Деинтон Конел био је један од најозлоглашенијих фудбалских хулигана Арсенала 70-их,али и вредан момак који је зарађивао за живот тако што је учествовао у организовању свирки за чувене ''Pet shop boys''-е током 80-их.Његова прерана смрт у Москви 2007.године,само је допринела мистици која га још увек окружује иако није више међу живима.
''Одувек је код фудбалских хулигана важило правило да кад год имаш потребу да питаш шта се догодило ,то значи да не припадаш том свету,па самим тим не требаш ни да знаш.Публицитет никада није био,нити ће бити пожељан.'' Ово је један од одговора са Twitter-a који ми је остао урезан у сећању,након што сам почео да пратим Деинтона Конела Медведа на друштвеним мрежама.Због својих веза са чувеном групом хулигана ФК Арсенал ''Herds''-има касних 70-их и почетком 80-их,Конел је без сваке сумње важио за најпознатије лице трибина Хајбери,пре него што је стекао славу као шеф обезбеђења бенда ''Pet shop boys'',а затим и као организатор њихових концерата.У ери када су се спроводила масовна хапшења,када су хорде дивљака улетале на терен рушећи све пред собом,а туче на трибинама биле део уобичајеног фолклора викендом,Деинтон Конел је још тада у очима многих имао статус легенде.
Октобра 2007,а у својој 46.години на улицама Москве,Конел је страдао у саобраћајној несрећи док је био на турнеји са ''Pet shop boys''-има.Међу хиљадама ожалошћених на сахрани (служба је одржана у цркви Св.Марије Магдалене) могле су се видети некадашње Арсеналове звезде Ли Диксон и Џон Рајт,боксер Френк Бруно,радио водитељ Џенет Стрит Портер,комичари Мет Лукас и Дејвид Вилијамс као и многе друге славне британске личности из јавног живота.Пола Халовеј роуда је тога дана затворено.На првој Арсеналовој утакмици коју је играо као домаћин против Сандерленда,више од 1000 најватренијиих навијача овог клуба обукло се у црнину,придруживши се процесији која је пролазила поред Хајберија,да би се на крају зауставили испред стадиона Емирејтс.На десетине порука саучешћа и венаца положено је код два бронзана топа Арсеналовог новог игралишта.
Године 2004,у једном масном и прљавом кафеу близу Арсеналовог старог стадиона,интервјуисао сам Деинтона Конела поводом књиге коју сам намеравао да напишем - Хајбери прича о Арсеналу у Н5.Надао сам се да ћу више сазнати о навијачкој субкултури Хајберија током 80-их.Деловао је шармантно,љубазно и духовито,баш као прави мрки медвед.Једини пут када је дошло до жучне расправе између нас двојице,десило се то у тренутку плаћања рачуна током доручка, и морам да кажем да је у тој расправи он победио.Међутим мало је говорио о својој контраверзној прошлости фудбалског хулигана.
Чак ни директна питања нису успела из њега да извуку било какав детаљнији одговор.Занимало ме је и то зашто за разлику од осталих ''славних'' деликвената - укључујући Каса Пенанта (Вест Хем) и Марка Најта (Челзи) није желео да расветли стварне догађаје и исприча своју фасцинантну животну причу.Само је одмахнуо главом и наставили смо даље.Али када сам се дотакао специфичних инцидената са мечева Арсенал-Брајтон и Арсенал-Милвол,вршећи притисак да ми бар нешто више исприча везано за та два догађаја,запретио је да ће завршити итервју.
Конел је одувек покушавао да буде суздржан гурајући под тепих своју прошлост.Направио је изузетак када га је Енди Николс аутор књиге ''Hooligans'' означио као главно лице Арсеналове групе 80-их.Био је бесан када га је у тој књизи навијач Стоука Марк Честер прозвао присећајући се ФА меча на Викторија Граунду са Арсеналом 1990. наводећи: ''Доживели смо шок када се 400 зајебаних Gooners-a устремило ка нама сузбивши нас до ограде.Где је тада био Деинтон Конел тај велики црни скот?Он је наводно као важио за њиховог вођу.'' Конел се није осећао лагодно што га неко јавно помиње,али се сагласио ''Да су те ствари које се тичу трибине далеко иза њега и да нема он шта било коме да објашњава,јер је у животу окренуо други лист''.Али приче и даље постоје.
