Лени Ботаи - Интервју!

Данас 19.05.2012 у Мадриду одржаће се пети турнир заредом под називом ''Покажи своје песнице''. Такмичење ће се састојати од дисциплина као што су бокс, кик-бокс и тајландски бокс на коме ће учествовати борци из домаће Шпаније, Француске и Италије. Специјални гост турнира биће власник тутуле IBO/IBF италијански боксерски шампион Лени Ботаи, антифашиста и ултрас Ливорна. Лени је био један од вођа чувене групе ''Brigate Autonome Livornesi'' тако да није нимало чудно што његове борбе редовно прате остали ултраси са трибине пружајући му другарску подршку. Треба додати да Лени ради са десетинама младића подучавајући их боксу и осталим искуствима борбе, па је и то један од разлога његове популарности међу младима.На овом месту презентоваћемо вам трејлер документарног филма о Лени Ботаију ''16 канопаца'' као и интервју који су урадиле колеге из sportlive.it из априла 2010, где он говори о свом животу, каријери,идеји и свему ономе што га заокупља.

Уколико сте склони стереотипима, онда сигурно не верујете да таленат спортисте и интелигенција тј. културни развој иду једно са другим. Говорећи о боксерима, још је лакше да подпаднете под стереотип замишљајући огромног момка који све што може да уради је да млатара песницама лево-десно. Међутим свако правило има и своје изузетке, а као пример за то је Лени Ботаи, момак рођен у Ливорну, који је победио Адријана Никија и постао шампион.

Ушао си у ринг веома млад. Можеш ли да нам кажеш како си почео да се бавиш боксом?

Имао сам триенаест година када сам ушао у спортску халу заједно са још једним другаром. Одлучили смо прво да се бавимо кик-боксом чисто због забаве тако да кажем. После неког времена, мој другар је напустио све то док сам ја почео озбиљније да се бавим борилачким вештинама. Касније сам схватио да ми бокс више одговара, јер ме је интересовала техника ударања. Од тада је овај борилачки спорт ушао у моју крв.

Након дебитанског наступа није те било у рингу неколико година.Шта је то што те је натерало да привремено напустиш спорт и како си нашао снагу да му се вратиш?  

Био сам сасвим обичан момак као и сви други. Бунтован и непредвидив, осетљив на неуспехе који су ми стајали на путу. Мислим да сам одувек био компликован као особа: рецимо са 16 година сам освојио регионално такмичење за почетнике, носио сам дугу косу, па ми је једном приликом председник регионалног савеза рекао да ако желим да наставим да се бавим боксом, морао бих да се ошишам. Ја сам то наравно одбио и конфликт је отпочео са неким ''моћним људима'' у овом спорту. Са 21 годином сам дисквалификован и од тог момента нисам имао снаге да гледам борбе чак ни на ТВ-у. Али како су почеле Олимпијске игре у мени се поново јавила жеља да се посветим својој највећој љубави гледајући такмичење. Угојио сам се поприлично (имао сам 100 кг) вратио се тренинзима, иако су многи били скептични да ли ћу успети. Наравно, нисам желео да одустанем, тако да сам после неколико месеци вратио своју првобитну тежину. Такође сам увидео да сам напредовао што се тиче аматерског бокса, и онда је пала одлука да се посветим ономе што је био мој највећи сан, професионалном боксу. У почетку је било веома тешко, али сам исто тако био уверен у исправност изабраног пута.

Коме би желео да се захвалиш, а кога више никада не би волео да видиш у свом животу?

Многи људи су ми пружали подршку током целе моје каријере, тако да би било некоректно са моје стране било кога да издвајам. Ниједног од њих не би желео да заборавим.

Међу твојим фановима су и људи са којима си одрастао. Они вероватно очекују много од тебе. Да ли осећаш одговорност и притисак због тога?

У једну руку не плашим се одговорности, мада се из све снаге борим ризикујући да им дам онај емоционални набој и победу коју од мене траже. Добити поштовање од људи није нимало лако, али је зато још теже не закачити ''болест уображене звезде''. Фанови дођу и оду, али пријатељи са којима живиш и делиш све у животу остају заувек. Однос са пријатељима за мене је увек нешто посебно.

Твоје тетоваже су многима интересантне и изазвале су много полемике око твојих погледа на свет. Какву улогу политика игра у твом животу?

