Књига Владимира Карпова је раскошна документаристичка проза која читаоца вуче као криминалистички заплет.
Стаљин и Черчил су антиподи – „људи с опречним назорима и цртама карактера”. Кад су се почетком 1918. савезници искрцали у Архангелску и Мурманску ради гушења „црвене опасности” и Винстон Черчил је био на фронту. А баш је Стаљин командовао трупама Црвене армије које су „зле империјалисте” истерале из земље, упркос томе што је народни комесар за иностране послове „Троцки показивао спремност да ради са савезницима... Увек нам је обезбеђивао оно што смо тражили”, писао је британски обавештајац Брус Локарт, који је тако добијао „информације из прве руке о стању у влади и о одлукама које влада доноси у вези са свим питањима”. Локарт је „маштао да заједно с Троцким организује величанствени пуч”. Највећа препрека тој „идеји изванредној” био је Стаљин. Зато Коба јесте био Лењинов избор за наследника, али је то постао кроз једну од најсложенијих планетарних политичких (не)једначина у новијој историји.
Кад су се у току Другог светског рата сусретали као савезници из нужде, Енглез је цинично питао Кобу да ли може да му опрости учешће у контрареволуцији. Бог опрашта, говорио је генералисимус и настављао да тражи отварање Западног фронта, а што су западњаци одлагали, очекујући да Совјети буду толико израњавани да падну на мртве Немце. Черчил је чинио све да Запад победи победника над фашистима, али Руси су први стигли до Рајхстага.
Још се није осушило мастило на капитулацији 9. маја, а антикомуниста је 22. маја 1945. са W. S. C. – Винстон Спенсер Черчил потписао план за рат са СССР-ом, где стоји и да је „једини начин да дођемо до брзог успеха копнена кампања која би омогућила да се у пуној мери искористи наша доминација у ваздуху – како тактичка, тако и приликом удара по руским комуникацијама”. Трећи фронт није отворен, али Черчилу није био проблем да од Јозефа Гебелса посуди леп појам „гвоздена завеса” (недељник „Рајх” 25. фебруара 1945) и да против савезника Стаљина отпочне Хладни рат, објављен марта 1946. говором у Вестминстерском колеџу у Фултону.
Ипак, у време Хрушчовљевог помахниталог поништавања свега што је у вези са Стаљином, што је превазилазило и размере западне пропагандне машинерије, Винстон Черчил је у Дому лордова децембра 1959. изрекао: „За Русију је велика срећа што је на њеном челу у годинама тешких искушења био такав геније и непоколебљиви војсковођа... Он је био истакнута личност која је сасвим одговарала суровом историјском периоду... Русију је добио са ралом, а оставио ју је наоружану атомским оружјем. Не, шта год да причају о Стаљину, такве људе историја и народи не заборављају.”
Да, изгледа да су за овакву неподложност таласима колективних хистерија способни само људи од таквог материјала, с које год да су стране фронта. Проћи ће четири деценије док се у Москви не појави „Генералисимус” (2002), књига која ће логиком „стаљинисте” Черчила поређати чињенице.
Књига Владимира Карпова је раскошна документаристичка проза која читаоца вуче као криминалистички заплет. Импресионира вештина којом писац употребљава документе – јавне и тајне, сведочења савременика испричана аутору лично – од министра Молотова до колеге обавештајца Фицроја Меклина и личних увида на местима где се историја одиграла. То су хиљаде факата – извештаја, наредби, записника, дневника – службених и личних, руских, немачких, савезничких генерала и политичара, обавештајних служби, партизанских командира; ту се генералисимус – који себе никад није тако звао – појављује као уредник првог броја „Правде”, ратник на специјалним задацима, сналажљиви практичар међу умишљеним интелектуалцима, али увек на другој страни од троцкиста; то је дефиле личности и сукоби интереса и карактера од Рузвелта, Хитлера и Рибентропа, до Тита, Ким Ил Сунга и Мао Цедунга; па – генералисимус као породични човек, читалац и посетилац позоришта, учесник на тулумима совјетских писаца; задовољена је и потреба оних које занимају спаваће собе Стаљинове даче и јеловник...
Владимир Карпов, ипак, није Черчил, тако да је појам „геније” избегаван, а „непоколебљиви војсковођа” приказан с много људских нијанси. Черчилову дијагнозу и у данашњем свету, па и у Русији, мало ко се усуђује да изговори. Осим, народа!
Још пре деценију анкете су показивале да се мишљења обрађене јавности и руског народа драстично разликују. Најоцрњенији владар је стално избијао међу водеће. Коначно, прошле године је објављено како Руси бирају Стаљина за „најважнију личност у историји”. Можда ће мало боље инструирани анкетари или умереније време успети да Јосифа Висарионовича спусте на тој табели за неко место, али оно Черчилово је – закон историје.
Није наодмет рећи да је „Генералисимус” књига „жртве стаљинистичког терора”. Карпов је 1941. молбом успео да Сибир замени за пакао фронта, где је постао херој отаџбинског рата. Његова књига помаже народу да осећај за историјску правду испуни смислом, а пропагандну злокоб стави у контекст. Карпов пажљиво треби историју од суморних стереотипа евнушког антистаљинизма. Читалац, у ствари, присуствује дизању Стаљина, „кога историја и народ не могу заборавити”, а изгаженог од хорди стаљиниста и антистаљиниста. То не оправдава Стаљинова чињења, али отвара другачији поглед на догађаје који одређују и нашу судбину.
Извор: http://www.politika.rs/scc/clanak/417485/Josif-Visarionovic-izmedu-staljinista-i-antistaljinista
Нема коментара:
Постави коментар