Деинтон Конел рођен је у Брајтону 1961.године у браку двоје имиграната који су дошли у Британију са Јамајке.Нешто касније се сели у Вуд Грин где проводи остатак свог живота и зарађује.Након што је напустио школу у својој 16.години,запошљава се на грађевини где мукотрпно ради све до својих касних 20-их,док у слободно време прати Арсенал код куће и на гостовањима.Како ми је једном приликом рекао ''обожавао је целу ту атмосферу која је владала на Хајберију као и другарство на трибинама док навија за вољени клуб''.Истицао је да зајебанцију и хумор на утакмицама ништа не може да замени.
Деинтон Конел почиње да прати мечеве Арсенала средином 70-их баш у време најозлоглашенијег хулигана на Хајберију Џона Хоја.Два метра висок са преко 120 кг,Џони Хој је био зајебан лик који је организовао Арсеналове навијаче у одбрани од супарничких група,које су желеле да им провале на трибину.Судећи према чланку у ''Time out'' магазину новинара Криса Лајтбауна из 1972.године,Хој је осуђиван за насиље на фудбалским утакмицама више од било код другог хулигана у Лондону.Два блиска пријатеља Деинтона Конела потврдила су ми да су се сви на трибинама Хајберија са пуно страхопоштовања односили према Џону Хоју,свесни његове снаге и ауторитета,па је тако и сам Деинтон Конел са дивљењем гледао на њега,слушајући шта има да каже.А његова порука је била врло једноставна ''Туците се за Арсеналову част и браните своје упориште Хајбери уколико сте нападнути''.
Већ 1977.године,Деинтон Конел се први пут појављује у медијима приликом краћег разговора са познатим енглеским новинаром и емитером Џенетом Стрит Портером о музичкој сцени на Кингс Роуду за ИТВ документарац.Интервју није само показао његов интерес за музичку и модну сцену,већ и то да се у 16.години дала приметити његова самоувереност,артикулисаност и озбиљност без обзира на узраст.Он је важио вероватно за најпознатије црно лице на трибинама Хајберија.
Све до краја 70-их година,значајан број навијача афро-карипског порекла пратио је мечеве Арсенала.Многи од њих,укључујући Конела,били су деца којима су родитељи емигрирали у Уједињено Краљевство непосредно по завршетку Другог Св.Рата.Њихова искуства током посете стадиону Хајбери су помешана.Отац Колинса Кембела доселио се у Тилбури 1953.године,а сам Колинс имајући јако лоша искуства на Стамфорд Бриџу и Аптон Парку,некако ни сам не зна како,одлучује се да посети Хајбери: ''Одмах се могла видети етничка мешавина међу људима како на улици,тако и на стадиону.Моја прва посета Хајберију поклопила се да дебитантским наступом Брендона Бетсона против Шефилд Јунајтеда у марту '73 године.Да будем искрен,нисам знао скоро ништа о њему пре него што је истрчао на терен,тако да сам доживео поприличан шок када сам га видео.Такође сам помало осећао и нервозу каква ће бити реакција публике,али публика је била заиста сјајна.Скандирали су му ''Бетсон,Бетсон...'',а он им је на то одговорио аплаузом.Нико није имао проблем са његовом бојом коже,Бетсон је био наш први тамнопути фудбалер и огромна инспирација свакога од нас.''
Ипак претенциозно је тврдити како је расна хармонија увек владала ван стадиона.Једном приликом када сам послао захтев листу Ајлингтон Газета да ми доставе информације везане за историју Хајберија,стигла су ми три слична сведочења,која упућују на проблеме са којима су се људи суочавали у подземној железници и у неколико улица поред Арсеналовог терена.Рецимо средином 70-их година,лидер Националног Фронта Џон Тиндал изјавио је ''како се нада да ће попунити редове партије,регрутујући људе кроз кампању на фудбалским стадионима''.
