Повратак ''Brigate Gialloblu Modena'' на стадион!

Саопштење навијачке групе ''Vecchie Brigate'' Модена

 https://www.youtube.com/watch?v=WudU4ydaZwE

 https://www.youtube.com/watch?v=KiErzTpFclQ

 https://www.youtube.com/watch?v=lOFk0kO3R58 

 https://www.youtube.com/watch?v=f8w45BYfbRg 

Ових дана морали смо да размислимо неколико пута о томе у ком правцу ће се кретати трибина ''Монтањани'', јер и поред тога што смо сведоци тешких времена за све навијаче у Италији, ултра сцена у нашем граду тренутно пролази кроз веома успешан период праћен добрим резулатима клуба. Група ''Vecchie Brigate'' (старе ''Brigate Gialloblu Modena'') је донела одлуку, и упутила позив новоформираној екипи ''Nucleo Offensivo'' да нам се придружи, у нади да ћемо заједничким снагама са осталим подгрупама подићи навијање на виши ниво. Свесни смо тога да ћемо бити на мети критика многих због овакве одлуке, међутим с обзиром на то да ово што радимо, радимо у интересу свих, потпуно смо уверени да смо начинили добар избор од кога ће Curva Sud имати највише користи. Надамо се да ће јединство млађих и старијих на трибини уз маштовитост сваког појединца донети нову страст која је мањкала последњих година. Поносни смо на  вођство Curva Sud , момци свакако заслужују наше поштовање и поверење.  Са њима као и са свима онима који желе да нас прате, наставићемо традицију аутентичности. Због тога је одлучено да на првом следећем мечу код куће транспарент ''Vecchie Brigate'' буде окачен на средини трибине. Тражићемо од сваког навијача који буде дошао на Curva Sud да понесе наше боје: шал, мараму, и глас, како би се подсетили старих добрих времена и уједно кренули са радом јаче и боље него икад!

Vecchie Brigate

Спортско Друштво Црвена Звезда, како је све почело...

У "Политици", од 6.марта 1945. читамо вести:

На омладинској спортској конференцији од 4. марта основан је омладински фискултурни спортски клуб "Црвена звезда". Клуб обухвата разне гране фискултуре и спорта. Да би неко био члан клуба, мора поред гимнастике упражњавати још неку дисциплину, коју ће изабрати по својој вољи. Упис у клуб врши се свакодневно у просторијама Месног одбора УСАОС-а, Краља Милутина број 2. Члан клуба може бити сваки омладинац антифашиста.

НАСТАНАК

Како је почело, сећате ли се, људи?
А људи: Љубиша Секулић, Која Паљић, Зоран Жујовић, Бошко Дреновац, Слободан Ћосић, Бора Станковић, Зира Адамовић, Ружица Радовановић, Коста Томашевић, Небојша Поповић, "Амбасадор" Станковић, Мира Петровић, Милан Тавчар, Михаило Туртић, Рајко Митић... Ко би их сада све набројао. Немогуће.
Сећају се, како да не.
Али, када је требало да се врате више година уназад, на онај један дан, први, на прву реч и прве личности, све је одједном почело да се меша.
Углавном, мисао о оснивању клуба родила се у тадашњем Градском комитету СКОЈ-а, то сви знају, и то много пре него што је Црвена звезда стварно основана, одмах по ослобођењу Београда.

КАКВО ИМЕ ДАТИ КЛУБУ

Новембар 1944.

Још је Београд мирисао на барут. Још су зјапиле црне развалине на местима где су некад биле грађевине, а преко срче се газило Теразијама. Још је црвено севало небо са запада ноћу и чуло се добовање далеког артиљеријског контрабатирања, а са фронта стизали тешки рањеници камионима...Бивши играчи Југославије и БСК-а нуде се да одиграју утакмицу у корист рањеника. Секретару Градског комитета СКОЈ-а, двадесетогодишњем Зорану Жујовићу, јављају из Градског одбора о тој њиховој жељи. И утакмица би одржана. Прва у ослобођеном граду.

Догодило се то у децембру 1944., пред саму Нову годину. Зоран Жујовић се више не сећа резултата те утакмице, ни ко је кога победио, али му се једна друга ствар урезала дубоко у памћење: у разореној престоници, у којој се хлеб још делио на комад, а ноћи биле замрачене, та спортска приредба пред пуним стадионом бивше СК Југославије, загрејала је људске душе после окрутне четворогодишње окупације и била је један од првих знакова краја рата.

