Ултрас нема име за спољашњи свет, само добри пријатељи га познају. Ултрас нема лице, много пута му капуљача покрива главу, шал уста. Ултрас се не облачи попут осталих, не прати моду, не воли новитете. Кад се попне на воз, шета улицом, иако нема обележја своје екипе, он је препознатљив. Ултрас напада ако је нападнут, помаже кад је то потребно, не престаје бити ултрас чим скине шал и врати се кући, већ се бори 7 дана недељно. Искусни ултрас даје пример млађем, млађи има респект према старијем. Млади ултрас је поносан док стоји поред искуснијег, учи од критика старијег и поцрвени кад му овај пружи руку. Кад обични људи гледају ултрас-а, они га не разумеју, а он не жели бити разумљив, не жели објашњавати своје идеале. Сваки ултрас је различит: постоје они који носе обележја групе или тима и они који никад у животу нису имали тако нешто; постоје они који се крећу само са својом групом и они који су индивидуалци и који су сами своја група.
Ултрас-и су различити, али их спаја љубав према свом клубу, упорност у остајању 90 мин на ногама по киши или на хладноћи, спаја их топлота која их греје док певају из свег гласа, док спавају у полу-пијаном стању у возу који их води са гостовања, спаја их кортео кроз центар гостујућег града, спаја их један сендвич који ће поделити њих четворо после много сати глади, спаја их једна подељена цигарета, спаја их она свађа око резервне навале која је промашила одлучујићи пенал, спаја их један поглед, један идеал, један једини менталитет.
Све ствари које нас међусобно спајају, у исто време нас одвајају од осталог света: од забринутих родитеља, од запрепаштених рођака, од уплашених школских или пословних колега, и од нетолерантних професора или шефа. Ултрас је излазак из конформитета, изненађење које ти украде смех кад схватиш да си се извукао за длаку. Ултрас је и рука која те увлачи у воз који већ креће. Ултрас није вандализам или насиље без разлога, он је упорна одбрана једног начина живота, који је пао у кризу због социалних проблема, због глупе телевизије, због дискотека које привалче све више младих, али највише због НЕОПРАВДАНЕ РЕПРЕСИЈЕ.
Бити ултрас је све ово и много више, емоције и страст које се не могу објаснити речима људима који то не желе да схвате, и који би свакако рађе једноставно окренули главу и наставили живети иза једног стакла, људи који неби никад имали муда да разбију исто стакло и уђу у наш свет: тмуран и хладан.
Нема коментара:
Постави коментар