среда, 09. јануар 2013.

IN MEMORIAM - Воја Панчевац

Данас је умрла легенда Партизановог Југа, велики Гробар, комуниста Воја Панчевац. Саучешће породици и пријатељима. Преносимо вам интервју са Војом из 2000 који је радио Глас Јавности:

 Овде ће бити Хејсел

Гледао сам све Партизанове утакмице од 1959, чувам све улазнице и памтим само победе

Воја Гачић Панчевац у регалу држи копачке Фахрудина Омеровића, а на зидовима собе урамљене фотографије играча ''Партизана''. Има 58 година, живи у радничкој колонији у Панчеву, ради у локалној штампарији. Од недавно носи титулу ''навијача века'' црно-белих.

Имао је несрећно детињство. Оца и мајкуз су му убиле усташе док је још био шестомесечна беба у Козарској Дубици. У дому за ратну сирочад, где је живео, једнога дана појавио се његов рођени брат. Дирљив сусрет запамтио је по братовљевим речима да навија за Партизан. Од тада се није растајао од црно-беле боје.

- Утакмице Партизана гледам од 1959 године и за то време малтене нисам пропустио ниједну. У кутијама и албумима чува улазнице са свих утакмица, уредно их слаже. ''Ја увек живим за следећу утакмицу. Ево сад изгубили смо на Малти, нисам излазио из куће цео дан. Кад изгуби Партизан, то је као кад ми неко нанесе тежак бол. Али, одмах сам почео да живим за реванш. И тако читав живот.''

Једно време радио је у маркетингу Партизана и за то време рачуна, учланио је 10.000 нових Гробара.

-Скупљао сам масе око себе.Знао сам да из Панчева, пешке, на утакмицу одведем по две-три хиљаде људи. Београд је увек био више град ''звездаша'', док је Панчево било ''гробарски'' град. Зато је и почело оно традиционално окупљање навијача пред утакмицу код Теразијске чесме, сачекивали су нас – прича Воја. Често, објашњава, заборави неке Партизанове резултате и утакмице, али зато перфектно зна све Звездине неуспехе. ''морам противницима да се супротстављам. ''Звездаши'' који иду на све Звездине утакмице су дивни људи, али су најгори они који су били на четири-пет, а нешто се шире – њих не трпим. Али не мрзим ''звездаше''. Увек гледам да их преобратим да постану ''гробари''. Чак ми је и кум ''звездаш'', двапут се женио, двапут сам га венчавао.''

Хапшен је три пута – увек због шетње по средини улице, ван тротоара.Учествовао је и у тучама, али је увек гледао да све протекне мирно.''Нисам био физички јак, али сам имао ауторитет да спречим најгоре.Друга ствар, имао сам табаџије иза себе.'' Додаје да је та стара гарда знала за витештво.

- Новине су данас од тих момака, вођа навијача, направиле хероје. Мора то неко да спречи. Јер ја сам рекао и пре трагедије на Партизановом стадиону кад је онај дечко погођен ракетом – овде ће бити ''Хејсел''. А ''звездаши'' су наше покушали да убију два пута. У Хали спортова су пуцали директно – каже Воја.

Својевремено је на свакој утакмици носио заствау : ''Волим Тита и Партизан''. И данас поред црно-беле заставе у својој соби држи и бившу југословенску. Дружио се са играчима Партизана, од Ћурковића, преко Преказија, Клинчарског, Младинића, Тумбаковића , до Кежмана...


Сећа се и анегдота – ишли су једном у Секешфекервар, у истом хотелу били и супарнички навијачи. Ови други покрали хотел.

- Ја и моји другари одемо и све их натерамо да врате ствари.После нас директор хотела частио вискијем.У Сарајево сам водио пун воз навијача.И био један навијач који је личио на фудбалера Ројевића. Њега ставимо испред, одемо у хотел ''Железничар'', тамо сви помисле да смо фудбалери и напоје нас бесплатно. Једном нам полиција није дозволила да приђемо споменику на Тргу Републике. Ја се сетим – ухватимо се кроз козарачко коло и кроз кордон. Нико није смео да нас заустави.

Најтужнији догађај у његовој навијачкој каријери била је погибија Партизановог центарфора Драгана Манцеа.

- Био ми је добар другар.Он је уз то био највећи таленат југословенског фудбала.Када је купио тај ауто у коме је погинуо, рекао сам му : ''Чувај се то су јака кола, не жури на посао''. Није прошло три дана – погинуо је. Ишао сам много пута на место код Нове Галенике где је настрадао. Седнем и размишљам, евоцирам успомене. Водим навијаче из унутрашњости на његов гроб,али се увек деси да после тога изгубимо.Као неки знак. Манцеов брат ради у Партизану и увек кад га видим подсети ме на њега – прича Воја.

Свака победа је за њега ново весеље. Свој живот ће и даље живети у црно-белом. ''Сада нема назад а и не би се мењао и да могу.Партизан се воли цео живот'' закључује Воја Панчевац.

Занимљивости...

Провиђење за Хуанита

И дан данас се у Београду прича да је управо воја погодио флашом у главу шпанског фудбалера Хуанита, али он то демантује. - Као да ме је бог послушао.Ја сам у том тренутку, видевши како показује ''прст'', узвикнуо: ''Што га неко не погоди флашом у главу''. И секунд после тога то се и десило – објашњава Гачић.

Кева и Ваљевац

Награда за навијача века Партизана зове се ''Кева и Ваљевац''.Кева је била чувена по томе што је прала дресове,правила ручак и колаче играчима и навијачима. Стално је била на ''југу'' стадиона ЈНА. А ваљевац је стајао на западној трибини са заставом и звоном, на сваком сусрету. -Они су били симболи Партизана, али нису доводили навијаче и по томе се ја разликујем од њих – прича Воја.

Умрлице и батине

''Звездаши'' су му често слали умрлице на којима је била његова слика и испод натпис : ''Умро ти је Партизан''. Схватао је шалу. Из предострожности је међутим увек крио где станује, а никад није набавио телефонски број.Највеће батине је добио од сплитске ''Торциде''. -Био сам сав крвав у шавовима. Тукли су свим и свачим. После кад су стигли у Београд, вратили смо им још јаче – каже Панчевац.

Нема коментара:

Постави коментар