среда, 01. март 2017.

Група ЈНА: Панк и филозофија Гробарства


Наточите пиво, запалите цигарету и замислите следећу сцену: дупке пуна јужна трибина стадиона ЈНА слави освојену титулу; испред ње се налази бина на којој панк бенд свира "Дајте гол".Иза бине је терен на коме запрепашћени гостујући фудбалери Спартака покушавају да се опасуље, пошто се концерт који је требало да траје само у полувремену наставио и након судијиног звиждука за почетак другог; цео стадион је у делиријуму, горе бакље, људи скачу једни преко других, сви певају заједно и свако пева за себе; Бог гледа са свог облака и запрепашћено се крсти посматрајући дивљачки призор незапамћеног ослобађања енергије.

- Тај концерт на стадиону, на прослави титуле, био ми је феноменалан. Морали су да прекину меч јер смо наставили да цепамо и кад је почело друго полувреме. Можеш да замислиш, панк концерт за време текме, мислим да се то никад и нигде није десило. Невероватан доживљај. Да ми је неко рекао да ће панк пичити на стадиону ... неком то није битно, али мени је до јаја, каже ми Марко Трмчић ака Крсма, фронтмен, вокал и ритам гитара Групе ЈНА, Гробарског панк рок бенда.

Седимо и причамо, наравно, у кафани. Присутно је десетак људи, на овај или онај начин повезаних са бендом. Ту су и момци из Гробарског Треш Романтизма (у даљем тексту: ГТР) и других активних или неактивних гробарских фанзина. Сви они заједно чине један неформални покрет, талас међу навијачима Партизана који би се могао назвати "гробарске ренесансом". Они одбијају да га тако назову, али ја себи дајем слободу да употребим тај израз.
Присећају се како је све почело. Прво се појавила Група ЈНА, па потом фанзини "4. 10.", месец дана касније "ГТР" и на крају "Јусуф Мехмедовски". Све мање-више истовремено, спонтано, стихијски, без договора. Повезани игром случаја.

- Бенд је настао фактички из 3 бенда која навијају за Партизан. Одувек сам желео да повежемо ту клупску причу са панком, из неке наше урбане легенде да су Гробари осамдесетих година као слушали панк. Чак и ако је то истина, сада је истинитије него икад, јер су се последњих година баш примили, објашњава Крсма.

Прву песму, "Црно-бели шал", снимили су још 2010. године у студију на Врачару, али су тек средином 2013. почели озбиљније да раде. Седам дана пре наступа на стадиону имали су прву свирку у Железнику.

- То је вероватно била прва гробарска рокенрол свирка икада, можда и прва чисто навијачка свирка уопште. Постојали су увек бендови који су свирали навијачке ствари, код нас  Узбуна крајем осамдесетих са песмом "Chelsea", код цигана си имао Директоре, Хогаре, Шахт, 357, имаш и бендове који су снимали за Рад, али сви они већ имају неке своје ствари невезано за навијање. Ми смо чисто навијачки бенд, не знам да ли тако нешто уопште постоји било где. У потпуности смо посвећени љубави према Партизану, не бавимо се оном другом страном, и не бавимо се пљувањем по другој страни. Интересује нас само Партизан.

Гробари ову причу и њихову музику јако добро разумеју, јер су све њихове песме набијене страшном емоцијом. Навијачи су генерално склони урлању, вици, буци, неконтролисаном скакању, а то је управо оно што им панк као музика пружа: у питању је ванредно подобни канал за избацивање огромне енергије коју акумулира муњевито смењивање среће и несреће на једном једином мечу, да не говоримо о целој напетој сезони у којој треба преживети 2 Вечита дербија и још двадесет и осам сусрета са мањим ривалима од којих је сваки јако расположен да ти украде преко потребне бодове. Један енглески новинар је, након меча са Тотенхемом у Београду, када је са разгласа трештала њихова музика, атмосферу описао као налет "децибела панка".

Имали смо доста свирки, људи нас свуда зову да наступамо. Обично су то организоване гробарске групе у том неком граду, али је увек пуно, увек циркање, зезање, нема никаквих инцидената. Звали су нас и румунски навијачи из Темишвара, звали су нас и у Москву, тамо би требало да имамо три концерта, наступаће ваљда и у Републици Српској, и сигурно ћемо поново имати концерт на стадиону ако Партизан буде шампион. Имали смо чак и позив из Билбаоа да наступамо тамо, доста Пољака нам се јавило, био нам је и један Аргентинац овде, каже Крсма.



- Мене је у Минхену у подземној Немац стартовао јер сам носио мајицу Групе ЈНА. Пришао ми и као "знам за тај бенд, они навијају за Партизан". Прво сам помислио да је наш јер има доста наших тамо, али није, убацује се Ракић, који за себе каже да је у бенду задужен за ношење инструмената, премда је потписан и као аутор неколико песама.