И заиста Национални Фронт је био присутан негде у то време око Хајберија,покушавајући да кроз промоцију свог десничарског магазина ''Булдог'' регрутује нове чланове.Међутим њихово присуство већ средином 80-их,бар када је реч о Хајберију,је несумњиво окончано.Колинс Кембел то објашњава овако : ''Иако су Арсеналови навијачи у целини гледано ширег схватања него остале групе блиске конзервативној десници (мада се и полиција трудила да склања НФ са стадиона),оно што са сигурниошћу могу да потврдим је да је Деинтон Конел јако успешно решавао проблеме десничарског активизма.''
Очевици се сећају како је Деинтон Конел прилазио десничарским агитаторима.Колинс Кембел ми је испричао да је једном приликом Деинтон Конел дошао до типа и запретио му да ће да га поломи ако га буде опет видео.Члан НФ-а је кренуо да виче на Деинтона Конела,али убрзо је одступио видевши да се овај уопште не шали.У следећој ситуацији Деинтон је зграбио гомилу новина и летака од једног другог момка,почео да му се кези у лице и одшетао са хрпом НФ материјала у рукама.Деловало је урнебесно,али иза онога што је радио стајала је озбиљна порука.Хулиган из Конелове екипе рекао ми је да слободно може да се остави по страни шта су људи мислили о Деинтону Конелу,нико није ни помишљао да помене НФ пред њим,јер је он био тако добар друг и навијач да многи који би можда и пали у искушење да се повежу са десничарским организацијама,нису хтели то да ураде баш због њега.Екипа му је помогла да држи Национални Фронт подаље од трибина,јер је имао велики утицај и људи су га поштовали''.
Током једног од маршева северним Лондоном,Конел се појавио са неким ортацима из Арсеналове групе ''Herds'',понео Јунион Џек заставу (Британска застава) и улетео међу припаднике НФ-а.То је био његов стил - користио је иронију,пародију,хумор - шта год је потребно само да смири потенцијално опасну ситуацију.Требало је видети фаце тупана из Националног Фронта када се Конел појавио,заиста непроцењив призор.Унео им се у лице,гледајући их право у очи као да каже ''И шта ћете да урадите поводом тога?''Фронтовци и нису могли ништа друго да ураде сем да истог тренутка један за другим оборе поглед.
Иако је важио за духовитог момка увек насмејаног,сасвим сигурно да Деинтон Конел није био анђео.Служио је казну затвора неколико пута,а да је водио буран живот доказује и ожиљак од ножа на његовој слепоочници,што иде само у прилог томе да туче навијача на трибинама могу бити итекако непријатно искуство.У ери када је фудбалски хулиганизам описиван као ''енглеска болест'',није се устручавао да учествује у свему томе,користећи песнице и чизме како би доказао поенту онога што ради.Раних 80-их на Ештон Гејту,терену ФК Бристол Сити,предводио је напад групе ''Herds'' на навијаче овог клуба,после чега је неколико присталица Бристол Ситија завршило у болници.Очевидац који се нашао на лицу места описао је овај догађај речима ''навијачи Бристола су буквално раскомадани''.
Након тога догодила се још једна туча на бристолском Вестминстер Роуду,где је гомила прозора поразбијана,што је имало за последицу да још више људи заврши у ургентном центру.На Гудисон Парку Конел је користећи песнице и чизме започео тучу са навијачима Евертона која се проширила и на околне улице.Групу ''Herds'' пратио је лош глас да на гостовањима демолира возове,пиша по поду,најблаже речено понаша се непримерено...хорде животиња,нимало кул,ништа што би омладина требало да опонаша.Листа инцидената у којима је Деинтон Конел учествовао скоро је па бесконачна - пут у Белгију 1981 или Ливерпул 1983? Шта се тамо догађало? Конел је на то само одговорио ''они који су били тамо знају,они који нису и не треба да знају''.
