У "Политици", од 6.марта 1945. читамо вести:
На омладинској спортској конференцији од 4. марта основан је омладински фискултурни спортски клуб "Црвена звезда". Клуб обухвата разне гране фискултуре и спорта. Да би неко био члан клуба, мора поред гимнастике упражњавати још неку дисциплину, коју ће изабрати по својој вољи. Упис у клуб врши се свакодневно у просторијама Месног одбора УСАОС-а, Краља Милутина број 2. Члан клуба може бити сваки омладинац антифашиста.
НАСТАНАК
Како је почело, сећате ли се, људи?
А људи: Љубиша Секулић, Која Паљић, Зоран Жујовић, Бошко Дреновац, Слободан Ћосић, Бора Станковић, Зира Адамовић, Ружица Радовановић, Коста Томашевић, Небојша Поповић, "Амбасадор" Станковић, Мира Петровић, Милан Тавчар, Михаило Туртић, Рајко Митић... Ко би их сада све набројао. Немогуће.
Сећају се, како да не.
Али, када је требало да се врате више година уназад, на онај један дан, први, на прву реч и прве личности, све је одједном почело да се меша.
Углавном, мисао о оснивању клуба родила се у тадашњем Градском комитету СКОЈ-а, то сви знају, и то много пре него што је Црвена звезда стварно основана, одмах по ослобођењу Београда.
КАКВО ИМЕ ДАТИ КЛУБУ
Још је Београд мирисао на барут. Још су зјапиле црне развалине на местима где су некад биле грађевине, а преко срче се газило Теразијама. Још је црвено севало небо са запада ноћу и чуло се добовање далеког артиљеријског контрабатирања, а са фронта стизали тешки рањеници камионима...Бивши играчи Југославије и БСК-а нуде се да одиграју утакмицу у корист рањеника. Секретару Градског комитета СКОЈ-а, двадесетогодишњем Зорану Жујовићу, јављају из Градског одбора о тој њиховој жељи. И утакмица би одржана. Прва у ослобођеном граду.
Догодило се то у децембру 1944., пред саму Нову годину. Зоран Жујовић се више не сећа резултата те утакмице, ни ко је кога победио, али му се једна друга ствар урезала дубоко у памћење: у разореној престоници, у којој се хлеб још делио на комад, а ноћи биле замрачене, та спортска приредба пред пуним стадионом бивше СК Југославије, загрејала је људске душе после окрутне четворогодишње окупације и била је један од првих знакова краја рата.
Затим се око Градског комитета СКОЈ-а и народне омладине почело да окупља све што је у спорту нешто значило. Одмах затим, приређен је народни крос, који је окупио велики број београдских младића и девојака. То је, између осталог, био начин да се искаже оданост ослободилачком рату.
Ускоро је био основан и клуб УСАОС-а, привремено, а онда је почело да се размишља и о спортском друштву, великом, правом. Нико, међутим, од тих момака није знао како се устројава једно спортско друштво, осим Слободана Ћосића, кога су због тога преместили у градски одбор УСАОС-а.
Он је онда донео стари правилник бившег југословенског нижеразредног клуба ФК Славија, са Чубуре, у чијој је управи био и он, неких стотинак параграфа, који су се ондашњим СКОЈ-евцима учинили дозлабога будаластим и изазивали буре смеха. И дохватише они тај правилник и прекројише га по своме: поизбациваше из њега све што им се није свидело. Оста књига са десетак параграфа!
Ето, тако је постала Црвена звезда!
Коју Паљића изабраше за првог председника, Зорана Жујовића, Слободана Ћосића и Косту Томашевића за потпредседнике, а Љубишу Секулића и Бранка Станковића за секретаре. И још осам чланова управног одбора и десет референата за десет клубова(свака грана спорта имала је свој клуб), и друштво је било потпуно.
Било је то 4. марта 1945. године.
И све је ишло да не може боље, док није дошло до онога: како дати име клубу. Тада је одједном запело. Било је стотину предлога, а свако је мислио да је његов најбољи.