Морам признати да мени изгледа као једноставан задатак пробијање са панк музиком међу навијаче, у потпуно празно наше тржиште, али изгледа да ипак није тако.

- Не желим да испадне да су Гробари панкери, или да смо ми као бенд вратили панк на трибину, то нема везе са животом. Увек је било панкера код нас, али су били мањина. Зато смо имали јако тежак улазак на тржиште, није било лако пробити се и привући публику.
До сада су издали два албума, последњи је изашао пре неколико месеци.

- Први је био више панк, и иако смо ми за други хтели да буде још више некомерцијалан на крају је испало да ту има свега и свачега. Велика већина ствари су заправо обраде, не из недостатка креативности него нам је једноставно то био до јаја фазон.
Песма "Одабрани сој" је обрада Пинк Флојда. Да ли је двосмисленост стихова "ми смо деца (П) партизана" намерна, или је плод случаја?

- Све је везано само за клуб, нема двосмислености, уопште нема никакве позадине, ја то презирем. Мислим, више презирем ово друго него то на шта мислиш, али је све везано само за клуб. Сад ти говорим у лично име, имам аверзију према сељачком национализму, не према патриотизму, али ни ту ни у другим песмама нема никакве политичке позадине. Мада је и занимљиво мало да кажеш "ми смо деца партизана", није популарно, провокативно је, каже Крсма кроз смех.

Тридесет песама на два албума сведочи о огромној нагомиланој креативној енергији и потенцијалима, како самог бенда тако и свих оних који на овај или онај начин доприносе. Колико људи заправо учествује у раду Групе ЈНА?

- Гомила. Имамо брдо предлога за песме, јављају нам се са идејама маторци који ни не иду на утакмице, имамо хиљаду порука на Фејсбуку ... Мислим, нас у бенду у суштини има шесторо, али укупно око нас постоји неких 10-15 људи са којима супер сарађујемо. Рецимо, Ловрић из ГТР је написао гомилу песама, онда Ракић. Велики број људи даје добре предлоге, зато и имамо гомилу нумера. Недефинисани смо, а опет некако дефинисани. И не постоје никакви спонзори, сами смо у овоме.Не постоје ни планови за будућност.

- Избацивати сваке године албум је кретенски. Да смо у фазону да штанцују албуме издали би један од десет песама па сачували остатак за наредни, али ми избацимо све што имамо. И ништа се не форсирамо. Нисмо рекли да нећемо снимати трећи, само оно, видећемо, нека време иде па шта буде. Ово смо издали пре три месеца, некако ми још далеко делују планови за трећи.
Први албум су, поред  DVD-ја, издали и на једном древном медијуму који је деци осамдесетих и деведесетих година познат као аудио касета. Бизарна и невероватна бројка од две стотине људи међу навијачима Партизана и фановима групе нашла се да га купи у тој архаичној форми. Један мој ортак воли да каже да је Југ увек био посебан у односу на остале зато што на једној трибини можеш да видиш и заставу на којој је келтски крст и заставу Јамајке, место где има и Срба и Југословена и комуниста и монархиста и анархиста и нациста и националиста и интернационалиста.

Посебан у смислу да је увек окупљао људе који размишљају другачије, који воле да иду против масе, против крда, против општег мишљења, који увек воле да контрирају, да пишају уз ветар. Стихови песме "Одабрани сој" кажу "буди слободан и свој / кад порастем једног дана / бићу човек а не број". У линији са том аргументацијом могло би се рећи да ако за 20 година турбо-фолк буде у потпуности прокаженим андерграунд, Гробари ће направити турбо-фолк бенд; у том смислу, ова навијачка групација нема везе са панком као таквим, панк је сада само израз, већ са жељом да се "иде уз курац".

Ако је то тачно, онда у том мору различитих мишљења у коме свако тера на своју страну вероватно не треба да чуди што Гробари не могу да се сложе ни да ли је то заиста тако. Конкретно, за столом је свако имао другачији поглед на моје питање о умишљеној или стварној посебности.

Ракић наводи пример из свог детињства, у коме су сви имали фигурице Хи-Mена, док се само он ложио на Скелетора; после му је постало готивно што је у мањини. Момак који се представља као Ђокара указује на то да нико није због тога почео да навија за Партизан, да то никад није рационална одлука, иако ти то после дефинитивно на неки начин детерминише менталитет, већ да се ради о стеченој особини која је производ опхођења друге стране.
Када ти неко непрестано говори да си туђмановац, онда ће ти у једном тренутку логично прекипети и рећи ћеш и сам "јебите се, јесам". Управо је тако настао фанзин "Јусуф Мехмедовски", као одговор на један памфлет навијача Црвене звезде у коме је аутор тврдио да су код њега у одељењу сва београдска деца навијала за Звезду а само два клинца за Партизан, "извесни Јусуф Мехмедовски и син једног истакнутог официра УДБА-е, 'не сећам се како се зове' ", што је више него јасна алузија на то који је од 2 београдска клуба" српска ", а који то није.