Затим се око Градског комитета СКОЈ-а и народне омладине почело да окупља све што је у спорту нешто значило. Одмах затим, приређен је народни крос, који је окупио велики број београдских младића и девојака. То је, између осталог, био начин да се искаже оданост ослободилачком рату.

Ускоро је био основан и клуб УСАОС-а, привремено, а онда је почело да се размишља и о спортском друштву, великом, правом. Нико, међутим, од тих момака није знао како се устројава једно спортско друштво, осим Слободана Ћосића, кога су због тога преместили у градски одбор УСАОС-а.

Он је онда донео стари правилник бившег југословенског нижеразредног клуба ФК Славија, са Чубуре, у чијој је управи био и он, неких стотинак параграфа, који су се ондашњим СКОЈ-евцима учинили дозлабога будаластим и изазивали буре смеха. И дохватише они тај правилник и прекројише га по своме: поизбациваше из њега све што им се није свидело. Оста књига са десетак параграфа!

Ето, тако је постала Црвена звезда!
Коју Паљића изабраше за првог председника, Зорана Жујовића, Слободана Ћосића и Косту Томашевића за потпредседнике, а Љубишу Секулића и Бранка Станковића за секретаре. И још осам чланова управног одбора и десет референата за десет клубова(свака грана спорта имала је свој клуб), и друштво је било потпуно.
Било је то 4. марта 1945. године.

И све је ишло да не може боље, док није дошло до онога: како дати име клубу. Тада је одједном запело. Било је стотину предлога, а свако је мислио да је његов најбољи.

Једни су били загрејани за име московског Динама, док су други били одлучно против позајмљивања туђих имена. Кумова је било на све стране. Никако да се сложе. Неко из угла изненада довикну из све снаге:

- Звезда!!!
Наста тајац. То име је имало призвук. Зоран Жујовић искористи предах и додаде:  - И то црвена!
Одајом се проломио пљесак.
- Када је клубу дато име - сећа се Ђорђе Паљић, први председник Црвене звезде - сваком одредисмо од нас дужности. Ја сам изабран за председника, ваљда зато што сам био најстарији(имао сам тада двадесет и пет година), а можда и зато што сам пре рата стекао глас спортског организатора.
Први задатак нам је био: доћи до спортског игралишта и створити седиште новог спортског друштва. Од популарног предратног клуба Југославија (који је за време окупације променио име у СК 1913) преузели смо фудбалски стадион - са дрвеним трибинама, доста оштећеним, тереном прекривеним шљаком, дотрајалим свлачионицама.

Од Боб клуба добили смо - после извесног убеђивања - његову зграду на Калемегдану. Одлично нам је годинама служила. Београд је тада био мали, а Калемегдан својеврстан забавни и спортски центар.

Али, ту кућу је требало поправити, уредити преузета спортска игралишта и пливалишта на Сави, купити спортску опрему. Говорити много о спорту тих дана, када је још беснео рат, а уз то тражити новац за неке спортске сврхе, када је све друго било знатно важније, није било баш нарочито умесно.

Па ипак, ваљало је нешто учинити за стотине и стотине београдских омладинаца и омладинки који су приступили Црвеној звезди. Са овереним правилима нашег друштва отишао сам Диши Станојловићу, директору Београдске задруге, која је тада била јака банкарска кућа. Затражио сам зајам од 200.000 динара и - добио га. Вероватно и зато што је Станојловић годинама био председник СК Југославија, па је имао разумевања за спорт.
Грађевинско предузеће "Комграп" прихватило се прихватило се задатка да обнови игралишта која су припадала Црвеној звезди. Директор и главни инжењер у том предуећу били су тада архитекти Јован Лукић и Мика Поповић, обојица стари спортисти и вредни спортски радници. Ваљда је и то утицало да "Комграп" поправи игралишта, мада је имао много прече задатке.

А од председника Народног одбора Првог рејона, Миленка Ђорђевића, добили смо велики канцеларијски сто. Деценијама је тај сто - масиван, изрезбарен, импозантан - био у Звездиним просторијама.
Фудбалски репрезентативац Предраг Ђајић успео је да набави нешто нових дресова и гаћица. Осим тога, свако је донео реквизите из свог бившег клуба, па је ускоро Звездин економат био добро снабдевен.
Тако се кренуло, то су били први Звездини кораци - закључио је Пајић.