Једни су били загрејани за име московског Динама, док су други били одлучно против позајмљивања туђих имена. Кумова је било на све стране. Никако да се сложе. Неко из угла изненада довикну из све снаге:
- Звезда!!!
Наста тајац. То име је имало призвук. Зоран Жујовић искористи предах и додаде: - И то црвена!
Одајом се проломио пљесак.
- Када је клубу дато име - сећа се Ђорђе Паљић, први председник Црвене звезде - сваком одредисмо од нас дужности. Ја сам изабран за председника, ваљда зато што сам био најстарији(имао сам тада двадесет и пет година), а можда и зато што сам пре рата стекао глас спортског организатора.
Први задатак нам је био: доћи до спортског игралишта и створити седиште новог спортског друштва. Од популарног предратног клуба Југославија (који је за време окупације променио име у СК 1913) преузели смо фудбалски стадион - са дрвеним трибинама, доста оштећеним, тереном прекривеним шљаком, дотрајалим свлачионицама.
Од Боб клуба добили смо - после извесног убеђивања - његову зграду на Калемегдану. Одлично нам је годинама служила. Београд је тада био мали, а Калемегдан својеврстан забавни и спортски центар.
Али, ту кућу је требало поправити, уредити преузета спортска игралишта и пливалишта на Сави, купити спортску опрему. Говорити много о спорту тих дана, када је још беснео рат, а уз то тражити новац за неке спортске сврхе, када је све друго било знатно важније, није било баш нарочито умесно.
Па ипак, ваљало је нешто учинити за стотине и стотине београдских омладинаца и омладинки који су приступили Црвеној звезди. Са овереним правилима нашег друштва отишао сам Диши Станојловићу, директору Београдске задруге, која је тада била јака банкарска кућа. Затражио сам зајам од 200.000 динара и - добио га. Вероватно и зато што је Станојловић годинама био председник СК Југославија, па је имао разумевања за спорт.
Грађевинско предузеће "Комграп" прихватило се прихватило се задатка да обнови игралишта која су припадала Црвеној звезди. Директор и главни инжењер у том предуећу били су тада архитекти Јован Лукић и Мика Поповић, обојица стари спортисти и вредни спортски радници. Ваљда је и то утицало да "Комграп" поправи игралишта, мада је имао много прече задатке.
А од председника Народног одбора Првог рејона, Миленка Ђорђевића, добили смо велики канцеларијски сто. Деценијама је тај сто - масиван, изрезбарен, импозантан - био у Звездиним просторијама.
Фудбалски репрезентативац Предраг Ђајић успео је да набави нешто нових дресова и гаћица. Осим тога, свако је донео реквизите из свог бившег клуба, па је ускоро Звездин економат био добро снабдевен.
Тако се кренуло, то су били први Звездини кораци - закључио је Пајић.
Фотографија настала у Тирани априла 1945, када су фудбалери Црвене Звезде победили репрезентацију Тиране у пријатељској утакмици са 5:2.
ПРВЕ УТАКМИЦЕ
Само што је оснивачка скупштина завршена, делегати су се разлетели на све стране града. У том таласу одушевљења одлучено је да се ствар не заврши само на оснивању клуба и давању имена, већ да се још истог поподнева организује утакмица. Са ким? За сат-два било је тешко наћи противника. Мартовски дан је био кратак. Тада се, у просторији у Краља Милутина, појавио
Коста Томашевић, сав зајапурен у лицу. Његове речи улиле су поподневну наду:
- Чуо сам, Црвена звезда! Сјајно! Сада треба јурити играче за утакмицу. Оно што имамо, мало је. Не растурајте се док се не вратим - рекао је дежмекасти Коста Томашевић и сјурио се низ степенице.
Организовао први меч и постигао први гол
Својим старим бициклом кренуо је пут аутокоманде. Убрзо се вратио с радосном вешћу:
- Нашао сам партнера за поподне - рекао је Коста - тим Првог батаљона КНОЈ-а хоће да игра.
