РАЈКО МИТИЋ (1922-2008)

Рајко Митић (Долац, Бела Паланка, 19. новембар 1922 — Београд, 29. март 2008) је био југословенски фудбалер. Играо је за београдски БСК и Црвену звезду, у којој се прославио. За „црвено-беле“ је одиграо око 580 утакмица, био капитен тог тима и проглашен је за прву „Звездину звезду“. Играо је на позицији десне „полутке“.

За репрезентацију Југославије је одиграо 59 утакмица (дебитовао 9. маја 1946) и постигао 32 гола.Учествовао је на светским првенствима у Бразилу 1950. године и у Швајцарској 1954. Због коректне игре остао је упамћен као велики џентлмен фудбала.

Биографија

Митић је почео да игра фудбал на ливадама београдског Кошутњака, а наставио је у клубу истог имена, који се такмичио у трећем разреду Београда. У лето 1938, постао је члан омладинске екипе БСК-а, да би две године касније, средином 1940, на пријатељској утакмици против земунског Витеза (7:3), дебитовао за први тим на месту вође навале. На тој утакмици Митић је постигао пет голова.

Црвена звезда

Други светски рат је зауставио његов спортски развој, али је од 1944. године, као борац инжињерске бригаде НОВЈ (заједно са Ђајићем и Језеркићем), наставља да игра, да би од оснивања Црвене звезде, 4. марта 1945, био њен први капитен. Од тада је у 14 првенствених сезона носио „црвено-бели“ дрес као један од најбољих играча у историји Црвене звезде. Одиграо је укупно 572 утакмице (од тога 220 првенствених и 39 у Купу) и постигао 262 гола (74 првенствена и 22 у Купу).

Као капитен, Митић је пет пута предводио „црвено-беле“ кад су освајали титулу првака Југославије: 1951, 1953, 1956, 1957. и 1959. године. Прву од ових пет титула Црвена звезда је освојила у драматичној борби са загребачким Динамом, који је три кола пре краја водио са пет бодова предности, да би ипак изгубио прво место за слабији количник од 0,018 голова. И у Фудбалском купу Југославије Митић је са Црвеном звездом четири пута освајао трофеј: 1948, 1949, 1950. и 1958. године.

Осим рехабилитације после операције менискуса 1947, Митић је ретко одсуствовао из тима. После 13 година активног играња, од дреса Црвене звезде опростио се 29. новембра 1958. у финалу Купа против мостарског Вележа (4:0) у Београду.

Као капитен Црвене звезде Митић је имао и два доживљаја који су у своје време поделили јавност. Први пут кад је због недоличног понашања искључио из игре свог најбољег пријатеља Бранка Станковића, кад се чак и у Црвеној звезди водила дискусија да ли и ово спада у право капитена тима, док је други случај изазвао праву буру међу навијачима. Тада, 7. априла 1958. у првенственом сусрету против екипе Сплита у Сплиту, у 72. минуту утакмице, код резултата 1:1, пошто је бачени камен из гледалишта погодио у главу Бору Костића, Митић је извео екипу са терена. Дисциплински суд ФСЈ казнио је све играче Црвене звезде (изузев Костића и Беаре) са по месец дана неиграња.

Репрезентација

Током 11 година играња за репрезентацију Југославије, прво је трипут успешно играо за омладинску екипу (1940—1941), а после тога 59 пута за најбољу селекцију. Дебитовао је на првој међудржавној утакмици после Другог светског рата, 9. маја 1946. против Чехословачке (2:0) у Прагу. На овој утакмици од предратних репрезентативаца играли су само Фране Матошић и Плеше, а сви остали су били дебитанти: Звонко Монсидер, Бранко Станковић, Љубомир Кокеза, Иван Хорват, Кирил Симоновски, Коста Томашевић, Митић, Стјепан Бобек и Ратко Кацијан.