Данас се на Деинтона Конела гледа са више поштовања,него на остале хулигане тог доба.Разлог је можда тај што је био доста тајновит за разлику од многих приповедача,а реално је могао да држи пажњу целог ресторана или паба,наводи један од загрижених Арсеналових фанова.Ако би и испричао неке анегдоте,то би радио у одабраном друштву,смех би одзвањао просторијом...ето такву је харизму имао Деинтон Конел.Разлог што су га људи поштовали је и тај што се он никада није продао,попут појединих људи са трибине. ''Њему би можда било далеко лакше да се појавио у неком навијачко документарцу или нечем сличном користећи своју славу,али Деинтон Конел је више ценио другарство и лојалност,наводи Конелов пријатељ.'' Члан навијачке групе ''Herds'' ми је једном приликом посведочио да је Деинтону Конелу нуђено да напише књигу о навијачима Арсенала,међутим да би сте написали добру књигу,морате да наведете имена учесника,а он свакако није био цинкарош''.
Деценије су прошле након његове смрти,па ипак за њега се и даље везују разне мистериозне приче.Првог маја 1982.године Арсенал се припремао да угости градског ривала Вест Хем на Хајберију.Већ дужи временски период када се погледа уназад,чувена банда са Аптон Парка ''Inter City Firm'' ковала је план како да се инфилтрира на северну трибину међу Арсеналове најватреније присталице.Пре него што ће сукоб отпочети,градом су кружиле приче да ICF намерава сурово да нападне тако што ће на улазу прошверцовати жилете у кесицама чипса.Релативно ниска посета на стадиону од 34.000 гледалаца,показала је да су многи предосећали хаос,те да су зато одлучили да остану код куће.Већ у 14:45 око 500 припадника ICF-a окупило се на врху северне трибине,спремна да се у једном тренутку сјури доле у масу.Са собом су понели велики банер на коме су се налазили укрштени чекићи у бордо и плавој боји Вест Хема,развивши га са стране.
Проблеми су екскалирали најпре кроз увреде и псовке,да би туча нешто касније отпочела у средишту трибине и по боковима.А онда око 14:55 догодила се стравична експлозија,детонирана је димна бомба која је обавила северну трибину димом добрих пет минута.Таблоиди су својевремено извештавали да су навијачи Вест Хема одговорни за овај инцидент,међутим у навијачким круговима се још тада знало да су заправо Арсеналови хулигани активирали пиротехничко средство и да је Деинтон Конел стајао иза експлозије.Један од Арсеналових фанова имао је овакав коментар на све што се догађало: ''Наши навијачи су желели јасно да ставе до знања Вест Хемовим хулиганима да северна трибина припада Арсеналу.Сви су знали да иза инцидента стоји Деинтон Конел,иако су његови блиски пријатељи у истрази тврдили да он није био у том тренутку ту,већ на Клок Енду како би му дали алиби.Догодило се још пар ситуација на улицама Лондона у којима је Деинтон Конел учествовао сукобљавајући се са присталицама Вест Хема тог поподнева.Како год...навијачи Вест Хема никада више после тих догађања нису имали озбиљнију акцију на нашем стадиону''.
Пошто се меч завршио,медији су јавили да је дошло до трагедије,јер је један од Арсеналових присталица избоден на смрт у подземној железници.Фудбалско насиље је достигло свој врхунац на Хајберију тога дана,па иако је историја насиља у Лондону сматрана традицијом,ово је био први и последњи пут да се хулиганима остави простора да праве инциденте на самом стадиону.Пораст броја полицијских и безбедносних камера значио је да ће од сада па на даље,ривалске банде морати да решавају своје сукобе искључиво на улици,далеко од очију јавности.
Деинтон Конел ће остати високопозициониран међу хулиганима све до касних осамдесетих,што ће се потврдити кроз сукобе са навијачима Милвола у јануару 1988.године на Клок Енду,када је предводио напад своје екипе.Занимљиво је да је управо он заслужан за то што Арсеналови навијачи носе надимак ''Gooners''.Наиме почетком 80-их по граду се пронела вест да ће хулигани Тотенхема у предстојећем дербију северног Лондона упућивати увреде нарачун ривала скандирајући им ''Goons'' што би у преводу значило ''пернате животиње''..птице..Конел је ипак за то сазнао раније,предухитривши њихове провокативне прозивке,присвајајући тај термин за Арсеналове хулигане,али у једном сасвим другом контексту.Рекао ми је у интервјуу ''да је тај термин оригинално искоришћен од стране њих самих као надимак,јер иако данас на хиљаде Арсеналових симпатизера описује себе као Gooners-e,и да постоји истоимени назив фанзина,сасвим сигурно да тај термин у неком периоду није широко употребљаван.'' С обзиром на сведочења упитао сам га да ли то значи да је управо он родоначелник навијачке групе и назива,Деинтон ми је одговорио ''да не би баш желео себи да приписује заслуге за име''.