Не би било баш тако лако на брзину уговорити утакмицу, јер су фудбалери-војници имали обавеза и послова преко главе. Али, Слободан Ћосић и Коста Томашевић су већ раније то испланирали. Ако клуб буде основан, утакмица мора истог дана да се игра. И неколико дана пре оснивачке скупштине, "кнојевци" су већ били обавештени и замољени да четвртог марта играју утакмицу са новим клубом у Београду.
Стадион бивше Југославије, који ће касније постати полигон за обуку Звездиних мајстора фудбала, био је поприште прве утакмице у историји Црвене звезде. "Кнојевци" су дошли раније, за оне прилике опремљени како ваља. Док су се још у свлачионици договарали шта би ко хтео да игра, голман Голубичић је рекао друговима:
- Погледајте, колико света! Публика надире...
На својој првој утакмици, на дан оснивања, Звезда је играла у саставу:
Голубичић - Станковић, Филиповић - Ћирић, Јовановић, Величковић - Шапинац, Спасојевић, Томашевић, Печенчић, Хорватиновић.
У другом полувремену Голубичића је заменио Попадић, а Стокић је ушао у игру уместо Шапинца.
Први гол је постигао управо најзаслужнији - Коста Томашевић.
Ћирић је био технички префињени халф. Лепо је послужио своје лево крило, Ђуру Хорватиновића, који је затим носио лопту неколико корака и добацио је слободном Томашеићу. Борбени вођа навале великом брзином улетео је у шеснаестерац, а онда је одједном стао на лопту и заградио се лактовима. Неколико противничких играча је протрчало поред њега, а Томаш је тада слободно шутирао ниско, и не тако оштро у леви угао. Лопта се од стативе одбила у гол.
Публика је познавала већину фудбалера Црвене звезде, а посебне симпатије уживао је Коста Томашевић, који се на београдским теренима појавио уочи рата.
Војници су после тога изједначили, а њихови другови су пуцњевима из пушака увис прославили овај успех. Утакмица је постајала све лепша. Звезда је постигла још два гола. Војници су при крају, када је њихов тим смањио резултат на 3:2, поново припуцали.
Тако је Црвена звезда славила прву победу. У граду се данима причало о лепој игри. Људи су с нестрпљењем очекивали нове Звездине утакмице.
"Политика" је осмог марта објавила:
ПРЕКОСУТРА МЕЂУНАРОДНА УТАКМИЦА
Стручни штаб и фудбалери Црвене Звезде пред гостовање и полазак у Суботицу
Прекосутра ће се у Београду одиграти међународна утакмица. Састаће се тим Црвене звезде и тим енглеске војне мисије у Београду. Играће се послеподне у 14 сати. "
На стадиону се сакупило осам хиљада гледалаца. За Црвену звезду је бранио Северин Бијелић, а посебну пажњу је привукао Рајко Митић. Рајко и Томаш изводили су праве егзибиције. Била је то права посластица за љубитеље фудбала.
Бијелић - Станковић, Филиповић - Ђајић, Јовановић, Ћирић - Језеркић, Мишић, Томашевић, Печенчић, Хорватиновић - то је био тим Црвене звезде.
Прва велика звезда
Енглези су били немоћни. Београдски фудбалери су приказали игру највише класе. Као да су годинама играли заједно.
Већ на тој утакмици је Рајко Митић показао своје квалитете. За двадесет минута је постигао три гола, а у другом полувремену је и по четврти пут затресао мрежу енглеског голмана. Томашевић је био стрелац два поготка. Црвена звезда је победила са 12:0, а публика је тражила да Београђани скину дресове Енглезима, јер је тада био такав обичај када неки тим прими туце голова.
Не прође много времена од тада, а међу првим стиже писмо из Ниша, у коме су Нишлије срдачно честитале рађање новог клуба, пожелеле му све најбоље , али су истовремено позивале на мегдан, да се види ко колико вреди. А у Звезди, тада, већ поменути Рајко Митић, Коста Томашевић, Ђаја, "Амбасадор", Језеркић, Кашанин, Ловрић, Хорватиновић...