У овом сусрету Митић је постигао и први гол за репрезентацију. До краја је укупно 32 пута био стрелац, што га је уврстило на четврто место најбољих стрелаца у репрезентацији (Бобек 38, Милан Галић 37, Благоје Марјановић 36 голова и Саво Милошевић 35 голова).

За боје репрезентације Митић је на три утакмице постигао хет-трик: 28. маја 1950. против Данске (5:1), 15. јула 1952. против Индије (10:1) и 21. маја 1953. против Велса (5:2). Више пута је рекао да му је најмилији гол за репрезентацију био онај који је постигао 16. маја 1954. у пријатељском сусрету против Енглеске (1:0) у Београду. То је био једини, одлучујући погодак, а постигнут је у последњим минутима утакмице.

Учествовао је на два олимпијска турнира - 1948. у Лондону и 1952. године у Финској. И оба пута освојио друго место, сребрну медаљу. Био је капитен олимпијског тима из Финске, који је на свих шест утакмица играо у непромењеном саставу: Владимир Беара, Бранко Станковић, Томислав Црнковић, Златко Чајковски, Иван Хорват, Вујадин Бошков, Тихомир Огњанов, Митић, Бернард Вукас, Стјепан Бобек и Бранко Зебец.

Посебно су у сећању остале две драматичне утакмице против екипе Совјетског Савеза, кад је Југославија у првом сусрету 13 минута пре завршетка водила са 5:1 и, али је Совјетски Савез успео да изједначи). На поновљеној утакмици Митић је постигао водећи гол и отворио врата коначној победи (3:1).

Оба светска првенства на којима је учествовао, 1950. у Бразилу и 1954. године у Швајцарској, нису му остала у пријатној успомени. Пред утакмицу против Бразила (0:2) у Рију, излазећи на терен подземним ходником, на излазном степеништу нагло је подигао главу и теменом ударио у гвоздени поклопац који је затварао излазак на терен. Због велике расекотине на глави и крварења, морао је да затражи лекарску помоћ. Због тога је Југославија утакмицу почела са 10 играча, а водећи гол који је Адемир постигао у 3. минуту, Митић није ни видео.

Јубиларну, 50. утакмицу у репрезентацији прославио је на Светском првенству 1954, у сусрету против СР Немачке (0:2). Упркос теренској надмоћности, Југославија је поражена: Хорват је постигао аутогол, а други погодак примљен је пред крај сусрета.

Митић се од дреса репрезентације опростио се 29. септембра 1957. против Румуније (1:1) у Букурешту. Имао је 35 година и 23 дана, четири дана мање него његов дугогодишњи саиграч Бранко Станковић који је као рекордер последњу утакмицу у државном тиму одиграо са 35 година и 27 дана.

Остало

Кад је престао да игра, од 1960. до 1966. године као виши спортски тренер налазио се на челу стручног штаба Црвене звезде, крајем 1966. постао је члан Комисије ФСЈ за састав репрезентације, а од 23. априла 1967. до 18. новембра 1970. као селектор саставио је 34 југословенске репрезентације. Највећи успех постигао је у Купу нација 1968, на коме је Југославија освојила титулу вицешампиона Европе.

Још као активан играч био је коментатор београдског „Спорта“, а касније се потпуно посветио спортском новинарству и годинама је коментатор у листу „Темпо“, у коме је, иако пензионисан 1983, и даље био активан.

ФОТО: Навијачка група ''Јакуза'' ФК Напредак Крушевац

Од старијих  до млађих, са колена на колено.Тако би у најкраћем могла да се опише склоност ''Јакуза'' при истицању ''Че Гевара'' заставе на утакмицaма овог крушевачког клуба.Прва фотографија датира са меча Напредак-Борац 2007, док је друга усликана на рукометној утакмици пар година касније.