Фотографија настала у Тирани априла 1945, када су фудбалери Црвене Звезде победили репрезентацију Тиране у пријатељској утакмици са 5:2.

ПРВЕ УТАКМИЦЕ

Само што је оснивачка скупштина завршена, делегати су се разлетели на све стране града. У том таласу одушевљења одлучено је да се ствар не заврши само на оснивању клуба и давању имена, већ да се још истог поподнева организује утакмица. Са ким? За сат-два било је тешко наћи противника. Мартовски дан је био кратак. Тада се, у просторији у Краља Милутина, појавио
Коста Томашевић, сав зајапурен у лицу. Његове речи улиле су поподневну наду:
- Чуо сам, Црвена звезда! Сјајно! Сада треба јурити играче за утакмицу. Оно што имамо, мало је. Не растурајте се док се не вратим - рекао је дежмекасти Коста Томашевић и сјурио се низ степенице.

Организовао први меч и постигао први гол

Својим старим бициклом кренуо је пут аутокоманде. Убрзо се вратио с радосном вешћу:
- Нашао сам партнера за поподне - рекао је Коста - тим Првог батаљона КНОЈ-а хоће да игра.
Не би било баш тако лако на брзину уговорити утакмицу, јер су фудбалери-војници имали обавеза и послова преко главе. Али, Слободан Ћосић и Коста Томашевић су већ раније то испланирали. Ако клуб буде основан, утакмица мора истог дана да се игра. И неколико дана пре оснивачке скупштине, "кнојевци" су већ били обавештени и замољени да четвртог марта играју утакмицу са новим клубом у Београду.
Стадион бивше Југославије, који ће касније постати полигон за обуку Звездиних мајстора фудбала, био је поприште прве утакмице у историји Црвене звезде. "Кнојевци" су дошли раније, за оне прилике опремљени како ваља. Док су се још у свлачионици договарали шта би ко хтео да игра, голман Голубичић је рекао друговима:

- Погледајте, колико света! Публика надире...
На својој првој утакмици, на дан оснивања, Звезда је играла у саставу:
Голубичић - Станковић, Филиповић - Ћирић, Јовановић, Величковић - Шапинац, Спасојевић, Томашевић, Печенчић, Хорватиновић.
У другом полувремену Голубичића је заменио Попадић, а Стокић је ушао у игру уместо Шапинца.
Први гол је постигао управо најзаслужнији - Коста Томашевић.

Ћирић је био технички префињени халф. Лепо је послужио своје лево крило, Ђуру Хорватиновића, који је затим носио лопту неколико корака и добацио је слободном Томашеићу. Борбени вођа навале великом брзином улетео је у шеснаестерац, а онда је одједном стао на лопту и заградио се лактовима. Неколико противничких играча је протрчало поред њега, а Томаш је тада слободно шутирао ниско, и не тако оштро у леви угао. Лопта се од стативе одбила у гол.
Публика је познавала већину фудбалера Црвене звезде, а посебне симпатије уживао је Коста Томашевић, који се на београдским теренима појавио уочи рата.

Војници су после тога изједначили, а њихови другови су пуцњевима из пушака увис прославили овај успех. Утакмица је постајала све лепша. Звезда је постигла још два гола. Војници су при крају, када је њихов тим смањио резултат на 3:2, поново припуцали.
Тако је Црвена звезда славила прву победу. У граду се данима причало о лепој игри. Људи су с нестрпљењем очекивали нове Звездине утакмице.
"Политика" је осмог марта објавила:

ПРЕКОСУТРА МЕЂУНАРОДНА УТАКМИЦА

Стручни штаб и фудбалери Црвене Звезде пред гостовање и полазак у Суботицу

Прекосутра ће се у Београду одиграти међународна утакмица. Састаће се тим Црвене звезде и тим енглеске војне мисије у Београду. Играће се послеподне у 14 сати. "

На стадиону се сакупило осам хиљада гледалаца. За Црвену звезду је бранио Северин Бијелић, а посебну пажњу је привукао Рајко Митић. Рајко и Томаш изводили су праве егзибиције. Била је то права посластица за љубитеље фудбала.

Бијелић - Станковић, Филиповић - Ђајић, Јовановић, Ћирић - Језеркић, Мишић, Томашевић, Печенчић, Хорватиновић - то је био тим Црвене звезде.