На моје изричито питање, да ли може бити случајно то што су Група ЈНА, ГТР и остали фанзини настали баш у овом, Гробарске миљеу, а не у неком другом, први одговара Ђокара.

- Смара ме та прича. Као, Гробари су урбани, другачији, панкери, овакви, онакви. То сви мисле за себе, сви воле да мисле да су посебни, чак и ако нису. Нервира ме и да се форсира да смо ми не знам колико бољи од цигана, да смо ми сви до јаја а они сви лоши, то ми је друга врста екстремизма. Све те пацијенте које они имају имамо и ми, само је њих више па има и више пацијената. Партизан је кроз историју био лузерскији клуб па је окупио више лузера, али нека суштинска разлика не постоји. Иди међу просечне навијаче Партизана и питај их шта слушају; колико њих ће рећи панк? Меродаван је број Гробара које нађеш на неком рендом панк концерту.

У причу се убацује Иван Сарајчић, један од људи који воде ГТР.

- То за лузере је дефинитивно. Цигани немају исти однос према својим поразима, ми чак имамо и мајицу са нашим, имамо и мајицу "Мрзим људе", имамо и мајицу на којој пише "Мрзим себе, волим Партизан". Ипак смо нешто различити. Ово је, као, Стока (Панчево, навијачи Партизана) а ово су као неки Хероји (навијачка група Делија).

Једна од најлегендарнијих и историјски гледано најпопуларнијих навијачких песама са Југа сажима суштину ове приче, а вероватно и потврђује тај колективни менталитет. Стихови "пуне трибине, ружних навијача / немамо бакље, прскалице горе / бубњеви бушни, песме су нам ружне / јер ми смо стока, са трибине јужне!" не могу да изникну у нормалном окружењу у коме се стреми уобичајеним циљевима као што су жеља да се буде бољи од другога.

- Има то и у некој песми, "води ме на место где се скупљају несрећници", мислећи на стадион ЈНА, додаје Ђокара, а момак који жели да га представим као Јусуфа Мехмедовског (пошто води истоимени фанзин) наводи цитат из Хорнбијевог романа "Стадионска грозница ", у којој се каже да је природно стање сваког навијача разочарење.

- Мој ћале водио навијање '76, они губе од Хајдука на ЈНА 1-6, а цео стадион непрекидно навија, и како Хајдук да неки гол навијање је све јаче. То је суштина. Мени ћале каже да је тада настало Гробарство - каже Зека Врачар, који седи поред мене. Експлозија креативности током за Партизан сушних седамдесетих и осамдесетих година изнедрила је читав тај навијачки покрет, што иде у прилог тези да је трагедија у темељу великих ствари, па можда и Гробара. Иако у последњих двадесетак година Партизан релативно доминира у скоро свим спортовима.
Зека додаје да је и као клинац слушао Сатана Панонског, и да је на Југу увек било панкера, ма колико били у мањини.

- Било како било, мени је невероватан гушт што ово постоји, што се пушта на стадиону, што је ушло међу људе, у клуб, међу играче. Сад су играчи били у ресторану на стадиону на освајању јесење титуле. Замисли сцену: имаш панк концерт као пре на Академији, имаш гомилу навијача и имаш играче који релативно излазе по сплавовима. Али, у том тренутку цела естетика се мења, и то је интересантно што се дешава. Не знам да ли тренутно има неког дубљег утицаја, али сам сигуран да ће имати одјек, иако је и даље ровито. Хоћу да ти кажем: није истина да су Гробари панкери, да су наши играчи одједном заволели панк и дошли на прославу, него је све то стихијски, спонтано се прави та врста естетике и спонтано се мења. Мислим, играчи који су навикли на сплавове скачу уз панк, јеботе! На крају ће се направити мит од овога за 20 година, да је то било једно лудило, каже Крсма.

Враћам се на "гробарску ренесансу". И даље одбијају употребу тог термина, а сада се и мени чини бесмислена.

- Ово је само отпор против шлајмаризације, генерално а и против овога што нам се догађа у клубу, и то не само сад него и пре тога. Она фризурица отишла, дошао неки свињар. Много је тешко то поднети, каже Сарајчић.

Иван Ловрић, који такође учествује у ГТР-у, каже да ће се о неком евентуалном утицају моћи да прича тек за десетак година, да ће то тек тада можда бити видљиво, у смислу посете на стадиону и саме културе на навијачкој трибини.
Он такође има и једну жељу за крај.

- Напиши да смо ми '66. у финалу КЕШ-а имали више Срба у екипи него Цигани '91.

OK. Checked.

Извор: https://www.vice.com/rs/article/pricao-sam-sa-grupom-jna-o-filozofiji-grobarstva-i-nismo-uspeli-da-se-slozimo

Нема коментара:

Постави коментар