Писмо добровољца ''Руског Националног Јединства'' у вези Донбаса

Извор: https://www.stormfront.org/forum/t1040961-74/

И НЕ ЗНА КОЛИКО ЈЕ БИО У ПРАВУ У ВЕЗИ ДОЊЕЦКЕ НАРОДНЕ РЕПУБЛИКЕ!
/Скидање украјинске и стављање совјетске заставе на освојеној територији./

Здраво свима. Ситуација у Новорусији је таква да нимало не слути на добро, ако може тако да се каже.Де факто, тренутно се одвија сукоб између централне владе ДНР-а и десничарских активиста.Новорусија је након што је Стрелков отишао постала много више црвена, мада је и раније било совјетског наслеђа, због чега сам био принуђен да зажмурим на једно око (раније сам објаснио зашто).Такође, чим је основана Доњецка Народна Република, а националистичке идеје почеле да продиру, тако је и све више десничарских добровољаца долазило у Донбас.Ипак то није дуго потрајало,од августа месеца 2014 креће право расуло, Стрелков одлази, Путинови људи преузимају вођство и долази до огромне промене констелације снага.У последњих, рекао бих месец и по дана ДНР постаје много више црвена и чини се да је врх ДНР-а много више забринут због тога што је дошло до уништавања Лењинових споменика у Харкову и осталим деловима Украјине (на сваком кораку се чује ''Нацистички вандали су уништили споменик нашем Владимиру Иљичу Лењину'' и сличне глупости...).Узгред  да напоменем да су национал-социјалисти у тим градовима поставили крст на Лењиново место.Након таквог става јавног мњења, ја то више не желим да подржим,јер ако је Лењин за њих херој, онда срећно! Пре два дана Павел Губарев је нападнут.Сви нормални момци који држе до својих идеала напуштају Новорусију, с обзиром на то да Путинови људи могу да их убију у сваком тренутку.Други национал-социјалисти, који се и даље надају да ће се ствари променити на боље, приступају бригади ''Призрак'' која је под контролом Алексеја Мозговоја.Влада ДНР-а је сагласна да региони остану у саставу Украјине, према томе изгледа да су све жртве биле узалудне.Морам да истакнем да је један од момака, национал-социјалиста Антон Рајевски, који се активно борио у Донбасу, оптужен по члану 282. Кривичног Закона.Желим све најбоље нашој браћи у Донбасу, да се сви врате кући живи, али да подржим Новорусију више нема шансе!

У ситуацији када је стање на терену било такво да је резултат  50/50 у вези са ''Руским питањем'' у Украјини,дошли смо сада до тога да смо добили нову Српску Крајину у Хрватској.Појединци који су се раније залагали за приближавање Русији, сада су некако анти-руски настројени, јер не виде никакву корист од тога да јој се Донбас припоји.Погубна политика у протеклих 23 године, укључујући и Путинових 14, која се сводила на ''повећање рачуна за гас, смањење рачуна за гас'' је доживела крах. Русија се скроз показала као слаба држава након што је Запад ставио под санкције руске олигархе и оборио цену нафте.Велика Русија јесте сјајна идеја, али губљење милијарди на овај начин не делује ни мало сјајно.

То је моје становиште.Ипак да ме не схватите погрешно, ни у ком случају нећу подржати Украјину, Азовски батаљон или било шта друго (не морам да напомињем како је то најглупља позиција за коју сам икада чуо, у једној речи издаја идеологије од тих украјинских назови национал-социјалиста).У мају сам се двоумио да ли да се вратим у Донбас, али знајући шта се десило са руским војницима у последњим ратовима (Други светски Рат, Авганистан, Чеченија), одлучио сам да сачекам до јесени и видим како ће се све даље одвијати.Хвала богу да нисам отишао, јер би смрт ни због чега би био епилог.

Разлика између бораца Украјине и бораца Новорусије је евидентна.Уколико погинете за Украјину бићете проглашени херојем. Уколико погинете за Новорусију, као да нисте ни постојали (као што се десило руским војницима у августу,погинули су, негде сахрањени, њиховим родитељима је речено да је све у реду, а у мас медијима о овим људимани речи).