tako je.. Ernest radi skoro svakoga dana za minimalnu platu,kako bi mogao da plaća školarinu na privatnom univerzitetu.On je ipak deo niže (radničke) klase,jer iako je njegova estetika nekonvencionalna to ne znači da treba da bude propalica.Njegova levičarska ideologija i način života naučili su ga da se bori za svoje ideale na racionalan način.

On ne treži priznanje za ono čime se bavi,niti mu je u interesu da seje strah među ljudima.Dobro,ali šta je onda njegova namera upitao sam ga...jer koliko vidim njegov stav je zastrašujuć i nije baš sve tako ružičasto...
Na to pitanje odgovoriću vam stihovima jedne pesme – navodi Erni : ’’Tvoj dom su ulice koje su te gledale dok si rastao..tvoj dom je tvoj kvart,ali ti to nikako da shvatiš...ljudi su zbunjeni,ali šta da se radi...ne, ti nisi svetac,ti si samo skinhed!

Нема коментара:

Постави коментар