Прва велика звезда

Енглези су били немоћни. Београдски фудбалери су приказали игру највише класе. Као да су годинама играли заједно.
Већ на тој утакмици је Рајко Митић показао своје квалитете. За двадесет минута је постигао три гола, а у другом полувремену је и по четврти пут затресао мрежу енглеског голмана. Томашевић је био стрелац два поготка. Црвена звезда је победила са 12:0, а публика је тражила да Београђани скину дресове Енглезима, јер је тада био такав обичај када неки тим прими туце голова.
Не прође много времена од тада, а међу првим стиже писмо из Ниша, у коме су Нишлије срдачно честитале рађање новог клуба, пожелеле му све најбоље , али су истовремено позивале на мегдан, да се види ко колико вреди. А у Звезди, тада, већ поменути Рајко Митић, Коста Томашевић, Ђаја, "Амбасадор", Језеркић, Кашанин, Ловрић, Хорватиновић...

Међутим, то није био главни разлог због кога је позив из Ниша био прихваћен. Нешто сасвим друго је о томе одлучивало: клуб је два дана пред први остао без пребијене паре. И звездаши послаше Нишлијама отпоздрав: ето нас, али за пет хиљадарки, чистих. Тако је то онда било.
А како се путовало? Зира Адамовић је на то дао одговор:
"Како, возом, буразеру, возом! А ондашњи возови, као транссибирска железница из доба Октобарске револуције. Трећа класа, седење једни другима на главама, и то на смену, и клај-клај цело преподне до Ниша. Ужина од куће, масти и хлеба, или шта је већ ко имао. И једно ондашње беспоговорно наређење од благајника Мише Рајчића и Душка Богдановића, да се без пара живи не враћамо у Београд, без оних пет хиљадарки, и то у динар!"
Поподне је утакмица одиграна против репрезентације Ниша и околине, коју је Звезда у изванредној утакмици добила са 2:0. Изгарало се на терену. Играчи, у голој води, мртви уморни, траже после утакмице од Зире по пиће. Зира стисну срце: нема, па нема. Али, није могао дуго да издржи њихове погледе и рече:'ајд по једно пиће!
Платио је свакоме по шприцер, а за тих десетак динара сутрадан је изгутао такву ватру у клубу да се о томе дуго причало.
Такво је време било.

ТЕРЕН ПОКРИВЕН ШЉАКОМ

Чим је основана, Црвена звезда је добила терен београдског клуба Југославија, који је изграђен пре рата и на коме је прва утакмица одиграна 24. априла 1927. године. За његову изградњу дато је у оно време око милион динара.

Стадион је после тога прошириван и дограђиван. Добио је трибине са стране, а централна је била покривена. Највећа и најзначајнија утакмица која је пре рата на њему одиграна је био сусрет репрезентација Југославије и Шпаније. И још један статистички податак: предратни рекорд у броју продатих улазница на овом стадиону износи 19.000. За време рата, бомбе су оштетиле десну страну трибина.
И на том тврдом, шљаком прекривеном терену, с малим и делом порушеним, иструлелим трибинама, са стајањима на истоку и западу - калила се Црвена звезда. Слободно се може рећи да је већ од првих утакмица овај терен био тесан за Звездине навијаче.
Било је мало средстава за поправку трибина и уређење игралишта. Прва поправка, заправо "крпљење" западних трибина, извршено је августа 1945. године, уочи пријатељске утакмице са Хајдуком, која се завршила без победника, с много голова - 3:3.
Затим је Комисија за физичку културу Народне омладине Југославије две године водила бригу о стадиону. Средином 1948. године је стадион враћен Црвеној звезди, која је три године касније донела одлуку да га обнови. Кров на централној трибини је поправљен и добио је нове бетонске носаче, а с леве и десне стране постављене су нове трибине. Стајање је бетонирано и проширено. Око стадиона је подигнут бетонски зид, а уз то су и уређена два помоћна игралишта и направљен пристојан излаз на главни терен. Шеталиште испред трибина је бетонирано и жичаном оградом одвојено од терена. Подигнуте су и нове свлачионице, а на терену је засејана трава. Стадион је тако могао да прими нешто више од 35.000 гледалаца.
За овај мали, скромни стадион везани су многи успеси и незаборавни тренуци. Навијачи га се сећају сA носталгијом, мада се диве и поносе гигантом који је настао на његовом месту.