Када си млад, постоји нешто што хоћеш да сакријеш и нешто што са поносом истичеш. Што се тиче мојих тетоважа, оне су сигурно нешто што је вредно истицања и имају дубље значење. Лени увек улази у ринг као борац, а не као момак са тетоважама. Међутим, моји животни принципи су формирани још у детињству, тако да су ми они помогли да напредујем на спортском и професионалном плану. Дакле човек шта год да ради, чиме год да се бави, не сме престати да размишља. Човечантсво је данас жртва своје окрутности и неправде. Изгубила се вера у заједништво, а истиче се у први план живот заснован на индивидуализму и то је нешто што је данас тешко променити. Нисам толико заинтересован за политичку борбу колико сам преокупиран тиме да ли људи могу да раде и живе заједно. Пријатељско окружење, комуникација међу људима који живе у различитим улицама, заједништво у фабрикама, колективно мишљење ... то може донети добробит за све. Да би се одбацио индивидуалазам неопходна је велика храброст, дубоко размишљање, добро осмишљен план и наравно нова снага која ће доћи на место индивидуализма.

Дружиш се са Славаторе Карочом. Шта мислиш о његовим иницијативама?

Срео сам се са њим свега два пута и упознат сам са његовим акцијама и иницијативама. Његов програм ''Спорт за све'' и остале иницијативе требале би многе да заинтересују.

Добар део твојих фанова чине ултраси Ливорна, такође и ти сам се трудиш да не пропустиш ниједан меч свог тима. Шта мислиш, шта је то што шкрипи код бордо клуба данас?

Ако би анализирали са техничке стране, проблем је у улогама. Тренер је тај који гради тим око себе, тако је одувек било, али у исто време то није могуће ако нема свежине и ентузијазма уз наравно страст и тежњу ка заједничком циљу. Коначно, погледајте само како телевизија и модерни фудбал убијају фанатизам код навијача. То вам много говори зашто је овакво стање у Ливорну.

Вратимо се оним што се тиче тебе. Борба са Никијем не може бити уобичајен меч, јер ту постоји политичка димензија и градски ривалитет...

Бокс би требало да остане ван свих ових аспеката. Када уђем у ринг, а мој опонент је из другог града или има другачије ставове од мојих, ја могу само да искажем поштовање и према њему и према његовима напорима да своје идеје спроведе у дело. Јер ми смо спортисти, волимо га, а спорт значи поштовати свог опонента.

Каква је ситуација у италијанском боксу?

То је један ''зачаран круг'' коме нема краја. У Италији, многи професионалци и аматери су показали одличне резултате, гладни су успеха. Међутим сви менаџери се слажу у једном, а то је да сакупе што више новца од борби само за себе, док испијају кафицу у баштама својих велелепних кућа. Профит им је на првом месту. Узгред, желео бих да кажем да бити професионалац у боксу данас, не доноси у егзистенцијалном смислу скоро ништа. Морате да радите уз то да бисте преживели. Уколико имате породицу, нисте изложени мањем ризику у рингу, немате никакву протекцију, што значи да морате само да се изборите са тим.

Међу младим боксерима, по твом неком мишљењу, на кога би требало обратити пажњу?

Таленат у спорту је веома важан, али је исто тако важан континуирани тренинг и развој, јер таленат врло лако може да се уништи. Етикета ''младог талента'' убија мотивацију да радиш и напредујеш. Величина једног спортисте, а посебно боксера је у пожртвовању и патњи, болу и тешком раду. Виђао сам младе и талентоване момке који су изгорели већ за годину дана, и то у време када су новине почеле да пишу о њима. Не бих да помињем имена сами ће се препознати.

Имаш 33 године, у зениту си своје каријере као и физичке спреме. Реци нам за крај нешто о твојим будућим плановима?

Чека ме борба за титулу шампиона IBO, али постоје ту и неки тренутни проблеми око путовања у инистранство. Поред тога бранићу и титулу шампиона Италије. Што се тиче других аспеката, не правим неке планове на дужи рок, уживам у ономе што се тренутно дешава и желео бих да то што дуже потраје. Не говорим сада само о победама, већ и о незаборавним емоцијама које сам осетио. Иако бокс тече мојим венама, моја каријера мора бити подређена животној борби. Желео бих да научим своју децу свему ономе што ја знам и оспособим их за живот. Истина имам неке идеје за будућност, али неће оне нигде побећи, тако да ћу мало сачекати и видети како и шта даље.