Мариналеда је мали град у Андалузији, на самом југу Шпаније. Иако и сам географски положај овај градић ставља на листу пожељних дестинација за живот, оно што га заиста чини посебним јесте чињеница да овде нема полиције ни криминала, плате износе око 1.200 евра, док станарина износи свега 15 евра.
На површини од 25 квадратних километара, Мариналеда има око 2.700 становника, а својим политичким уређењем, због кога се овај град назива "меком за социјалисте" или "комунистичком оазом у капиталистичкој пустињи" привлачи бројне туристе, али и Шпанце.
Становници Мариналеде без устручавања изражавају своја политичка уверења. У граду нема блештавила реклама и огласа, а зидове и улице красе графити с порукама подршке и солидарности земљама као што су Куба и Венецуела.
Улице пак носе називе славних бораца за радничка права, а све одлуке у граду доносе се демократским путем на недељним састанцима. Док остатак Шпаније муку мучи с незапосленошћу, у Мариналеди је остварена готово пуна запосленост. Просечна месечна плата за запослене износи 1.200 евра месечно, а цена станарине износи свега 15 евра.
Сви становници имају приступ бесплатном интернету, а град у ком живи две хиљаде становника има сјајне спортске садржаје и њихово коришћење становницима је потпуно бесплатно, осим базена, за који се плаћа годишња карта.
Једном месечно у граду се обележава тзв. "Црвена недеља", када неко на састанку изнесе идеју о томе како би град могао постати још бољи или лепши. Ако идеја буде прихваћена, волонтери обаве тај посао. Некад је реч о чишћењу улица или о поправкама на кућама. Град има и своју телевизију и радио-канале, полиција не постоји, а нема ни криминала.
У граду становници сами себи граде куће, а право на градњу добија сваки становник који је најмање две године провео као регистровани становник Мариналеде. Тада од локалних власти добија материјал потребан за изградњу куће, а тек након што је изгради, почиње плаћати 15 евра месечно влади како би се рефундирали трошкови коришћеног материјала. Осим тога, власти у помоћ шаљу и професионалне грађевинаре и архитекте, који помажу у изградњи. Међутим, једном изграђене куће се не могу продати, чиме се спречава могућност профитирања.
Хуан Мануел је градоначелник Мариналеде од 1979. године. Прва битка коју су становници извојевали како би се потпуно осамосталили била је она за контролу над водом седамдесетих година, а покренуо ју је Синдикат пољопривредних радника (СОЦ) са објашњењем да је "храна право, а не бизнис". Ту битку су лако добили, а убрзо је уследила нешто тежа битка за земљу. То је потрајало 12 година, али су напослетку од андалузијских власти добили 1.200 хектара земље, на којој су основали пољопривредни колектив, а од 2000. године и фабрику.
Градоначелник Мариналеде је прошле године искористио свој имунитет како би учествовао у великим акцијама крађе хране из супермаркета коју су потом делили сиромашнима, напомињући да је срамотно то што 30 одсто становника Андалузије нема за хлеб док се истовремено храна у супермаркетима баца.
Градић који својим поретком и борбом против капитализма привлачи пажњу многих, такође многима представља и савршено место за живот. Тако је навала за усељење толика да је уведена чак и листа чекања, па се чека и по две године. До сада је у Мариналеди саграђено 350 кућа, а планира се изградња још 250.
Извор: http://www.svevesti.com/a281602-marinaleda-utopija-na-jugu-%C5%A1panije
Нема коментара:
Постави коментар