БОЈЕ И ДРЕСОВИ

На оснивачкој скупштини је донесена одлука о клупској боји: црвено-бело. На првим утакмицама су играчи носили беле гаћице и црвене дресове. Скупштина је касније одлучила да се боје клуба слободније тумаче, али да се води рачуна да се не одступи од основне поставке. Без обзира на све варијације, црвено-бело је остало боја Црвене звезде.

Дерби Умбрије: Перуђа - Тернана 2:2 (22.11.2014)

гости:

Цитат месеца децембра

''Мислим да је капитализам зликовачко друштвено уређење, које фаворизује најгоре у човеку и у први план избацује пет процената популације која има поремећај карактера, социопатски и психопатски поремећај личности''.

Срђан Драгојевић Редитељ

Анархизам код Јужних Словена

Графит са ликом Гаврила Принципа насликан у истоименој улици у Београду

Анархистичке идеје стижу у југословенске земље у другој половини 19 века, пре свега посредством Југословена који су радили или се школовали у европским земљама, у којима је раднички и социјалистички покрет био развијенији. Тако је један од првих присталица идеја Прудона био српски социјалист Живојин Жујовић (1838-1870), који се са њима упознао за време студија у Минхену и Цириху, где је изучавао правне и економске науке. Он је био уједно и први социјалиста у Србији и учитељ организатора и теоретичара српског радничког покрета Светозара Марковића (1846-1875). У Швајцарској је била бројна колонија јужнословенских студената и револуционара, која се налазила у контакту са Бакуњином и Словенском секцијом Јурске федерације. Ту су се налазили и Јован Жујовић, Манојло Хрваћанин, Пера Тодоровић и други. Почетком јула 1872. одржан је у Цириху и конгрес српских социјалиста коме је присуствовао и Бакуњин и на коме је усвојен програм Српске социјалистиèке партије.

Борба јужнословенских земаља за национално ослобођење (пре свега против окупације ових земаља од стране Аустроугарске и Турске империје) подстиче и шире прихватање слободарских идеја. Тако је у Босанско-херцеговачком устанку 1875. постојала и јака лева струја са наглашеним социјалним програмом, коју је предводио Васа Пелагић, а у којој су деловали и анархисти Манојло Хрваћанин (1849-1909), Коста Угринић (1848-1933) и други. У овом устанку су учествовали многи анархисти из Италије (чак је и Малатеста покушао два пута да уђе у Босну и Херцеговину, али без успеха), Русије и других европских земаља.

Почетком априла 1871. у Љубљани је боравио Јохан Мост и ступио у везу са члановима тамошњег Радничког друштва. Матија Кунц је, као председник овог друштва, ширио Мостове идеје. У бројним процесима против радикалног крила аустроугарских социјалиста у Загребу 1884, те у Целовцу и Грацу страдали су и хрватски и словеначки анархисти.

Хрватска и Далмација

Преко Трста и Анконе стижу анархистички утицаји у Далмацију, Истру и Словенију, посредством Р. Голоуха, Ђованиа Марцетиа, Ивана Ендлихера и других. У Ровињу (1904.) и Сплиту (1908.) долази до јавних анархистичких манифестација. У Сплиту је основан чак и фудбалски клуб „Анарцхос“ који је радио више деценија. Хрватски учитељ Милош Крпан одржава везе са швајцарским анархистима још од 1898, ширећи анархистичке идеје у групи тзв. независних социјалиста у Славонском Броду. У селу Дубовику, у околини Славонског Брода, он је покушао основати и међународну анархистичку колонију 1909. и 1910. Власти Мађарске и Аустрије забрањивале су уношење и ширење анархистичких листова и књига у јужнословенским земљама које су биле под њиховом окупацијом.