Међутим, то није био главни разлог због кога је позив из Ниша био прихваћен. Нешто сасвим друго је о томе одлучивало: клуб је два дана пред први остао без пребијене паре. И звездаши послаше Нишлијама отпоздрав: ето нас, али за пет хиљадарки, чистих. Тако је то онда било.
А како се путовало? Зира Адамовић је на то дао одговор:
"Како, возом, буразеру, возом! А ондашњи возови, као транссибирска железница из доба Октобарске револуције. Трећа класа, седење једни другима на главама, и то на смену, и клај-клај цело преподне до Ниша. Ужина од куће, масти и хлеба, или шта је већ ко имао. И једно ондашње беспоговорно наређење од благајника Мише Рајчића и Душка Богдановића, да се без пара живи не враћамо у Београд, без оних пет хиљадарки, и то у динар!"
Поподне је утакмица одиграна против репрезентације Ниша и околине, коју је Звезда у изванредној утакмици добила са 2:0. Изгарало се на терену. Играчи, у голој води, мртви уморни, траже после утакмице од Зире по пиће. Зира стисну срце: нема, па нема. Али, није могао дуго да издржи њихове погледе и рече:'ајд по једно пиће!
Платио је свакоме по шприцер, а за тих десетак динара сутрадан је изгутао такву ватру у клубу да се о томе дуго причало.
Такво је време било.
ТЕРЕН ПОКРИВЕН ШЉАКОМ
Чим је основана, Црвена звезда је добила терен београдског клуба Југославија, који је изграђен пре рата и на коме је прва утакмица одиграна 24. априла 1927. године. За његову изградњу дато је у оно време око милион динара.
Стадион је после тога прошириван и дограђиван. Добио је трибине са стране, а централна је била покривена. Највећа и најзначајнија утакмица која је пре рата на њему одиграна је био сусрет репрезентација Југославије и Шпаније. И још један статистички податак: предратни рекорд у броју продатих улазница на овом стадиону износи 19.000. За време рата, бомбе су оштетиле десну страну трибина.
И на том тврдом, шљаком прекривеном терену, с малим и делом порушеним, иструлелим трибинама, са стајањима на истоку и западу - калила се Црвена звезда. Слободно се може рећи да је већ од првих утакмица овај терен био тесан за Звездине навијаче.
Било је мало средстава за поправку трибина и уређење игралишта. Прва поправка, заправо "крпљење" западних трибина, извршено је августа 1945. године, уочи пријатељске утакмице са Хајдуком, која се завршила без победника, с много голова - 3:3.
Затим је Комисија за физичку културу Народне омладине Југославије две године водила бригу о стадиону. Средином 1948. године је стадион враћен Црвеној звезди, која је три године касније донела одлуку да га обнови. Кров на централној трибини је поправљен и добио је нове бетонске носаче, а с леве и десне стране постављене су нове трибине. Стајање је бетонирано и проширено. Око стадиона је подигнут бетонски зид, а уз то су и уређена два помоћна игралишта и направљен пристојан излаз на главни терен. Шеталиште испред трибина је бетонирано и жичаном оградом одвојено од терена. Подигнуте су и нове свлачионице, а на терену је засејана трава. Стадион је тако могао да прими нешто више од 35.000 гледалаца.
За овај мали, скромни стадион везани су многи успеси и незаборавни тренуци. Навијачи га се сећају сA носталгијом, мада се диве и поносе гигантом који је настао на његовом месту.
БОЈЕ И ДРЕСОВИ
На оснивачкој скупштини је донесена одлука о клупској боји: црвено-бело. На првим утакмицама су играчи носили беле гаћице и црвене дресове. Скупштина је касније одлучила да се боје клуба слободније тумаче, али да се води рачуна да се не одступи од основне поставке. Без обзира на све варијације, црвено-бело је остало боја Црвене звезде.
Нема коментара:
Постави коментар