Како су се 80-е приближавале крају,тако је и Деинтон Конел сазревао,полако завршавајући своју каријеру активног фудбалског хулигана.Премда је и даље пратио с времена на време Арсенал,утакмица коју ни за живу главу није желео да пропусти била је она из маја 1989,када је Мајкл Томас донео титулу клубу на Енфилду после дугих 18.година.Гледаоци су јасно могли да га виде на ТВ-у са шеширићем како скаче у сектору Арсеналових навијача.У међувремену Деинтон се запослио као шеф обезбеђења ''Pet shop boys''-а заједно са својим пријатељем Питерим Ендрјусом.Публика ће га памтити по томе што је користио шарм и чудан смисао за хумор - грлио би својим огромним рукама и певао деликвентима на уво смешне песме - одвраћајући их да не праве проблеме.
Фронтмен ''Pet shop boys''-а Крис Лав присећа се да је Деинтон Конел заснивао пријатељства у којем год граду да се појавио,у било којој земљи током турнеје.Људи су га једноставно препознавали прилазећи му,као што су прилазили Нилу Тенанту и мени''.Уклапао се он свуда,није битно да ли је то фенси журка Елтона Џона на којој су се носила одела,беле кошуље и кравате или тридесети рођендан Мета Лукаса у опуштенијој варинати дрес кода у стилу Дикенсовог карактера Мр.Пиквика,Конел је осећао задовољство што може да буде у друштву јавних личности од Брајана Еноа до певача Секс Пистолса и Арсеналовог фана Џона Линдона.Рођени шоумен,Деинтон Конел је имао свој перформанс са ''Pet shop boys''-има појављујући се у ''So hard'' видео запису из 1990 године,као што је заузимао челно место на стејџу у Савој Тетатру.Продуцент и уметник Сем Тејлор Вуд који је заслужан за сам концепт шуо програма,тада га је фотографисао својим фотоапаратом 1998 године,за уметнички рад ''Пет револуционарних секунди Х111'', и то ни мање ни више него како чита књигу поезије.
Последњих година ''Pet shop boys''-и нису наступали толико често,тако да је Деинтон Конел морао да нађе алтернативу да би прехранио своју породицу (жену и тоје деце),отворивши продавницу на Окфорд Стриту.У ноћи фаталне несреће у Москви,уживао је у шампањцу и кавијару са члановима бенда,да би се нешто касније одвезао до клуба ''Roof''.Међутим на самом путу до места одредишта,возач губи контролу,удара у дрво,а Деинтон Конел заједно са возилом упада у реку.
На помен његовог имена мишљења су подељена.Другови Деинтона Конела су оштро искритиковали ФК Арсенал зато што управа није дозволила да се комеморативни скуп у његову част одржи у просторијама клуба.Две године касније,чак је и градско веће изгласало да спомен табла са његовим именом у близини стадиона Емирејтс мора бити уклоњена.Али на навијачким форумима,у оквиру хулиганских тема, анегдоте о Медведу и групи ''Herds'' остаће заувек забележене...
Тридесет и једну годину након што је Сандеј Тајмс описао фудбал као ''сиромашан спорт,који се игра на оронулим стадионима,за најниже слојеве'',ова игра доживела је драматичне промене захваљујући астрономским финансијским инјекцијама,пре свега од ТВ права.Па ипак остаје жал и пожуда за причама о страшним биткама на трибинама,другарству и узбуђењима која су красила то доба.Сећање на Деинтона Конела - лојалног пријатеља,борца за слободу,навијача Арсенала,хулигана и човека из шоу бизниса - и даље живи у свима онима који су прошли његов пут.И то ће заувек тако и остати...