Македонија

Слободарске идеје стижу у Македонију преко македонских омладинаца који су крајем 19. века студирали у Швајцарској и Бугарској. У Женеви су 1897.-1898. они издавали и два анархистичка листа: „Глас“ и „Одмазда“ (Отмацхтение), у оквиру тзв. Македонског тајног револуционарног комитета, који се борио за ослобођење од Турске и за стварање Балканске социјалистичке федерације. Идеје руског народњаштва и анархизма прихвата и први македонски социјалист Васил Главинов (1869-1929), са којим се у Софији упознао и Гоце Делчев (1872-1903), водећа фигура у борби за ослобођење Македоније, оснивач Тајне македонско-одринске револуционарне организације (октобра 1893. у Солуну) и вођа револуционарног Илинденског устанка 1903. Овај устанак је довео до стварања Крушевске републике, прве социјалистичке републике на Балкану, која је трајала скоро три месеца. Делчев је био у блиским везама и пријатељству са истакнутим бугарским анархистима Михаилом Гержиковим и Врбаном Килифарским. Око Делчева су се окупили и многи други борци за независну Македонију - анархисти, међу којима су и Петар Манџуков (1879-1966), који је у Скопљу објавио „Азбуку анархистичког учења“ (1898), Даме Груев (1871-1906), Јане Сандански (1872-1915), Никола Карев (1877-1905), Димо Хаџидимов (1875-1924) итд. Македонским анархистима припада и тајна терористичка група „Бродара“ из Солуна (Јордан Попјорданов, Марко Бо1наков, Димитар Мечев, Константин Кирков, Павел Жатев, Милан Арсов, Владимир Пингов, итд.) који су низом атентата на јавне објекте и установе хтели да привуку пажњу светске јавности на борбу Македоније за независност, током априла 1903. Неки од ових атентатора су погинули, а остали су ухваћени, осуђени на смрт или на прогонство у Малу Азију (у Турску). Између 1910. и 1912. делује анархистичка Међународна револуционарна балканска асоцијација „Црвена браћа“, са огранцима у Солуну, Струмици, Куманову и Кратову, борећи се против Турске а за слободну Македонију.

Босна и Херцеговина

Борба за национално и социјално ослобођење Босне и Херцеговине, која се налазила под аустроугарском окупацијом од 1878. године, кулминира у појави омладинског револуционарног покрета анархистичке инспирације познатог као "Млада Босна". Прво је Богдан Жерајић (1886-1910), велики поклоник Кропоткина, пуцао на поглавара Босне и Херцеговине генерала Варешанина, јуна 1910. Последњим метком убио је себе, док је генерал остао неповређен. Полиција је са Жерајићевог леша откинула главу и задржала је у полицијској збирци као специмен (узорак) главе анархисте, а труп је тајно сахранила. Омладина је пронашла његов гроб, посећивала га, китила цвећем и на њему се заклињала да ће радити на остваривању идеала слободе. Овај култ Жерајића први је започео Владимир Гаћиновић. Други омладинац - Лука Јукић - пуцао је на бана Цуваја у Загребу јуна 1912, али без успеха. Јукић је осуђен на доживотну робију, коју је издржавао до пропасти Аустроугарске. Са њиме је осуђен на пет година робије и Аугуст Цесарец (1893-1941), књижевник и будући уредник левичарских часописа ("Пламен“, 1919). Атентат на аустроугарског престолонаследника и последњег изданка династије Хабзбурга Франца Фердинанда, организовала је у Сарајеву 28. јуна 1914. група Младобосанаца. Прво је на престолонаследника бацио бомбу типографски радник Недељко Чабриновић (1895-1916), али бомба није одмах експлодирала, па је Фердинанд продужио вожњу аутомобилом. Онда је Гаврило Принцип (1894-1918) пуцао из револвера на престолонаследника и убио га. Због тога је осуђено 25 завереника. На смрт је, поред осталих, осуђен и Данило Илић (1890-1915), вешањем, а остали на доживотну или тешку дугогодишњу тамницу, где су уморени глађу или болешћу. Сам Принцип је осуђен на двадесет година тешке робије где је, мучен и болестан, и умро. Чабриновић је на суђењу навео своје анархистичко уверење као разлог атентата. Умро је и он у затвору, од глади и душевних патњи, у својој двадесетој години живота. Духовни зачетник младобосанске анархистичке инспирације је био Владимир Гаћиновић (1890-1917), који се на студијима у Женеви и Лозани највише дружио са руским револуционарима, који су емигрирали из своје земље након револуције из 1905. Био је поборник Бакуњина, Кропоткина, руских народновољаца, пријатељ Виктора Сергеја, Натансона, Мартова, Троцког. Отрован је у августу 1917. у Фрајбургу (Швајцарска), уз сарадњу аустријске, српске и француске полиције. Револуционарни и књижевни рад Димитрија Митриновића (1887-1953) такође је снажно утицао на национално-ослободилачке идеје јужнословенске омладине и садржао је у себи изражену анархистичку компоненту. Митриновић се од 1914. настањује у Лондону, где је и умро, а био је и у пријатељству са Кропоткином, Густавом Ландауером, Хербертом Ридом и другим анархистима.

Словенија

Са младобосанцима је у тесној вези била и група „Препород“ из Љубљане, окупљена 1911-1912 око истоименог листа. У тој групи најактивнији су били Франце Фабијанчић и Иван Ендлихер, са којима је везу одржавао и Гаћиновић. Ове две групе је, нарочито између 1910. и 1914. године, спајала идеја ослобођења и уједињења Југославије и рад на стварању јединственог југословенског револуционарног омладинског покрета. Ендлихер је умро у затвору у ГрацГрацу (Аустрија) 1915. године, јер је и он био ухапшен после сарајевског атентата.

Војводина

Револуционарни синдикализам из Угарске прихватају у Војводини анархисти окупљени око Крсте Искруљева (1881-1914), који је био најприснији сарадник Ервина Сабоа, истакнутог мађарског теоретичара анархосиндикализма.

Србија

У Србији после Јована Жујовића либертерске идеје прихватају Драгиша Станојевић (1844-1918), Мита Ценић (1851-1888), Пера Тодоровић (1851-1907) - оснивач првог социјалистичког часописа „Рад“ (1874) и пријатељ Бакуњина из циришких дана, где је студирао педагогију - затим Јован Зујовић (1856-1936), чувени геолог и председник Српске академије наука, Сава Поповић (1898-1942), сликар и пријатељ Д. Митриновића и Херберта Рида, бунтовни песник експериментатор (1899-1943), итд. У првој деценији 20 века у Србији се јавља и анархосиндикализам (листови „Пролетер“, 1906, „Радничка борба“, 1907) и присталице директне акције ("директаши") као лево крило Српске социјалдемократске партије. Ту су главни актери Крсто Цицварић (1879-1944), покретач многих листова ("Хлеб и слобода“, 1905, „Радничка борба“, 1907), оснивач анархистичких клубова и писац књиге „Из анархистичког програма“ (1909). После Првог светског рата повукао се из покрета. Милорад Поповић (1874-1905) је у Паризу основао Југословенско радно друштво и одбор за социјалистичку акцију 1900, а онда је прешао у Будимпешту где је уређивао српске социјалистичке листове, да би се 1904. вратио у Србију. Увек је био доследан идеји револуционарног синдикализма, коју је остварио оснивањем више независних синдикалних савеза. „Директаши“ су анархосиндикалистичка група која се јавља око 1909. године у крилу Српске социјалдемократске странке (Недељко Дивац, Влајко Мартиновић, Сима Марковић, Васа Кнежевић, итд.). Ова група је касније искључена из странке. Сима Марковић је касније постао секретар Комунистичке партије Југославије, водио полемике са Стаљином око националног питања, и осуђен је на робију у СССР у време „чистки“, где је и умро око 1939. године.

Краљевина Југославија

Између два светска рата анархистички покрет због својих републиканских, федералистичких и социјалистичких идеја није могао да се легално развија у монархији краља Александра и под репресијом његове отворене диктатуре. Постојале су мање групе, међусобно неповезане, како међу радништвом тако и међу интелектуалцима. Међу Југословенима који су отишли да се боре у Шпанију (1936-1939) било је и анархиста или оних који ће, захваљујући Шпанском искуству, прихватити либертерски социјализам.

СФРЈ

После Другог светског рата у Југославији је на власти Комунистичка партија Југославије, једина која је уставом призната. Увођење извесних облика самоуправљања (после раскида са Стаљином 1948. године), као и студентски покрет из 1968, који је у јавни живот довео нову генерацију, пробудили су и широко интересовање за анархизам (преводе се књиге и списи Прудона, Бакуњина, Кропоткина, Д. Гуерина, Букцчина, итд.), пише се и јавно расправља о идејама и пракси анархизма. Све израженија критика и незадовољство тзв. „реалним социјализмом“, ограничења и неприхватање праксе ауторитарног социјализма, подстићу шири интерес и за идеје либертерског комунизма, социјализам савета и анархосиндикализам.

НАРОДНА МИЛИЦИЈА ДОНБАСА

Народна Милиција Донбаса представља војну формацију која држи под контролом Источну Украјину  у границама самопроглашене републике Новорусије. Састоји се од више неформалних оружано-милитантних група, креираних од стране министарства одбране ДНР и ЛНР. У политичком сукобу, а касније и у оружаној конфронтацији на истоку земље, снаге НОД (Народње Ополчењје Донбаса) воде активну борбу против војске централних власти Украјине, које их описују као сепаратисте уједињене око  терористичке организације. Када је реч о симболима, припадници народне ''Народне Милиције Донбаса'' користе ленте Св. Ђорђа, заставе ДНР и руску тробојку.

Историја

22. фебруара 2014 у Харкову је одржан конгрес посланика и представника власти из југоисточних региона Украјине,Крима и Севастопоља, њих око 3500, на коме се говорило о догађајима из Kијева, који су означени као ''државни удар'', па је у складу са тим одлучено да се под хитно морају предузети мере, које ће обезбедити заштиту уставног поретка у земљи. Такође, донета је препорука становништву да се само организује, обезбеди магацине и складишта, и одржава контакт са органима за спровођење закона из ове области, као и са оружаним формацијама Југо-истока.

1. марта у бројним градовима на југоистоку Украјине (Харков, Доњецк, Маријупољ, Мелитопољ) одржани су састанци, на којима је већином гласова изабран Павел Губарев за гувернера Доњецке области.

2. марта у Доњецку је почело прикупљање потписа за референдум око статуса Донбаса. Окупљени активисти су уједно били и припадници НОД.

Након тога, 6. марта Павел Губарев је ухапшен од стране Украјинске Државне Службе Безбедности, па је стога за политичког лидера Народне Милиције Донбаса именована Екатарина Губарева.

Средином марта, Државна Безбедност Украјине је кренула да хапси и остале лидере НОД.

22. марта Државна Безбедност Украјине ухапсила је у Доњецку  човека из врха НОД Михајла Чумаченка, па је Народна Милиција Донбаса, на пресс конференцији представила Мирослава Руденка, а за заменика именовала Сергеја Циплакова.

 7. априла у Доњецку је одлучено да се оснује Народна Република Доњецк.Након тога, уз подршку локалног становништва, народна милиција је преузела контролу над владиним зградама у Доњецку, Горловки, Красном Лиману,Красноармејску,Дружковки и Крематорску.

Опсада Славјанска

12. априла у Славјанску, присталице ДНР су заузеле владине зграде, седиште  Државне Безбедности Украјине и полиције, уз пратњу припадника Народне Милиције Донбаса који су блокирали неколико путева и започели изградњу барикада. Градоначелница Нела Штепа издала је саопштење да власти и грађани подржавају захтеве Народне Милиције Донбаса за одржавање референдума.Припадници специјалне полиције доњецког региона (ради се о некадашњим покрајинским снагама Беркута) одбили су наређење власти из Кијева да иду у сузбијање нереда у Славјанску, придруживши се НОД-у. Тада је на згради регионалног одењења министарства унутрашњих послова у Доњецку  високо истакнута застава Народне Милиције Донбаса.

 13. априла Министарство Унутрашњих Послова Украјине најавило је свеобухватну ''анти-терористичку'' операцију у Славјанску. У Славјанск је послат део украјинске војске уз подршку оклопних транспортера и два хеликоптера, док је на периферији града избио сукоб ватреним оружјем.

Истога дана активисти НОД, на улазу у Славјанск, зауставили су и блокирали војни камион ''Краз'' Националне Гарде Украјине који је превозио ракете система ''Град''. Рано ујутру 15. априла 2014. Председник Украјине Александар Турчинов најавио је почетак ''антитерористичке операције'' на северу Доњецког региона.

16. априла око 60 украјинских војно-десантних падобранаца, послатих на Крематорск да учествују у операцијама против присталица федерализације, прешло је на страну демонстраната. Они су локалној милицији Славјанска предали шест борбених возила БМД,један 120 милиметарски минобацач 2С9 ''Нона – С''.

17. априла председник Украјине Александар Турчинов најавио је да ће 25. Одељење ваздухопловне бригаде и сви остали припадници украјинских снага који су пребегли на страну ''Народне Милиције Донбаса'' и положили оружје, бити отпуштени и изведени пред лице правде.

24. априла јединице Украјинске Армије уз подршку оклопних возила упале у Славјанск.

26. април је значан из разлога што су све снаге ''Народне Милиције Донбаса'' дошле под команду Игора Стрелкова .

15. маја Народна Милиција Донбаса је поставила ултимтум тражећи од Кијева да у року од 24ч повуче своје снаге и обуставу борбу око барикада доњецког региона.Ултиматум није испуњен.

24. маја Доњецка и Лугањска народна република ујединиле су се у Новорусију.